Voda

Lat­est posts by Damir Karakaš (see all)

    .

    .

    .

    .….U uglu polum­račne sobe, na zad­njem sjedalu auto­busa, prekriv­en kari­ran­im kaputom, leži mršav dječak i ukočeno bulji u strop.

    .….Pored nje­ga je kan­ta s vodom.

    .….S ruba leža­ja, pre­ma dječakovoj glavi pognu­la se koš­tun­ja­va žena.

    .….U ruci drži lončić.

    .….Na rubove suhih zido­va pada svjet­lost voš­tane svi­jeće i osv­jetl­ja­va mu lice. Kad dječak zati­tra kapci­ma, pre­v­e­likim za to maleno lice, uči­ni se kao da je za trenu­tak raz­gr­n­uo ono malo sjene iznad očiju.

    .….Dječak zijevnu. Žena zah­vati lončićem po kan­ti. Napuni ga vodom do pola. Onda dječakovim uzdrhtal­im usna­ma pažlji­vo pri­nese rub lončića.

    .….On hlaplji­vo pije.

    .….Vani puše jak vjetar.

    .….Sve je jači.

    .….Žuti, spi­ral­ni plamičak voš­tan­ice od pro­ma­je sve energični­je pleše po stropu; prela­ma se po crvenkas­toj sre­di­ni. I rasteže u stranu.

    .….Za pola sata dječak ponovno raz­japi usta. Kao po zapov­je­di, žena u tančine ponovi svo­je mal­o­pri­jašn­je kret­nje. Dade mu da pije. Rukavom kapu­ta obrisa srco­l­ike kapljice vode s dječakove brade.

    .….Ispod nje­ga razli­je­va se žuta mrl­ja. Curi niz nogav­icu debe­lih zim­skih gaća.

    .….Žena pogle­da pre­ma vra­ti­ma. Izvana se začu pot­muli bat koraka.

    .….– Mar­i­ja! – začu se izvana.

    .….– Ča je… – otpovrne poti­ho žena.

    .….– Ča se ne jav­iš! – dobaci s vra­ta muškarac. – Spre­mi ga… ujutro šnjim idem u Brin­je… Iću najpri­je vode rano dopel­jat iz izvo­ra, onda ću nje­ga gori otpeljat…

    .….Dok priča, drhti mu don­ja, veća usna. Gorn­ju zečju pokrio je gusti, rašču­pani brk. Uđe u pros­tori­ju. Skinu sa sebe sivi kožun. Sjede na stolicu pored prozora.

    .….Odmaknu pogled od žene i dječaka.

    .….– Ti se sad odi malo odmori – reče žena – ja ću užn­je­ga sad bit… morat ću i ja sva­mi… ki će mu putem jad­nome vodu davat… uzet ću nu veću kan­tu s poda… ča kuku­ruz u njoj držimo…

    .….S ruba usne muškarac pal­cem obrisa slinu. Pognu se. Šakom pod­boči glavu.

    .….– Kako je? – ote mu se.

    .….– Jadan li je … samo pije… spekla sam mu malo pile­tine, neće opće da use vrgne.

    .….– A?

    .….– Samo vodu…

    .….– Neka… – zagr­golji muškarac – jutra će ga, ako Bog da, dok­tur pre­gle­dat… da se mene pita­lo… tre­bali smo ga već otpel­jat… nego… puše… ako Bog da, mož­da će oblake doti­rat… daće Bog kiše… daće…

    .….Uto, dječak ponovno rastvori usta. Isplazi sasušeni jezik i poče kolu­tati oči­ma. Žena priskoči. Već napun­jeni lončić pri­nese dječakovim usti­ma. Kaput s leža­ja spade na pod od uta­bane ilo­vače. Dječak ruka­ma zatraži još. Trepeće kapci­ma i tura u usta šaku. Od toga mu se nenadnog pokre­ta izvi­ja cije­lo mrša­vo tije­lo. Podrhta­va u izbočen­im kol­jen­i­ma. Žena jed­nom rukom nabaci ponovno na ležaj onaj prašn­javi kaput. Dru­gom zah­vati lončićem u kan­tu. Kad se začu praska­vo gre­ban­je lončića o dno kante, muškarac naglo usta. Ode iz pros­tori­je u mrak. Čulo se kako za sobom vuče pre­dugačke noge.

    .….Žena pogla­di dječa­ka po čelu. Zaje­ca. Vje­tar sve jače tuli u krošnjama.

    .….Žena uze kan­tu. Otiđe na dvorište. Priđe drven­im koli­ma, na koji­ma je umet­nu­ta lime­na bač­va. Odvr­ti čep i pažlji­vo nakrenu bačvu pre­ma sebi. Tekući­na iz bačve u tankom mlazu, kloko­ta­jući, ist­ječe u kan­tu. Kad se vrati­la u pros­tori­ju, dječak je spavao. Ona odah­nu i ponovno sjede do nje­ga. Leđi­ma lagano zak­l­iza niz rub leža­ja. Sjede na pod. Pognu u kri­lo glavu.

    .….Prasko­zor­je je.

    .….Uoko­lo se žute prezre­li kuku­ruzi. Suhe sta­bljike lome se od težine raspu­pala plo­da. I tra­va je polegla… ugasla. Kiša već dugo nije padala.

    .….Još jed­na suš­na god­i­na. Čak se i žed­ni vukovi spuš­ta­ju sve do ruba sela. Zađu u selo, ne bojeći se pasa. Onda njuše. Ližu isuše­na korita.

    .….Jutro je.

    .….U sobu izne­na­da banu muškarac. Iz rašču­pane kose vire mu vlati sasušene slame.

    .….– Mar­i­ja – zagala­mi – … jeba mu bog mater, de mu jeba… ja sam već sa izvo­ra došal… daj ajde, nemamo vremena…

    .….– Dobro je – skoči s poda žena i okrenu se pre­ma još snenom dječaku – … evo, na, sve je sređeno… još samo da vode metnem…

    .….– Ajde, bog ga jeba – priskoči osorno muškarac i u kaput umo­ta upišanog dječa­ka – … uzmi deku da… da moreš oza­da sest na nju…

    .….Odnese dječa­ka do kola sa žel­jezn­im točkovi­ma: u kola su upreg­nu­ta dva žuta roga­ta vola.

    .….Poleg­nu dječa­ka na daščani pod kola i uze bič zakačen na volovs­ki rog. Kad žena sjede do ispruženog dječa­ka, između nogu pažlji­vo pri­tis­nu kan­tu s vodom. Muškarac udari gnjevno bičem po volovi­ma. Oni najpri­je za trenu­tak ustuknuše. Onda sporo krenuše.

    .….Vuku kola… svako malo dižu glave, odmičući pogled od užare­na sunca.

    .….Stigli su oko podneva.

    .….Viju­ga­va ces­ta do ulaza u gradić, omeđe­na trn­jem, posve je pus­ta. Mimoišla ih je tek žena u crni­ni, upravl­ja­jući crven­im trak­torom marke IMT. Kad izbiše na asfalt, iza kola pro­trča pas, a oba vola, goto­vo kao jedan, iza sebe ostaviše po komad raskvašene balege.

    .….Mašu repovi­ma i komade zelene balege koja im curi niz zad­njicu razbacu­ju naokolo.

    .….Muškarac je dva­put morao sag­nu­ti glavu; onda je gledao u nebo.

    .….Napokon zaus­tavi kola pred bijelom četver­ou­glas­tom zgradom hra­pavih zido­va, na čijem se krovu sja­ji met­al­ni pije­tao s gole­mom krestom. Uoko­lo se igra­ju dje­ca, nabi­ja­jući nogom neči­ju vunenu kapu.

    .….Muškarac stade ispod prozora.

    .….Zagala­mi i sramežlji­vo pogle­da u pod. Kao da odgov­or čeka iz zeml­je. Kroz pro­zor proviri sje­dokosi muškarac. U usti­ma žvače kožicu od sla­nine; dok žvače, pomiču mu se čeone kosti.

    .….– Bog daj, gospon dok­ture – reče ponizno muškarac – sina mi boli, pa da ga pregljedate…

    .….Liječnik lju­ti­to zalupi prozor.

    .….Nakon nepunih dese­tak min­u­ta spusti se s golemim svežn­jem ključe­va. Oblizu­je se. Uputi se bez riječi pre­ma dru­gom kra­ju zgrade. Muškarac poskoči do kola. Uze u naruč­je dječa­ka. Potrči za liječnikom. Žena siđe s kola. Zamišl­jeno stade pred zap­jen­jene volove. Češkala ih je pal­cem iza uha, pazeći da je ne ubo­du rogom.

    .….– E… šta je mal­om? – pro­ci­je­di liječnik kada uđoše u skrom­no nam­ještenu ordi­naci­ju. U uglu sto­ji smeđa kali­je­va peć, preko pro­zo­ra navuče­na je zele­na zamašće­na zav­je­sa, a na ogol­jelu zidu ističe se fotografi­ja, na kojoj liječnik i Ćiro Blaže­vić sto­je srdačno zagrljeni…

    .….– … stavi ga ovd­je na ovaj ležaj – kaže liječnik – da vidimo…

    .….Muškarac izvr­nu dječa­ka na postelju obloženu krvav­im najlonom… prit­om teško uzdah­nu. Dugo je u suhim usti­ma obliko­vao riječi, koje je upra­vo kanio izgov­oriti. Najpri­je proguta gus­tu slinu.

    .….– … ne znam ča da vam kažem dok­ture, sve je bilo u redu, neki dan skoči sa štok­li­na i… u ime oca i sina i duva… zaleti se do kante s vodom, zagu­ra glavu u kan­tu i… i… i poče lokat, bože mi prosti, ko… ko… ko neka živ­ot­in­ja… i pije… pije… samo loče…

    .….– … kaži?

    .….– Mi mis­lili da se… da se pros­tite zaje­ba­va, znate kako je… mis­limo… reko jigra se, dite… sva­ki vrag pade dite­tu u glavu… kad… kad on ne presta­je, popi odma celu cel­catu kan­tu, deset litar vode u njoj bilo, ja… ja… ja sto­jim… i mali pade s nog… žena tote­ka odma priskoči, stavili ga na krevet… neće više da divani, ni da žere, niš ne more… ne more nanoge, niš više ne more…

    .….– … kad je to točno bilo?

    .….– U sridu, baš se ja iz pol­ja vratil, med­vid nam neku šte­tu u krum­piru naprav­il, pa ga celu noć čekal… i… i… i nemore više nanoge… niš više ne divani… bože dra­gi, koda ni više svoj… sva­ki pol sata… nekad dva, nekad tri… vodu traži, samo pije i pije…

    .….– Je li pri­je bilo kakvih zdravstvenih prob­le­ma s njim, je li pri­je bolovao…

    .….– Čujete… nikad! Zdrav je bil ko dren, kad s rodi­lo, a jed­inac, to zdra­vo, to debe­lo bilo… ko tum­bol­jac… to skaka­lo ko… ko… ko jelen… sad… sva­ki… sva… sva… sva­ki dan mora popit… vrag zna, kuliko te vodurine… bože mi prosti, de mi prosti… žena samo užn­je­ga po celi dan sidi. I vodu mu daje pit… Ne more ić van, ne more delat, kuku­ruz mi propade… čer ona išla malo u praščak… on odma traži, počel se davit, poze­le­nil… pina mu bela skoči na usta i… i… i odma… i… i… ne obadi­ra, niš ne obadira…

    .….Liječnik uze stetoskop.

    .….Zadignu dječaku majicu. Rastvori mu mrljo­li­ka usta i raširi pal­cem modre kap­ke. Dječak šuti. Gle­da u strop. Liječnik pogle­da kroz prozor.

    .….– Po ovome što ja sad vidim… reče liječnik – mali je zdrav… srce lije­po radi… pluća isto… ne znam što bi mog­lo biti… ja ću vam dat uput­nicu… sluša­jte, bilo bi najbol­je da idete dalje…

    .….– Nemo­jte gospod­ndok­ture! – zava­pi muškarac. – Ki će vrag dal­je raspelji­vat, posla je puno… ako imate kakove tablete da mu se da…

    .….– … šta je tebi čov­ječe! Ne mogu ja mal­ome davati tablete… nije ovo gos­tiona… koje tablete čov­ječe, šta ti pada na pamet!

    .….– … ke bilo!

    .….– Daj čov­ječe, budi­mo ozbiljni…

    .….Muškarac udah­nu, pa zadrži dah.

    .….– Dok­ture, je li to more samo od sebe proć, ja bi najradi­je da on nikud ne ide… čujete… ne dam da mi se štu­den­ti na nje­mu vježbadu… da ga reže­du… ja ga ne dam pod nož…

    .….– … može proći – reče zamišl­jeno liječnik – … može proći… kako ne… uvi­jek može proći…

    .….– Fala vam gospon­dok­ture – prek­inu ga muškarac – nemam sad niš… dat ću vam dru­gi put…

    .….– U redu je – reče osorno liječnik – i reci svo­ji­ma gore u selu… nemo­jte mi više ned­jeljom dolaz­i­ti, i meni tre­ba malo odmora.

    .….Muškarac uze dječa­ka u naruč­je. Korača niz ste­penice i preskače svaku drugu. Kad dječak izne­na­da poče otvarati usta, muškarac najpri­je stade. Potom zbun­jeno potrči i učas ga donese do kola.

    .….Tamo ih već čekala usplahire­na žena s lončićem.

    .….Usu dječaku vodu u grlo. On se nakon toga smiri. Poče mokri­ti niz nogavicu.

    .….– Ča je bilo – reče žena.

    .….– Niš… Da će proć samo od sebe…

    .….– A?

    .….– Ča mene pitaš! – izdera se muškarac. – Ma, nis ja dok­tur… jeba te doktur!

    .….Žena proguta slinu.

    .….Muškarac udari po volovi­ma. Žel­jezni kotači zabraz­daše po asfal­tu. Iza su ostavl­jali crni viju­gavi trag. Sunce još jače zapeče.

    .….Kad su se posve pri­maknuli rubu sela, muškarac okrenu glavu i mrko pogle­da u ženu.

    .….– Ti ga u kuću odne­si, ja idem na vri­lo po vodu, va se bač­va skroz isprazni­la… i tamo je sve man­je vode, ako ne pade brzo kiša, svi ćemo pokrepat… sva­ki dan dojde sko­ro sto lju­di tamo po vodu…

    .….Žena dječa­ka unese u kuću.

    .….Brzo s nje­ga svuče mokru majicu. Golog ga položi na zguž­vani ležaj. On se ispruži i stavi dlan pod bli­je­do lice. Dri­je­mao je i katkad se trzao. Onda izne­na­da poče prdi­ti. Prduckao je i istovre­meno mokrio. Kad bi prd­nuo, mlaz uže­gle mokraće jače bi šikn­uo i zamišl­jenoj ženi oblio ruke.

    .….Ženi u glavi posvu­da šumi.

    .….Odlo­mi komad kuku­ruz­na kruha. Namaza ga maslom. Pris­loni dječaku na usta.

    .….On se namršti.

    .….Ipak… odgrize komadić, saž­va­ka i proguta.

    .….Žena uze lončić. Zagra­bi po dnu kante. Sporo mu je lije­vala u usta, gleda­jući ga samil­no u crnu razbarušenu kosu. Pogle­da opet u kantu.

    .….Vode je tek za pola lončića.

    .….Udah­nu.

    .….Prođoše je srsi.

    .….Kad vani začu škri­pan­je žel­jeznih točko­va, izleti s kan­tom na dvorište.

    .….– Daj, toči! – viknu. – Dobro da si došal, ni sama ne znam ča bi…

    .….Muškarac skoči s kola. Odbaci bič na tarabe. Pravio se da je ne čuje.

    .….– Pič­ka ti mate­ri­na – zau­rla muškarac – … svi ćemo pokrepat od žeje! Svi! Tamo vode više ni… Pol bačve sam nakal­jal… svi ćemo krepat… nema nam spasa… evo, ni voli mi se nisu mogli napit, to ne moreš prić, sva­ki se boji… to gra­bi, to je čudo… crno nam se piše, crnoooooo…

    .….Uze iz ruke ženi kan­tu. Pri­maknu je limenoj bačvi. Napuni kan­tu do pola. Dok puni kan­tu, crvenop­uto lice biva mu još crvenije.

    .….– Čuješ – odreza – man­je mu vode daji!… Svi ćemo pocrkat, gove­da nisu dva dana pila… voli su mi žed­ni, ja nis okusil… a pogledaj nebo, vedro…

    .….Žena uze kan­tu. Unese je u kuću. Dječak raz­japljenih usta već hva­ta zrak. Pritrči mu. Panično mu, iz kante, u usta usu tri veli­ka gutl­ja­ja. On se zabaci. Jače raz­japi usta. Ona usu još malo vode. Dječak se potom posve smiri a žena pored kreve­ta ostavi kan­tu. Plače. Dok je jecala pazi­la je da nogom ne pre­vrne kantu.

    .….Noć je.

    .….Vruć zrak posve pri­tišće krovove sparenih kuća. U sta­ji ble­ji žed­na sto­ka. Udara­ju papci­ma o pod. Mašu glava­ma. Oko vra­ta muk­lo im zvone zvona. Muškarac sporo priđe koli­ma. Iz bačve pri­leg­nute u sjeni sta­je, u kositrenu, po dnu izrazbi­janu zdjelu, usu dopo­la vode. Ode u sta­ju. Priđe najpri­je kravi. Dopusti joj oprezno da malo poliže iz zdjele. Kad odmaknu zdjelu, kra­va poče vrt­jeti rogov­i­ma. Zable­ji i udari pap­kom o pod. Dok ble­ji, oči joj više ras­tu u dupljama.

    .….Muškarac ode do volova.

    .….I nji­ma dopusti da dugi crveni jezik umoče u vodu. Volovi se oblizu­ju. Na usta im izlazi pje­na. Muškarac se vrati korak unazad. Nakosi zdjelu i pri­maknu je usti­ma. Dugo je tako u usti­ma držao mlaku vodu. Kad se posve sto­plila, pusti da mu napokon oteče niz grlo.

    .….Cijele noći unezv­jereno je šetao oko kuće. Pred zoru proviri u kuću.

    .….Priđe kan­ti i nad­vi se nad njom.

    .….– Pa, jesi ti luda – povi­ka – jesi ti to jopet vodu iz bačve uzela…

    .….– I jes…

    .….– O… o… o sunce ti jebem krva­vo, oćeš da svi crknemo, maj­mune jedan žen­s­ki! Jebem te u tu munjenu ćev­er­icu, ča je na ramenu nosiš… Gove­da su već na leđi, ušunula se… crku­je­du… ti… ti… ča ti mis­liš… ča… ča… ča ti mis­liš! Ja sebi iz ust otki­dam i gove­di dajem, pič­ka ti mate­ri­na, ti se vodom razbacu­ješ… a pri dnu je, nema… kako ćeš onda… ča… ča ćeš onda kad crknemo… jebem te sve i zeru, de te jebem!

    .….– … dite je žed­no – prom­rml­ja poti­ho žena.

    .….– Ča žed­no! Ne more više vako… svi ćemo pocrkat, svi ćemo ić u pičku materinu…

    .….Žena poče plakati.

    .….– On samo pije i piša – kriknu muškarac – to bi i vragu pamet popi­lo… ča da radim… ča… ajde reci kad si tako pametna…

    .….U sta­ji ble­ji stoka.

    .….– Ajo meni! – zau­rla muškarac i začepi dlanovi­ma uši. – Ajo meni!… Ajo meni! Ja to više ne mogu slušat… svi ćemo pocrkat. Svi!… Plju­ni mi u žvalu ako neće­mo, sve će ić u pičku mater­inu… nema nami vode­ka spasa, svi ćemo pocrkaaaat…

    .….Kad dječak raz­japi usta, žena skoči i opet zah­vati lončićem vodu. Usu mu u grlo.

    .….On klokoće.

    .….Voda mu izbi na nos.

    .….Muškarac se uhvati obje­ma ruka­ma glavu. Ode iz pros­tori­je. Zaus­tavi se pored limene bačve. Kvr­c­nu neko­liko puta skvrčen­im kažiprstom po bačvi i istodob­no joj pri­b­liži uho. Kad iz bačve odjeknu šupalj zvuk, muškarac se strese i zako­lu­ta oči­ma. Uhvati se ruka­ma za mas­nu kosu. Vrati se u prostoriju.

    .….Hoda lju­ti­to u krug po uskoj pros­tori­ji; čupa kosu od bijesa.

    .….– O sunce ti jebem kala­jsano – povi­ka – o sunce ti jebem kalajsano!

    .….Žena bez riječi dignu glavu.

    .….– Ča gledaš! – kriknu. – Vode u bačvi više ni! Ovo je propast svi­taaa… gotovooo je… ni nas više… mrtvi smooo… mrtviiiiii!

    .….Žena noga­ma oklopi kan­tu. U kan­ti je dopo­la vode. Dječak ponovno mokri. Preko drve­na ruba kreve­ta, mokraća curi na zeml­jani pod.

    – … čuješ! – usk­liknu žena i uhvati se naglo ruka­ma za glavu.

    .….– Pusti me u pičku mater­inu! – prom­rml­ja muškarac. – Ni mi više za živ­it… ni i niii…

    .….– … ooo… vrag ti vu glavu uzel… kako se toga nis pri­je sitila…

    .….– Ča je… ki je kurac… a? – zas­ta muškarac.

    .….– … čuješ… ajme meni… zač ne bi malo posudili od mog ćaće… bar da nam jed­nu bačvu da… on jima u podru­mu naj­man­je pet bačav… kako se toga nis…

    .….– O jebem ti! – skoči muškarac kao oparen. – Jebem ti mater, koja te okoti­la… oš ti mene sramotit, pič­ka ti mate­ri­na, de ti pič­ka materina!

    .….– I ki je vrag sad…!

    .….– Kako te ni sramo­ta… ja ću od tvog ćaće vodu ić uzi­mat ko… ko… ko pros­jak… pič­ka vam mate­ri­na, de vam pič­ka mate­ri­na, svi ste isti… pri­je bi vode­ka sad crkal, nego odnje­ga vodu uzimal…

    .….– Ajme meni… smiri se!

    .….– … tiš meni divan­it – pod­vris­nu – … tiš meni divan­it! Kur­vooo! Pri­je bi otro­va iz štern­je popil, nego tvo­ga ćaće vodu žer­al. Vu bi glavu sebi pri­je odru­bil, nego odnje­ga ča uzi­mal… On će meni davat… Niš koristi! Sram ga more bit… Nečovek jedan!

    .….– … pusti ga… ča će starčad… bolestan je, mijur ga muči… nikud ne izlazi!

    .….– I dru­gi su isto stari… pa… pa lipo oba­jd­e­du svo­je ćeri. Još pokosidu… dadu kaj dinar… sve… on vode­ka ni prism­rdil od Male Maše… vrag mu u no telo zašal… vrag mu no sime zatrl…

    .….– … ajme, nemoj tako!

    .….– Ča! Ča ne moj tako… nego kako!

    .….– … čuješ… pušći sad to… ni to bit­no… ča si se kog vra­ga sad zain­tačil… oćeš da ti još više propade kuća i kućišće… i sve ča jimaš… a…

    Muškarac duboko udah­nu. Ode do vra­ta. Kriknu i udari svom snagom čelom u pljes­nivi okvir vrata.

    .….Kuća se strese.

    .….Onda okrenu zakr­vavl­jenu glavu.

    .….Žena šuti.

    .….Dugo je razmišljao.

    .….Jezikom liznu krv na brku. Goto­vo plačn­im glasom prelo­mi sebi niz bradu:

    .….– … ajooo meni­ii.… vljaaa će meni­ii daat… pri­jeee bi je prol­jaaal, nego bi je meni­ii daaal… on bi naaa­jvo­lil da meni sve propadeee… da sve ide u tri pii­ičke materineee…

    .….Žena pre­plašeno usta.

    .….– Nemoj tako… ča si takvi… idem ja odma tamo, ti budi vode­ka uz mal­og… obriši se… ja ću mu lipo reć kako je… ma će do toga past kiša, daće on meni, evo mene ni za pol ure nazad, to sam tre­bala odma… vrag mi u vu munjenu glavu zašal, ooo.…

    .….Muškarac stis­nu oči. Tako je zaus­tavio suze. Rukavom obrisa krv s nosa.

    .….– Čuješ – pogle­da žena u dječa­ka – s tom bačvom ćemo izdržat vel­ja pet dan… da je rek­lo da će brzo kiša, važno je da sad napo­ji­mo vu mar­vu… i da mali jima… dok… dok… dok ne priz­dravi malo… Eto mene brzo, popreko ću ja… nek nam ćaća na svo­ji voli dopel­je, a ti lipo na mal­og pazi… i kad ćaća dojde, bute dobri… i ča ćete se ić svađat, ma ste vi svo­ji… ča bi mama rek­li, Bog vas naj u šumu okrenul, ma ste svo­ji… tote jima još pol kante… kad budeš išal mal­om davat… pazi da ti rukom ne prol­je… Eto, mene odma… sad ću ja…

    .….Muškarac šuti.

    .….Žena preko leđa nabaci crni plet.

    .….Istrča na dvorište. Nes­ta u mraku. Muškarac osta sam s dječakom.

    .….Dugo ga je šutke promatrao.

    .….Voš­tan­i­ca u uglu svi­jetli sve jače. Iznad dječakove glave sudara se svjet­lost i mrak.

    .….Muškarac bulji u dječaka.

    .….Sve dok se dječak izne­na­da ne zabaci iz sna.

    .….Raz­japi usta.

    .….Trgnu nogom.

    .….Prsti­ma se uhvati za tan­ki baršu­nas­ti vrat i kako kukac nemoćno zabacu­je leđima.

    .….Tad muškarac odmaknu pogled.

    .….Onda ga vrati.

    .….Sporo priđe požut­jelom leža­ju. U drhtave ruke uze kan­tu s vodom.

    .….Gle­da u vodu.

    .….Osjeća kako ga privlači; da je kan­ta sad kojim sluča­jem bunar, uči­ni mu se, skočio bi dolje.

    .….Nakrenu glavi.

    .….Uho pri­maknu bliže kanti.

    .….Kao da mu voda u kan­ti taj tren ima neš­to jako važno šapnuti.

    .….Onda se prenu.

    .….Ispod oka pogle­da dječaka.

    .….On se sve više zabacu­je… tura u usta prstiće.

    .….Vani ble­ji stoka.

    .….Muškarac najpri­je dlanovi­ma začepi uši, onda mu ruke mli­ta­vo padoše niz tijelo.

    .….Prsti­ma obu­j­mi kantu.

    .….Proguta slinu; lice mu se zgrči.

    .….Tre­sao se, jecao, i s kan­tom u naručju koračao pre­ma staji.

    .

    .

    .

    .