Damir Karakaš

Voda

.

.

.

…..U uglu polumračne sobe, na zadnjem sjedalu autobusa, prekriven kariranim kaputom, leži mršav dječak i ukočeno bulji u strop.

…..Pored njega je kanta s vodom.

…..S ruba ležaja, prema dječakovoj glavi pognula se koštunjava žena.

…..U ruci drži lončić.

…..Na rubove suhih zidova pada svjetlost voštane svijeće i osvjetljava mu lice. Kad dječak zatitra kapcima, prevelikim za to maleno lice, učini se kao da je za trenutak razgrnuo ono malo sjene iznad očiju.

…..Dječak zijevnu. Žena zahvati lončićem po kanti. Napuni ga vodom do pola. Onda dječakovim uzdrhtalim usnama pažljivo prinese rub lončića.

…..On hlapljivo pije.

…..Vani puše jak vjetar.

…..Sve je jači.

…..Žuti, spiralni plamičak voštanice od promaje sve energičnije pleše po stropu; prelama se po crvenkastoj sredini. I rasteže u stranu.

…..Za pola sata dječak ponovno razjapi usta. Kao po zapovjedi, žena u tančine ponovi svoje maloprijašnje kretnje. Dade mu da pije. Rukavom kaputa obrisa srcolike kapljice vode s dječakove brade.

…..Ispod njega razlijeva se žuta mrlja. Curi niz nogavicu debelih zimskih gaća.

…..Žena pogleda prema vratima. Izvana se začu potmuli bat koraka.

…..– Marija! – začu se izvana.

…..– Ča je… – otpovrne potiho žena.

…..– Ča se ne javiš! – dobaci s vrata muškarac. – Spremi ga… ujutro šnjim idem u Brinje… Iću najprije vode rano dopeljat iz izvora, onda ću njega gori otpeljat…

…..Dok priča, drhti mu donja, veća usna. Gornju zečju pokrio je gusti, raščupani brk. Uđe u prostoriju. Skinu sa sebe sivi kožun. Sjede na stolicu pored prozora.

…..Odmaknu pogled od žene i dječaka.

…..– Ti se sad odi malo odmori – reče žena – ja ću užnjega sad bit… morat ću i ja svami… ki će mu putem jadnome vodu davat… uzet ću nu veću kantu s poda… ča kukuruz u njoj držimo…

…..S ruba usne muškarac palcem obrisa slinu. Pognu se. Šakom podboči glavu.

…..– Kako je? – ote mu se.

…..– Jadan li je … samo pije… spekla sam mu malo piletine, neće opće da use vrgne.

…..– A?

…..– Samo vodu…

…..– Neka… – zagrgolji muškarac – jutra će ga, ako Bog da, doktur pregledat… da se mene pitalo… trebali smo ga već otpeljat… nego… puše… ako Bog da, možda će oblake dotirat… daće Bog kiše… daće…

…..Uto, dječak ponovno rastvori usta. Isplazi sasušeni jezik i poče kolutati očima. Žena priskoči. Već napunjeni lončić prinese dječakovim ustima. Kaput s ležaja spade na pod od utabane ilovače. Dječak rukama zatraži još. Trepeće kapcima i tura u usta šaku. Od toga mu se nenadnog pokreta izvija cijelo mršavo tijelo. Podrhtava u izbočenim koljenima. Žena jednom rukom nabaci ponovno na ležaj onaj prašnjavi kaput. Drugom zahvati lončićem u kantu. Kad se začu praskavo grebanje lončića o dno kante, muškarac naglo usta. Ode iz prostorije u mrak. Čulo se kako za sobom vuče predugačke noge.

…..Žena pogladi dječaka po čelu. Zajeca. Vjetar sve jače tuli u krošnjama.

…..Žena uze kantu. Otiđe na dvorište. Priđe drvenim kolima, na kojima je umetnuta limena bačva. Odvrti čep i pažljivo nakrenu bačvu prema sebi. Tekućina iz bačve u tankom mlazu, klokotajući, istječe u kantu. Kad se vratila u prostoriju, dječak je spavao. Ona odahnu i ponovno sjede do njega. Leđima lagano zakliza niz rub ležaja. Sjede na pod. Pognu u krilo glavu.

…..Praskozorje je.

…..Uokolo se žute prezreli kukuruzi. Suhe stabljike lome se od težine raspupala ploda. I trava je polegla… ugasla. Kiša već dugo nije padala.

…..Još jedna sušna godina. Čak se i žedni vukovi spuštaju sve do ruba sela. Zađu u selo, ne bojeći se pasa. Onda njuše. Ližu isušena korita.

…..Jutro je.

…..U sobu iznenada banu muškarac. Iz raščupane kose vire mu vlati sasušene slame.

…..– Marija – zagalami – … jeba mu bog mater, de mu jeba… ja sam već sa izvora došal… daj ajde, nemamo vremena…

…..– Dobro je – skoči s poda žena i okrenu se prema još snenom dječaku – … evo, na, sve je sređeno… još samo da vode metnem…

…..– Ajde, bog ga jeba – priskoči osorno muškarac i u kaput umota upišanog dječaka – … uzmi deku da… da moreš ozada sest na nju…

…..Odnese dječaka do kola sa željeznim točkovima: u kola su upregnuta dva žuta rogata vola.

…..Polegnu dječaka na daščani pod kola i uze bič zakačen na volovski rog. Kad žena sjede do ispruženog dječaka, između nogu pažljivo pritisnu kantu s vodom. Muškarac udari gnjevno bičem po volovima. Oni najprije za trenutak ustuknuše. Onda sporo krenuše.

…..Vuku kola… svako malo dižu glave, odmičući pogled od užarena sunca.

…..Stigli su oko podneva.

…..Vijugava cesta do ulaza u gradić, omeđena trnjem, posve je pusta. Mimoišla ih je tek žena u crnini, upravljajući crvenim traktorom marke IMT. Kad izbiše na asfalt, iza kola protrča pas, a oba vola, gotovo kao jedan, iza sebe ostaviše po komad raskvašene balege.

…..Mašu repovima i komade zelene balege koja im curi niz zadnjicu razbacuju naokolo.

…..Muškarac je dvaput morao sagnuti glavu; onda je gledao u nebo.

…..Napokon zaustavi kola pred bijelom četverouglastom zgradom hrapavih zidova, na čijem se krovu sjaji metalni pijetao s golemom krestom. Uokolo se igraju djeca, nabijajući nogom nečiju vunenu kapu.

…..Muškarac stade ispod prozora.

…..Zagalami i sramežljivo pogleda u pod. Kao da odgovor čeka iz zemlje. Kroz prozor proviri sjedokosi muškarac. U ustima žvače kožicu od slanine; dok žvače, pomiču mu se čeone kosti.

…..– Bog daj, gospon dokture – reče ponizno muškarac – sina mi boli, pa da ga pregljedate…

…..Liječnik ljutito zalupi prozor.

…..Nakon nepunih desetak minuta spusti se s golemim svežnjem ključeva. Oblizuje se. Uputi se bez riječi prema drugom kraju zgrade. Muškarac poskoči do kola. Uze u naručje dječaka. Potrči za liječnikom. Žena siđe s kola. Zamišljeno stade pred zapjenjene volove. Češkala ih je palcem iza uha, pazeći da je ne ubodu rogom.

…..– E… šta je malom? – procijedi liječnik kada uđoše u skromno namještenu ordinaciju. U uglu stoji smeđa kalijeva peć, preko prozora navučena je zelena zamašćena zavjesa, a na ogoljelu zidu ističe se fotografija, na kojoj liječnik i Ćiro Blažević stoje srdačno zagrljeni…

…..– … stavi ga ovdje na ovaj ležaj – kaže liječnik – da vidimo…

…..Muškarac izvrnu dječaka na postelju obloženu krvavim najlonom… pritom teško uzdahnu. Dugo je u suhim ustima oblikovao riječi, koje je upravo kanio izgovoriti. Najprije proguta gustu slinu.

…..– … ne znam ča da vam kažem dokture, sve je bilo u redu, neki dan skoči sa štoklina i… u ime oca i sina i duva… zaleti se do kante s vodom, zagura glavu u kantu i… i… i poče lokat, bože mi prosti, ko… ko… ko neka životinja… i pije… pije… samo loče…

…..– … kaži?

…..– Mi mislili da se… da se prostite zajebava, znate kako je… mislimo… reko jigra se, dite… svaki vrag pade ditetu u glavu… kad… kad on ne prestaje, popi odma celu celcatu kantu, deset litar vode u njoj bilo, ja… ja… ja stojim… i mali pade s nog… žena toteka odma priskoči, stavili ga na krevet… neće više da divani, ni da žere, niš ne more… ne more nanoge, niš više ne more…

…..– … kad je to točno bilo?

…..– U sridu, baš se ja iz polja vratil, medvid nam neku štetu u krumpiru napravil, pa ga celu noć čekal… i… i… i nemore više nanoge… niš više ne divani… bože dragi, koda ni više svoj… svaki pol sata… nekad dva, nekad tri… vodu traži, samo pije i pije…

…..– Je li prije bilo kakvih zdravstvenih problema s njim, je li prije bolovao…

…..– Čujete… nikad! Zdrav je bil ko dren, kad s rodilo, a jedinac, to zdravo, to debelo bilo… ko tumboljac… to skakalo ko… ko… ko jelen… sad… svaki… sva… sva… svaki dan mora popit… vrag zna, kuliko te vodurine… bože mi prosti, de mi prosti… žena samo užnjega po celi dan sidi. I vodu mu daje pit… Ne more ić van, ne more delat, kukuruz mi propade… čer ona išla malo u praščak… on odma traži, počel se davit, pozelenil… pina mu bela skoči na usta i… i… i odma… i… i… ne obadira, niš ne obadira…

…..Liječnik uze stetoskop.

…..Zadignu dječaku majicu. Rastvori mu mrljolika usta i raširi palcem modre kapke. Dječak šuti. Gleda u strop. Liječnik pogleda kroz prozor.

…..– Po ovome što ja sad vidim… reče liječnik – mali je zdrav… srce lijepo radi… pluća isto… ne znam što bi moglo biti… ja ću vam dat uputnicu… slušajte, bilo bi najbolje da idete dalje…

…..– Nemojte gospodndokture! – zavapi muškarac. – Ki će vrag dalje raspeljivat, posla je puno… ako imate kakove tablete da mu se da…

…..– … šta je tebi čovječe! Ne mogu ja malome davati tablete… nije ovo gostiona… koje tablete čovječe, šta ti pada na pamet!

…..– … ke bilo!

…..– Daj čovječe, budimo ozbiljni…

…..Muškarac udahnu, pa zadrži dah.

…..– Dokture, je li to more samo od sebe proć, ja bi najradije da on nikud ne ide… čujete… ne dam da mi se študenti na njemu vježbadu… da ga režedu… ja ga ne dam pod nož…

…..– … može proći – reče zamišljeno liječnik – … može proći… kako ne… uvijek može proći…

…..– Fala vam gospondokture – prekinu ga muškarac – nemam sad niš… dat ću vam drugi put…

…..– U redu je – reče osorno liječnik – i reci svojima gore u selu… nemojte mi više nedjeljom dolaziti, i meni treba malo odmora.

…..Muškarac uze dječaka u naručje. Korača niz stepenice i preskače svaku drugu. Kad dječak iznenada poče otvarati usta, muškarac najprije stade. Potom zbunjeno potrči i učas ga donese do kola.

…..Tamo ih već čekala usplahirena žena s lončićem.

…..Usu dječaku vodu u grlo. On se nakon toga smiri. Poče mokriti niz nogavicu.

…..– Ča je bilo – reče žena.

…..– Niš… Da će proć samo od sebe…

…..– A?

…..– Ča mene pitaš! – izdera se muškarac. – Ma, nis ja doktur… jeba te doktur!

…..Žena proguta slinu.

…..Muškarac udari po volovima. Željezni kotači zabrazdaše po asfaltu. Iza su ostavljali crni vijugavi trag. Sunce još jače zapeče.

…..Kad su se posve primaknuli rubu sela, muškarac okrenu glavu i mrko pogleda u ženu.

…..– Ti ga u kuću odnesi, ja idem na vrilo po vodu, va se bačva skroz ispraznila… i tamo je sve manje vode, ako ne pade brzo kiša, svi ćemo pokrepat… svaki dan dojde skoro sto ljudi tamo po vodu…

…..Žena dječaka unese u kuću.

…..Brzo s njega svuče mokru majicu. Golog ga položi na zgužvani ležaj. On se ispruži i stavi dlan pod blijedo lice. Drijemao je i katkad se trzao. Onda iznenada poče prditi. Prduckao je i istovremeno mokrio. Kad bi prdnuo, mlaz užegle mokraće jače bi šiknuo i zamišljenoj ženi oblio ruke.

…..Ženi u glavi posvuda šumi.

…..Odlomi komad kukuruzna kruha. Namaza ga maslom. Prisloni dječaku na usta.

…..On se namršti.

…..Ipak… odgrize komadić, sažvaka i proguta.

…..Žena uze lončić. Zagrabi po dnu kante. Sporo mu je lijevala u usta, gledajući ga samilno u crnu razbarušenu kosu. Pogleda opet u kantu.

…..Vode je tek za pola lončića.

…..Udahnu.

…..Prođoše je srsi.

…..Kad vani začu škripanje željeznih točkova, izleti s kantom na dvorište.

…..– Daj, toči! – viknu. – Dobro da si došal, ni sama ne znam ča bi…

…..Muškarac skoči s kola. Odbaci bič na tarabe. Pravio se da je ne čuje.

…..– Pička ti materina – zaurla muškarac – … svi ćemo pokrepat od žeje! Svi! Tamo vode više ni… Pol bačve sam nakaljal… svi ćemo krepat… nema nam spasa… evo, ni voli mi se nisu mogli napit, to ne moreš prić, svaki se boji… to grabi, to je čudo… crno nam se piše, crnoooooo…

…..Uze iz ruke ženi kantu. Primaknu je limenoj bačvi. Napuni kantu do pola. Dok puni kantu, crvenoputo lice biva mu još crvenije.

…..– Čuješ – odreza – manje mu vode daji!… Svi ćemo pocrkat, goveda nisu dva dana pila… voli su mi žedni, ja nis okusil… a pogledaj nebo, vedro…

…..Žena uze kantu. Unese je u kuću. Dječak razjapljenih usta već hvata zrak. Pritrči mu. Panično mu, iz kante, u usta usu tri velika gutljaja. On se zabaci. Jače razjapi usta. Ona usu još malo vode. Dječak se potom posve smiri a žena pored kreveta ostavi kantu. Plače. Dok je jecala pazila je da nogom ne prevrne kantu.

…..Noć je.

…..Vruć zrak posve pritišće krovove sparenih kuća. U staji bleji žedna stoka. Udaraju papcima o pod. Mašu glavama. Oko vrata muklo im zvone zvona. Muškarac sporo priđe kolima. Iz bačve prilegnute u sjeni staje, u kositrenu, po dnu izrazbijanu zdjelu, usu dopola vode. Ode u staju. Priđe najprije kravi. Dopusti joj oprezno da malo poliže iz zdjele. Kad odmaknu zdjelu, krava poče vrtjeti rogovima. Zableji i udari papkom o pod. Dok bleji, oči joj više rastu u dupljama.

…..Muškarac ode do volova.

…..I njima dopusti da dugi crveni jezik umoče u vodu. Volovi se oblizuju. Na usta im izlazi pjena. Muškarac se vrati korak unazad. Nakosi zdjelu i primaknu je ustima. Dugo je tako u ustima držao mlaku vodu. Kad se posve stoplila, pusti da mu napokon oteče niz grlo.

…..Cijele noći unezvjereno je šetao oko kuće. Pred zoru proviri u kuću.

…..Priđe kanti i nadvi se nad njom.

…..– Pa, jesi ti luda – povika – jesi ti to jopet vodu iz bačve uzela…

…..– I jes…

…..– O… o… o sunce ti jebem krvavo, oćeš da svi crknemo, majmune jedan ženski! Jebem te u tu munjenu ćevericu, ča je na ramenu nosiš… Goveda su već na leđi, ušunula se… crkujedu… ti… ti… ča ti misliš… ča… ča… ča ti misliš! Ja sebi iz ust otkidam i govedi dajem, pička ti materina, ti se vodom razbacuješ… a pri dnu je, nema… kako ćeš onda… ča… ča ćeš onda kad crknemo… jebem te sve i zeru, de te jebem!

…..– … dite je žedno – promrmlja potiho žena.

…..– Ča žedno! Ne more više vako… svi ćemo pocrkat, svi ćemo ić u pičku materinu…

…..Žena poče plakati.

…..– On samo pije i piša – kriknu muškarac – to bi i vragu pamet popilo… ča da radim… ča… ajde reci kad si tako pametna…

…..U staji bleji stoka.

…..– Ajo meni! – zaurla muškarac i začepi dlanovima uši. – Ajo meni!… Ajo meni! Ja to više ne mogu slušat… svi ćemo pocrkat. Svi!… Pljuni mi u žvalu ako nećemo, sve će ić u pičku materinu… nema nami vodeka spasa, svi ćemo pocrkaaaat…

…..Kad dječak razjapi usta, žena skoči i opet zahvati lončićem vodu. Usu mu u grlo.

…..On klokoće.

…..Voda mu izbi na nos.

…..Muškarac se uhvati objema rukama glavu. Ode iz prostorije. Zaustavi se pored limene bačve. Kvrcnu nekoliko puta skvrčenim kažiprstom po bačvi i istodobno joj približi uho. Kad iz bačve odjeknu šupalj zvuk, muškarac se strese i zakoluta očima. Uhvati se rukama za masnu kosu. Vrati se u prostoriju.

…..Hoda ljutito u krug po uskoj prostoriji; čupa kosu od bijesa.

…..– O sunce ti jebem kalajsano – povika – o sunce ti jebem kalajsano!

…..Žena bez riječi dignu glavu.

…..– Ča gledaš! – kriknu. – Vode u bačvi više ni! Ovo je propast svitaaa… gotovooo je… ni nas više… mrtvi smooo… mrtviiiiii!

…..Žena nogama oklopi kantu. U kanti je dopola vode. Dječak ponovno mokri. Preko drvena ruba kreveta, mokraća curi na zemljani pod.

– … čuješ! – uskliknu žena i uhvati se naglo rukama za glavu.

…..– Pusti me u pičku materinu! – promrmlja muškarac. – Ni mi više za živit… ni i niii…

…..– … ooo… vrag ti vu glavu uzel… kako se toga nis prije sitila…

…..– Ča je… ki je kurac… a? – zasta muškarac.

…..– … čuješ… ajme meni… zač ne bi malo posudili od mog ćaće… bar da nam jednu bačvu da… on jima u podrumu najmanje pet bačav… kako se toga nis…

…..– O jebem ti! – skoči muškarac kao oparen. – Jebem ti mater, koja te okotila… oš ti mene sramotit, pička ti materina, de ti pička materina!

…..– I ki je vrag sad…!

…..– Kako te ni sramota… ja ću od tvog ćaće vodu ić uzimat ko… ko… ko prosjak… pička vam materina, de vam pička materina, svi ste isti… prije bi vodeka sad crkal, nego odnjega vodu uzimal…

…..– Ajme meni… smiri se!

…..– … tiš meni divanit – podvrisnu – … tiš meni divanit! Kurvooo! Prije bi otrova iz šternje popil, nego tvoga ćaće vodu žeral. Vu bi glavu sebi prije odrubil, nego odnjega ča uzimal… On će meni davat… Niš koristi! Sram ga more bit… Nečovek jedan!

…..– … pusti ga… ča će starčad… bolestan je, mijur ga muči… nikud ne izlazi!

…..– I drugi su isto stari… pa… pa lipo obajdedu svoje ćeri. Još pokosidu… dadu kaj dinar… sve… on vodeka ni prismrdil od Male Maše… vrag mu u no telo zašal… vrag mu no sime zatrl…

…..– … ajme, nemoj tako!

…..– Ča! Ča ne moj tako… nego kako!

…..– … čuješ… pušći sad to… ni to bitno… ča si se kog vraga sad zaintačil… oćeš da ti još više propade kuća i kućišće… i sve ča jimaš… a…

Muškarac duboko udahnu. Ode do vrata. Kriknu i udari svom snagom čelom u pljesnivi okvir vrata.

…..Kuća se strese.

…..Onda okrenu zakrvavljenu glavu.

…..Žena šuti.

…..Dugo je razmišljao.

…..Jezikom liznu krv na brku. Gotovo plačnim glasom prelomi sebi niz bradu:

…..– … ajooo meniii…. vljaaa će meniii daat… prijeee bi je proljaaal, nego bi je meniii daaal… on bi naaajvolil da meni sve propadeee… da sve ide u tri piiičke materineee…

…..Žena preplašeno usta.

…..– Nemoj tako… ča si takvi… idem ja odma tamo, ti budi vodeka uz malog… obriši se… ja ću mu lipo reć kako je… ma će do toga past kiša, daće on meni, evo mene ni za pol ure nazad, to sam trebala odma… vrag mi u vu munjenu glavu zašal, ooo….

…..Muškarac stisnu oči. Tako je zaustavio suze. Rukavom obrisa krv s nosa.

…..– Čuješ – pogleda žena u dječaka – s tom bačvom ćemo izdržat velja pet dan… da je reklo da će brzo kiša, važno je da sad napojimo vu marvu… i da mali jima… dok… dok… dok ne prizdravi malo… Eto mene brzo, popreko ću ja… nek nam ćaća na svoji voli dopelje, a ti lipo na malog pazi… i kad ćaća dojde, bute dobri… i ča ćete se ić svađat, ma ste vi svoji… ča bi mama rekli, Bog vas naj u šumu okrenul, ma ste svoji… tote jima još pol kante… kad budeš išal malom davat… pazi da ti rukom ne prolje… Eto, mene odma… sad ću ja…

…..Muškarac šuti.

…..Žena preko leđa nabaci crni plet.

…..Istrča na dvorište. Nesta u mraku. Muškarac osta sam s dječakom.

…..Dugo ga je šutke promatrao.

…..Voštanica u uglu svijetli sve jače. Iznad dječakove glave sudara se svjetlost i mrak.

…..Muškarac bulji u dječaka.

…..Sve dok se dječak iznenada ne zabaci iz sna.

…..Razjapi usta.

…..Trgnu nogom.

…..Prstima se uhvati za tanki baršunasti vrat i kako kukac nemoćno zabacuje leđima.

…..Tad muškarac odmaknu pogled.

…..Onda ga vrati.

…..Sporo priđe požutjelom ležaju. U drhtave ruke uze kantu s vodom.

…..Gleda u vodu.

…..Osjeća kako ga privlači; da je kanta sad kojim slučajem bunar, učini mu se, skočio bi dolje.

…..Nakrenu glavi.

…..Uho primaknu bliže kanti.

…..Kao da mu voda u kanti taj tren ima nešto jako važno šapnuti.

…..Onda se prenu.

…..Ispod oka pogleda dječaka.

…..On se sve više zabacuje… tura u usta prstiće.

…..Vani bleji stoka.

…..Muškarac najprije dlanovima začepi uši, onda mu ruke mlitavo padoše niz tijelo.

…..Prstima obujmi kantu.

…..Proguta slinu; lice mu se zgrči.

…..Tresao se, jecao, i s kantom u naručju koračao prema staji.

.

.

.

.


Damir Karakaš

Rođen je 1967. godine. Književnik i kraikaturista, nekoliko godina radio je i kao novinar Crne hronike Večernjeg lista, u Splitu. Studiorao je francuski jezik i za vreme boravka u Parizu izvodi preformanske, izlaže konceptualne radove. Kao karikaturista bio je nagrađivan istaknutim nagradama za karikaturu. Po knjizi "Kino lika" sniman je istoimeni film koji je i nagrađivan.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja