Vertikala Duška Krsteva

Tomislav Osmanli
Lat­est posts by Tomis­lav Osman­li (see all)

     

     

    .….Duško Krstev gra­di poli­tičku kar­i­jeru. On je već sre­dovečni čovek sa solid­nim vital­nim, pa svakako i ured­nim sek­su­al­nim funkci­ja­ma, a kar­i­jeru gra­di već sko­ro dvade­set god­i­na, od samog počet­ka neza­v­is­nos­ti ove male države, dak­le, još od onog vre­me­na kada su mu već pomenute funkci­je uglavnom bile vrlo dobre, ponekad čak i primerne. Duško Krstev se uvek nas­meši na ovu aluz­i­ju koju, katkad, zav­erenič­ki šapuće na jas­tuku svo­joj rođenoj, neka­da tam­nokosoj supruzi, pa se tako i sada smeši, dok mu mis­li, i pored ovakvih izle­ta, ipak teku u glavnom smeru, dak­le ka politici…

    .….Malo je drža­va, nepo­pustlji­vo sma­tra Duško Krstev, koje su kao stvorene za pravu demokrati­ju, jer demokrati­ja jeste pro­ces koji se sprovo­di jedi­no u man­jim sre­d­i­na­ma, tamo gde se poli­ti­ka ogle­da u ljud­skom liku građan­i­na. Kak­va je to demokrati­ja u mastodontskim državn­im ure­đen­ji­ma, kaže on, kada je u nji­ma poje­d­inac izgubljen u bezbro­jnom mnoštvu? Dru­gači­je je to ovde, gde čovek može čoveku da pogle­da u lice i gde, jel’ te, svako poz­na­je svako­ga. Ovde pret­postavke o sreći proizilaze iz pret­postav­ki o bliskosti. Da li u jed­noj velikoj državi možeš nekom mlađem od sebe da se obratiš reči­ma „Dečko, čiji ti ono beše?” Il’ nekom dru­gom: „Znam te, burazeru, iz viđen­ja”, a tek: „Kako se ne bi znali, juče sam u kafani bio s Vašim sinom!”. To su te pred­nos­ti male države koja stvara bliskost među ljudi­ma. A veli­ka sre­d­i­na? Veli­ka ti je sre­d­i­na stvore­na za manip­u­lacije s nepoz­na­ti­ma. Osim toga, samo je u man­joj sre­di­ni moguć izbor najboljih. Ta kod nas se zna ko šta danas ima za ručak, a ne ko kol’ko uopšte vre­di. A — tamo? Kako ti tamo uopšte možeš da znaš ko je za šta val­jan? I da li uopše neš­to val­ja? Tamo se glasa na sle­po; ovde se, brate,  barem glasa zbog poznanstva.

    .….„Zato”, sma­trao je Duško Krstev još na početku neza­v­is­nos­ti, „ova držav­i­ca ima lepe šanse za uspeh”.

    .….On inače veru­je u moral­nu ver­tikalu i na toj osnovi želi da izgra­di uzor­nu kar­i­jeru. To je uostalom i saopš­tio Lid­eru par­ti­je sa naglašen­im demokratskim predz­nakom i nesum­n­jivom hariz­mom, i tek poš­to mu je ovaj to odobrio kli­man­jem glave, potapšao ga po ramenu i srdačno mu se osmehn­uo, Duško Krstev se upus­tio u politiku.

    .….Prve godine nakon osamostal­jen­ja države Duško Krstev je leteo kao nošen kril­i­ma. Kon­tak­ti­rao je sa nar­o­dom pre, pa čak i posle izb­o­ra i preno­sio nar­o­d­na glediš­ta, pred­loge, a bogme i kri­tike  par­ti­jskim tim­o­vi­ma, organ­i­ma i foru­mi­ma, kao i samom Lid­eru lično. Neu­morno se kre­tao gore-dole u poli­tičkim struk­tu­ra­ma kao da je hteo da tim svo­jim kre­tan­jem zacr­ta etičku ver­tikalu za koju je po prvi put čuo od neke strane par­la­men­tarne del­e­gaci­je a koja mu se toliko uvrtela u glavu da nikako nije htela da iza­đe iz nje, poseb­no jer je bio ubeđen da je baš ta ver­tikala veća i uzvišeni­ja u našem mal­om društvu. Tu ver­tikalu je Duško Krstev doživl­javao kao zas­tavu na vrhu jar­bo­la zabi­jenog na samom vrhu brda, iza zid­i­na stare gradske tvrđave. (A opet sa tom istom mišlju, dok su ležali u bračnoj postelji, on je zav­erenič­ki  oči­ma pokazi­vao ženi na don­ji deo svo­je pru­gaste pidžame kada je, s vre­me­na na vreme, sve uočljivi­ji na njoj posta­jao znak nje­gove ljubavne žudnje.)

    .….Tako je, u god­i­na­ma posle proglašen­ja neza­v­is­nos­ti, Duško Krstev leteo kao Her­mes po elastičnoj — katkad sku­pljenoj, katkad razvučenoj — ver­tikali tranzi­cionog peri­o­da. Kao prak­tičnog čove­ka nje­ga nima­lo nije intereso­vala mitologi­ja, ali je za Her­me­sa znao zbog zaštitnog zna­ka firme za uvoz-izvoz u koju ga je, dakako još mno­go pre neza­v­is­nos­ti, uz pomoc star­ih pri­jatel­ja, zaposlio nje­gov otac Ste­fan. Tamo je Duško Krstev, uz malu pomoć oče­vih pri­jatel­ja, a kas­ni­je i sop­stven­im snaga­ma (posle jednog četvoro­godišn­jeg borav­ka u trgo­v­ačkom pred­stavništvu u istočnoj Evropi), dogu­rao do mes­ta glavnog komer­ci­jal­iste, a zatim do jednog kom­fornog društvenog stana za živl­jen­je (i dva pri­vat­na, za izda­van­je), sve to neposred­no pre proglašen­ja neza­v­is­nos­ti, neposred­no pre nje­gov­og uključi­van­ja u poli­tičku vertikalu.

    .….Duško Krstev je zado­vol­jan čovek, pre sve­ga jer mu se sve događa u pravom trenutku, pa mu je rasteglji­va ver­tikala kroz vre­me­na koji­ma bro­di, udob­na i nagov­eš­ta­va mu neprekid­ni napredak. Uostalom, kako je on to i sam zacr­tao kada se iz trgovine prešal­to­vao u poli­tiku, nje­gov put je  iscr­tavao samo jedan smer: nav­iše. Tako su mu posao i prva ušte­da u inos­transtvu (deviz­na, zbog povoljne raz­like između našeg i istočnog kur­sa val­u­ta) obezbe­dili stanove, i sve se to dogodi­lo u pravom trenutku, jer mu je i otac koji je svo­jevre­meno radio u Službi državne bezbed­nos­ti, otišao – što zbog ben­efi­ci­ra­nog staža, a neš­to više zbog neočeki­vane promene poli­tičkog kur­sa — u pre­vre­menu, ali zato benifi­ci­ranu pen­z­i­ju. Na samom početku neza­v­is­nos­ti, među­tim, Ste­fan Krstev je otišao sa ovog sve­ta, verovat­no zato što se osamostalji­van­jem države on nije osećao niti samostal­nim, niti srećn­im kao rani­je. Kada mu je otac pre­min­uo, Duško Krstev je ose­tio izves­no olakšan­je, jer je, eto, on ipak znao da novo vreme nije naklon­jeno ljudi­ma i pro­fil­i­ma nje­gov­og oca, niti  je pak on sam, izanđao u starom, bio po meri novog vre­me­na… A, to novo vreme i te nove mogućnos­ti otvar­ale su se iznad glave bivšeg komer­ci­jal­iste, pop­ut nebeskih kapi­ja, kao još jed­no nebo, kao novi pros­tor za osva­jan­je, kao još jed­na dimen­z­i­ja, kao još jed­na vertikala.

    .….Tako se, kao što je bio slučaj i sa prethod­nim događa­ji­ma, i sam očev odlazak desio u pravom trenutku. I izne­na­da, brate, kao što se ono kaže, kao grom iz vedra neba. Pre­min­uo je, tugalji­vo je razmišl­jao Duško Krstev na prvoj zadušni­ci ocu Ste­fanu, kako i doliku­je velikom lju­bitelju kapljice — od kapi. I zbog sve­ga toga, Duško je imao samo reči hvale za svog poko­jnog oca. „Moj stari je bio čovek od prin­ci­pa, ćutljiv, radišan, domaćin, mis­lio je samo kako da zbrine porod­icu. Uvek vol­jan da ti pomogne, nikad da ti zas­meta u neče­mu”. Gov­o­rio je Duško tako o poko­jnom ocu, za stolom za vreme pred­jela, u retkim trenuci­ma doko­lice i opuš­tan­ja, ali i kada je sedeo sa dru­gov­i­ma iz svo­je par­ti­je sa naglašen­im demokratskim predz­nakom. Onda  su se nje­gove oči vlažile zbog sop­stvenih toplih reči i nije nika­da mogao da se uzdrži, pre nego što sune celu čašicu rak­i­je u grlo, a da ne prospe iz nje malo i na zemlju; što se kaže za dušu, ali pre sve­ga za stroge i korisne principe pravovre­meno upoko­jenog oca. „A šta je radio tvoj otac?”, onda ga obično upi­ta neko od naglašenih demokra­ta, a Dušku Krste­vu za tren usah­nu suze i odgo­vara kratko, jas­no i neo­dređeno: “…u komercijali.”

    .….U među­vre­menu, nakon živahne aktivnos­ti u izves­noj istoč­no­evrop­skoj zemlji, Duško Krstev je upoz­nao svo­ju sadašn­ju suprugu Fil­i­menu, onda kada je bila samo niža, u tom trenutku pla­vokosa, komer­ci­jal­istk­in­ja koja se inače teško pro­bi­jala u ver­tikali „Her­mes eksport-impor­ta” i koja je, kako se ispostavi­lo, sve to vreme bila tu negde, oko, a tek kas­ni­je i pored nje­ga. Sre­tao ju je u kance­lar­i­ji ovog ili onog pred­stavni­ka ili uti­ca­jnog komer­ci­jal­iste, ponekad kod ovog ili onog rukovo­di­o­ca sek­to­ra, jed­nom čak i kod gen­er­alnog direk­to­ra, i tek onda je kon­ačno poz­vao i u svo­ju kance­lar­i­ju; i onda su — nakon tog pozi­va, posle kog su raz­me­nili prve nežnos­ti, a ubr­zo već i strasti — stupili u brak koji je tek posle dvanaest god­i­na blagoslovl­jen jed­nim slatkim, ali žen­skim detetom.

    .….„Žen­sko… — žen­sko!…”, brzo se pomirio i usko­ro iskreno obradovao Duško i dao joj ime koje je sada uobiča­jeno —  Ste­fani. Po poko­jnom ocu. A sreć­na maj­ka Fil­i­me­na Krste­va je, pak, nakon porođa­ja napusti­la posao i sva se posveti­la dete­tu, poš­to joj je „od Her­me­sa, preko kance­lar­i­ja ref­er­e­na­ta, do kabi­ne­ta rukovodi­la­ca, sve­ga bilo preko glave”; što je pak s druge strane Dušku Krste­vu omogući­lo da još energični­je počne da delu­je i nav­iše i naniže, po privred­noj i po poli­tičkoj ver­tikali, u ovoj dru­goj postižući sve veće, i do tad nes­lućene visine.

    .….Stvari su krenule na još bol­je kada je nje­go­va par­ti­ja sa naglašen­im demokratskim predz­nakom dobi­la izbore, doduše ne sa apso­lut­nom veći­nom, već kao dru­go­plasir­ana stran­ka, ali tu je bila i ponu­da za koali­ci­ju sa pobed­ničkom par­ti­jom, one sa naglašen­im soci­jal­nim predz­nakom. E, onda je Lid­er pred­ložio Duš­ka Krste­va za ministra.

    .….„Min­istar čega?”, sva sret­na lju­bi­la je Fil­i­me­na Krste­va svog muža ostavl­ja­jući mu trag od karmi­na — koji je, po staroj navi­ci, maza­la na punačke usne i kad je bila kod kuće – po licu, vratu, neš­to kas­ni­je i oko samog pup­ka, peva­jući od radosti naziv novog reso­ra svog muža: „u‑nu-tra-šnja tr-go-vi-na”, pri čemu se Ste­fani radovala, pri­h­vata­la igru svo­je majke, i mada ni sama nije znala šta to znači, pevala u istom stilu: „u‑nu-tra-šnja tr-go-vi-na, u‑nu-tra-šnja tr-go-vi-na.”

    .….„Dobro, ’bem ti sve­ca, kakav ti je to resor za unutrašn­ju trgov­inu?!…” pitao ga je u tim zanos­nim, a zatim i u kas­ni­jim, ključn­im trenuci­ma, prak­tično kad god su se sre­tali, Fil­i­menin otac kada je iz palanke dolazio sa gajbom grožđa i tere­tom sum­n­je, doda­jući: „…kada smo vi’š kako mali, po još i nikakvi, da nemamo čime da unutra trgujemo.”

    .….„Ima, tajo, ima…” odgo­varao je prigod­no ali i sa izves­nom nelagod­nošću min­istar Duško Krstev i jeo žurno, zbog obaveza u min­istarstvu, a u stvari da bi izbe­gao tog buz­dovana od tas­ta koji je, eto, došao kod njih u kućnu viz­itu, a ponekad boga­mi i u goste.

    .….„Šio mi ga Đura”, odgo­varao je na to sum­n­jičavi tast, a situaci­ju je hit­no smiri­vala Fil­i­me­na koja je na isti način ućutki­vala oca:

    .….„Tata… ako nema, kog vra­ga tražiš posao u min­istarstvu za batu?”

    .….„To je dru­go, tvoj buraz­er čitavog ziv­ota traži pos’o, red je da mu ga sad nje­gov zet i nađe”, odgo­varao je njen otac, i opet gov­o­rio Dušku: „Stvarno, zete, ka’ će da bude to zaposlenje?”

    .….Onda je Duško brisao usta, usta­jao i gov­o­rio tas­tu blag­im glasom:

    .….„Ne ide to tako, tajo, pos­to­je prin­cipi, pos­to­ji procedura…”

    „More, pos­to­je samo veze, ’bem li ga…” sec­n­uo bi ga deda, dok je mala Ste­fani, onako naiv­na, krezu­ba i slat­ka pri­h­vata­la zad­nje dedine reči i počela vese­lo da peva istom intonaci­jom, „ ’bem li ga, ’bem li ga…”!

    .….„Ovo je već nepod­nošlji­vo – Duško Krstev je umeo da plane uveče pred ženom, kada je već bio sig­u­ran da je tast otputo­vao zad­njim šinobu­som za palanku, a Ste­fani spa­va umor­na od plača i bati­na koje je dobi­jala od Fil­imene kad god  se pos­vađa s ocem, a čim bi Duško iza­šao iz stana.

    .….„Ja imam odgov­ornos­ti, imam obraz i čis­to čelo!…” šama­rao je sam sebe Duško Krstev metaforično i grmeo buk­val­no hoda­jući tamo-vamo po nji­hovoj dnevnoj sobi, tik ispred tele­vi­zo­ra i Fil­imene koja se, iznure­na danom,  opuš­ta­la i gledala omil­jenu ljubavnu ser­i­ju i povre­meno ga umirivala.

    .….„Ja imam moral­nu ver­tikalu!” vikao je tako Duško Krstev, naglašeno izgo­vara­jući taj izraz sada već i kod kuće.

    .….„Šta je to?”, pita­la je izne­nađe­na Fil­i­me­na svog muža odmerivši ga od glave do pete i ne primeću­jući niš­ta neo­bično u toj duži­ni, osim  što je Duško malo penio u rubu usana, kon­ačno shv­a­tivši da od gledan­ja njene ser­i­je neće biti niš­ta, pa mu je — duboko uzdah­nu­vši i umiru­jući ga — pred­loži­la: „’Ajmo, dušo, dođi ti kod tvo­je Seke, da ti radi ‚mili-mali’ u hor­i­zon­tali!…” Tako je rekla Ona, pa se Duško Krstev ispružio i — legao na rudu.

    .….Duško Krstev je zaposlio šura­ka u min­istarstvu, dao mu je mesto nižeg, a zatim i višeg inspek­to­ra za unutrašn­ju raz­menu i jedan angaž­man koji se uglavnom svo­dio na odlazak na teren (koji je podrazumevao i obavezni ručak na račun domaći­na), pisan­je pred­lo­ga za unutrašn­je trgovin­sko povezi­van­je putem raču­nara, a zatim i igranje igrice sa šaren­im lop­ti­ca­ma na nje­mu. To se dogodi­lo odmah poš­to je saz­nao da je i Lid­er zaposlio svog sina u Komisi­ji za bor­bu pro­tiv nepo­tiz­ma i korup­ci­je, pa je pomis­lio da su takvi popusti dozvol­jeni kao dodat­na kom­pen­zaci­ja za ogrom­nu odgov­ornost koju ne može da pokri­je ni min­istars­ka, a u sluča­ju Lid­era, ni pot­predsed­nič­ka pla­ta i priv­i­legi­je. „To, svakako, ne naruša­va moral­nu ver­tikalu”, pomis­lio je Duško Krstev, izva­dio par­ti­jsku knjižicu svom šuraku i lepo ga zaposlio u svom min­istarstvu. Šurak se, tako su mu rek­li, na poslu snalazio kao riba u vodi; po čitav dan, gov­o­rili su mu, radi na kom­pjuteru, te je Duško Krstev kao min­istar od prin­ci­pa odlučio da ga prekon­troliše i da pred svi­ma pokaže prin­cip­i­jel­nu stro­goću pre­ma svom kadrovskom izboru i podređenom rođaku. Tako je, pri­likom prve kon­t­role, izne­na­dio šura­ka uval­jenog u novu kožnu fotelju, i zatekao ga kako na kom­pjuteru igra onu igricu sa ređan­jem šarenih lop­ti­ca, i kada ga je pred drugi­ma pitao na šta to liči, šurak mu je mrzo­voljno uzvra­tio: „Na vežbu za unutrašn­ju raz­menu. I tamo i ovde raz­men­ju­je­mo — lopte”. To je doba­cio viši inspek­tor ne preki­da­jući igru i ne pogle­davši u zeta. Min­istar Duško Krstev se našao u nebra­nom grožđu, te je, ne izus­tivši ni reč, žurno iza­šao iz šurakove kance­lar­i­je da ne bi napravio porodični i, što bi bilo još gore, resorni skan­dal. Zatim, kod kuće, on opet drži gov­or u salonu ispred ispružene Fil­imene Krsteve šeta­jući ispred tele­vi­zo­ra na kome je u toku bio njen omil­jeni kviz, i pom­in­jući joj bra­ta, oca, poko­jnu majku i sop­stvenu  moral­nu vertikalu.

    .….Ako se izuz­mu ti mali i tako­reći porodični prob­le­mi, sama poli­tič­ka kar­i­jera Duš­ka Krste­va kre­ta­la se uzlaznom putan­jom. Oko nje­ga je lep­ršala nje­go­va lič­na sekre­tar­i­ca sa nežn­im ružičas­tim karmi­nom na usna­ma i jagodica­ma, u tes­nim kom­pletići­ma i sa snažn­im lis­tovi­ma, vrca­vo izgo­vara­jući nevin­im false­tom: „Kafi­ca, gos’n min­istre, sok­ić, neš­to dru­go…”, a kad je on odgo­varao: „Neš­to dru­go” ona je najpro­fe­sion­al­ni­je zaključavala vra­ta i, dok je min­istar Duško Krstev raz­gledao neki od spisa, svlači­la ga ured­no mu polažući sako i košulju na viso­ki naslon min­istarske fotel­je. A zatim ga je, dok mu je pri­nosi­la kafu i trep­ta­la kre­onom oivičen­im oči­ma, i zav­erenič­ki hvalila: „Al’ vam je ver­tikala, gos’n ministre!”

    .….S druge strane je Lid­er – koji je kao Pot­predsed­nik na sed­ni­ca­ma Vlade sedeo baš desno od Predsed­ni­ka Vlade – zado­voljno odobravao glavom kad god je Min­istar Duško Krstev izla­gao pred Kabi­ne­tom. „Ovako, gospo­do Min­istri, to tre­ba da reši­mo, tako nam to val­ja…”, žario je i palio Duško Krstev u svo­jim živim, i u svakom sluča­ju zapažen­im diskusi­ja­ma u Vla­di. U Min­istarstvu je, pak, izdao nalog da se počne sa pripremom zakona za unutrašn­ju trgov­inu, a u skupš­ti­ni se već uve­liko  glasa­lo o pov­eren­ju nje­gov­im kolega­ma, ali nje­ga niko nije ni pominjao.

    .….U opšti­na­ma su ga dočeki­vali kao da je šef države i toliko su ga hvalili i titrali mu da je u tri maha nakon takvih pose­ta,  san­jao kako dolazi u pose­tu palan­ci nje­gov­og tas­ta, dok unaoko­lo pada­ju šarene lop­tice iz igre nje­gov­og šura­ka, a predsed­nik opš­tine ga proglaša­va počas­nim građani­nom i nar­od viče „Živeo!”, pri čemu je jedi­no nje­gov tast, i u snu gunđa­lo puno zlobe, bio nam­ršten i ćutao. „San k’o san, maco”, rekao je Fil­i­meni oduševl­jeno, kad joj je ispričao sve što je san­jao. U svakom sluča­ju, tih se dana Duško Krstev budio sa pri­jat­nim osećan­jem da dostiže sam vrh ver­tikale i da je car za poli­tiku, bez obzi­ra na to što je bio ubeđeni repub­likanac, s obzirom da je deo tog ubeđen­ja nasle­dio od svog oca, Ste­fana Krste­va, „komer­ci­jal­iste”.

    .….Ali avaj, stvari su u politi­ci nepred­vidive, pa je tako i  pozi­ci­ja u vla­di par­ti­je sa naglašen­im demokratskim predz­nakom počela najpre da se drmusa pop­ut raskli­matanog stočića, pa se, prak­tično preko noći, stočić prelomio, te se u rekon­struk­ci­ji koju je Predsed­nik Vlade pro­glasio kas­no uveče, par­ti­ja sa naglašen­im demokratskim predz­nakom neočeki­vano našla izvan vlade. A samim tim se i Duško Krstev našao izvan min­istarske fotelje.

    .….„To ne može da bude isti­na!”, usk­likn­uo je u sebi kada je čuo vest u ponoćnoj infor­ma­tivnoj emisi­ji državne tele­viz­ije na kojoj je uza­lud očeki­vao da vidi sni­mak i repor­tažu o nje­gov­im dnevn­im min­istarskim aktivnos­ti­ma po unutrašn­josti. Umesto toga objav­ili su vest o rekon­struk­ci­ji Vlade. Nije verovao svo­jim uši­ma koje nije mogao da načuli oseća­jući kako su mu se oklem­be­sile, kao da su od vos­ka, dok su mu se usta osuši­la, a usne lep­ile kao da je upra­vo izl­izao sve koverte sa dnevnom poš­tom svog reso­ra, kada je među imeni­ma rekon­stru­isanih min­istara čuo i sop­stveno ime. Nije bilo nikog s kim je mogao da podeli tu brigu i zbun­jenost, jer je Fil­i­me­na spavala dubokim snom ispun­jen­im doživl­ja­ja­ji­ma sa počet­ka kar­i­jere u „Her­mes eksport-impor­tu”, duboko i glas­no dišući i povre­meno bun­ca­jući ljubazne fraze, na časak pras­nu­vši u smeh, potom sten­jući u nji­hovoj spavaćoj sobi, dok je mala Ste­fani iz deči­je sobe u snu vikala nekakvu pesmicu sačin­jenu od finala vica o plavuša­ma na šip­ki za igranje koji je nje­na maj­ka ispričala svom bratu preko tele­fona tokom dana.

    .….U tom oča­jno usaml­jenom trenutku zazvo­nio je tele­fon. „Kon­ačno”, lep­lji­vo je pomis­lio Krstev i brzo podi­gao slušalicu. Bio je to nje­gov šurak.

    .….„Jesil’ čuo…”, sav ga je onako zbun­jen i razočaran, kao čove­ka od pov­eren­ja, upi­tao Duško Krstev.

    .….„Jesam, pa šta?!”, odgov­o­rio mu je šurak.

    .….“Kako, pa šta?! Zar nisi video šta se desi­lo?”, panično je rekao eks ministar.

    .….„Eh, otkad ja još znam za to”, mirno je odgov­o­rio brat nje­gove žene.

    .….„Kako si to mogao da znaš?”, ohla­dio se bivši ministar.

    .….„Kaz’o mi kole­ga iz koa­li­cione par­ti­je. Zato ti se i javljam.”

    .….„I šta ćemo sad? Ovo je katastrofa!”

    .….„Kako za koga, zete. Nepri­jat­no jeste, al’ sam ja obezbe­dio izlaz iz situacije.”

    .….„Da?…”, zaiskri­la je nada u stuštenoj duši Krstevoj.

    .….„Kole­ga mi dao pris­tup­nicu za članst­vo u nje­gov­oj partiji…”

    .….„I?”

    .….„I ja potpis’o. A šta s’ ti mis­lio? Tek što sam dobio pos’o,   pa opet da letim napol­je? E, to neće moći…”

    .….Duško Krstev je ose­tio kako mu krv udara u glavu.

    .….„Sram te i stid bilo!”, eksplodi­rao je i počeo da viče u slušalicu tako glas­no da se čuo sve do spavaće sobe i prome­nio tok sna Fil­imene Krsteve, koja je sada san­jala slike i motive iz kas­ni­je kar­i­jere, a odande se začu­la ser­i­ja porudžbi­na i naprasan, zvon­ki smeh kao eho jedne sasvim različite stvarnos­ti. „Pa jel imaš ti, bre, stid i pošten­je, obraz i ponos?! Je li, bre?! “

    .….„Daj ne urlaj čoveče, ne može da se spa­va od tebe!”, začuo se utom i pospani glas Fil­imene Krsteve iz spavaće sobe i to ga je sasvim prenulo.

    .….„Jel’ imaš ti, bre, moral­nu ver­tikalu?”, izručio je sav svoj gnev na šura­ka s druge strane žice i tres­nuo mu slušalicu čim je taj prostak počeo da mu psu­je tu nje­govu najvišu vrednost.

    .….„Idiot!”, uzbuđeno je pro­ce­dio kroz zube Duško Krstev i ose­tio kako mu žmar­ci pro­laze telom. Šta sad da radi? Da uzme tele­fon, bio bi red da se javi Lideru.

    .….A šta ako On spava?

    .….Probudiće Ga.

    .….I šta da Mu kaže?

    .….Znate, ja više nisam Ministar.

    .….Pa što ako nisi, odgov­oriće mu Lid­er. Ni ja više nisam Pot­predsed­nik Vlade.

    .….U redu, ali ti i dal­je osta­jes Lider.

    .….A ti? – reći će mu on – Ti ne osta­ješ sa mnom? Hoćes da demi­sioni­raš? Nas čeka nova bit­ka, a ti padaš u mal­o­dušnost… Gde je tu – svakako će mu to reći – tvo­ja Moral­na Vertikala?…

    .….Ipak, val­ja­lo bi mu da okrene jedan tele­fon­s­ki broj. Samo što je pomis­lio na to, pal­cem je pri­tis­nuo dugme za automatsko pozi­van­je Lidera.

    .….„’Aloo?”, čuo je poz­nati spoko­jni glas s druge strane.

    .….„Halo, Predsed­niče, Duško Krstev ovde.”

    .….„Je li Krstev, jesi l’ ti čuo vesti?”, kazao je Lid­er iskreni­jom, poverljivom i zabrin­u­tom intonacijom.

    .….„Čuo sam, zato Ti se i javl­jam. Šta Ti je Pre­mi­jer  rekao?” – rekao je Krstev.

    .….„Niš­ta!”

    .….„Kako niš­ta?” – izne­na­dio se Krstev.

    .….„Tako lepo. Ne javl­ja se, gov­no jed­no!” – pras­nuo je Lid­er, pa se brzo prim­irio i upi­tao – „A ti? Kako ti na sve ovo gledaš?”

    .….„Ja? Ja hoću da kažem da me baš briga što više nisam Min­istar a Ti Pot­predsed­nik Vlade, poš­to češ Ti i dal­je biti Lid­er, a ja imam svo­ju moral­nu ver…”

    .….„Kako, bre, baš te briga?” – pren­er­azio se Lider.

    .….„Upra­vo sam to hteo da kažem…”, pokušao je da raz­jas­ni svoj moral­no ispravni stav Duško Krstev, ali uzalud…

    .….„Je li, bre, jesil’ ti pri sebi!?”, prek­in­uo ga je Lid­er gušeći se emo­ci­ja­ma i provalju­jući svo­ju zauz­da­vanu napetost, i uzne­miren­im glasom zaključio: “Budi Bog s nama!”

    .….„Ja sam s Tobom…”, hteo je da izusti Duško Krstev, ali se s druge strane već čuo ravnomerni sig­nal prek­inute linije.

    .….Duško Krstev se nikad u živ­o­tu nije osećao usaml­jeni­jim nego u tom trenutku. Osećao je kako pop­ut paučine puca­ju neke svi­lene niti i kako se neki priši­ti šav u nje­mu para kao pod rukom kro­jača na prvoj pro­bi svečanog odela. Te je noći bio tako ćutljiv, zurio je u crnu tačku na zidu ostalu od smož­denog insek­ta i osećao se tako usaml­jen­im, dok se Fil­i­me­na kiko­ta­la daljim rem­i­nis­cen­ci­ja­ma u snu, da usaml­jeni­ji nije mogao da bude. Osim, mož­da sledećeg dana, kada ga je napusti­la, poš­to joj je — upal­ih oči­ju i sa crn­im podočn­jaci­ma — saopš­tio da je izgu­bio funkci­ju i položaj, a ona je kratko razmis­lila, trep­nu­la kre­onom oivičen­im oči­ma i saopšti­la mu — da već dugo zna da  je vara sa ličnom sekre­tari­com (Aman, bre Men­kice, nemoj sad i ti da mi praviš prob­leme. Pa, ona je lična sekre­tar­i­ca; i da je nešto i bilo, to ti je ko da sam popio kafu na poslu”), čvrsto, ali i intim­no osta­jući pri odlu­ci da odlazi. I tako se Fil­i­me­na pre­selila kod svog bra­ta saopš­tivši mu tu svo­ju odluku u poru­ci koju je ostavi­la za sobom („…i, samo da znas, od sad ću i ja da pijem kafu. I to ne krat­ki espre­so kao do sada, nego samo velike frapee. Stoko jed­na nes­posob­na!”). Pokušao je da joj se javi preko službenog mobilnog tele­fona koji je našao u džepu, ali nije uspeo, jer ga je automats­ki glas iz cen­trale obaves­tio da nje­gov broj nije više u upotrebi.

    .….„Ste­fani! Fil­i­me­na, ljubavi moja”, vapio je u sebi Duško Krstev za ćerkom i ženom, najvred­ni­jim stvari­ma koje čovek može da ima u živ­o­tu, ali sve je bilo uza­lud. Fil­i­menin glas i Ste­fan­i­na pes­ma više nisu odjeki­vali u praznom domu eks min­is­tra Duš­ka Krsteva.

    .….Te tople večeri iza­šao je na balkon da udahne malo vaz­duha jer mu je u stanu bilo tako mučno, kao da mu je neko položio tešku ploču na gru­di. Svež vaz­duh ga je malčice povra­tio i nje­gov pogled je pao na brdo sa starom tvrđavom i visokim jar­bolom sa zas­tavom na nje­gov­om vrhu. „Da”, prošla mu je misao kroz glavu. „Ipak mi je osta­lo neš­to važno u živ­o­tu…”. Sin­u­la mu je ta ide­ja kao spa­sonos­na mun­ja i zaiskri­la negde u uglovi­ma svesti, sve dok, ovo­ga puta odoz­do, nije ose­tio još jed­nu, snažni­ju munju koja mu se pela uz telo sve brže i brže, a onda je odjeknu­la u nje­mu snažno i pras­nu­la kon­ačno, pop­ut zaglušu­jućeg gro­ma koji ga je pogo­dio u sam vrh nje­gove unutrašn­je ver­tikale. Pre no sto mu se sasvim smrk­lo, Duško Krstev je ugledao svo­ga oca Ste­fana kako se, kroz mećavu od bezbroj mal­ih šarenih lop­ti­ca, s mukom pro­bi­ja pre­ma njemu.

     

     

     

                                    Sa make­don­skog  Zoran Ž. Paunović

    .

    .

    .

    .

    .