Volim pesme, ne pesnike

Ileš Feher
Lat­est posts by Ileš Feher (see all)

     

     

     

    Ileš Feher, mag­istri­rao med­i­cin­sku bio­hemi­ju i dok­tori­rao hemi­jske nauke na Uni­verzite­tu u Zagre­bu. Pre­davao bio­hemi­ju na Budim­peš­tan­skom fakul­te­tu za povrt­larst­vo. Nakon 43 godine staža pen­zion­isam bez ijednog dana bolo­van­ja. Pre­vo­di poeziju.

     .

    .

    Prva reč koju ste izgovorili?

    .

    Bado­ga. Mož­da će neko od oči­ta­la­ca odgonet­nu­ti, šta znači.

    .

    .

    Najrani­je sećanje? 

    Jer moj otac — far­ma­ceut – rodio se u sel­jačkoj porod­i­ci u Temer­inu, a ded s mamine strane potekao iz rib­arske porodice, u ranom det­injstvu sam upoz­nao živ­ot sel­ja­ka i rib­ara. Nisam išao od leto­val­iš­ta do leto­val­iš­ta nego sam bio pastir na salašu kod Teme­ri­na kod uja­ka Lajoša, ili od zore ves­lao sa rib­ari­ma do Ador­jana gde smo rašir­ili mrežu i spustili se do Sente.

    Često postavl­jam pitan­je, ko je dobio više od sud­bine? Ja, koji sam od šeste godine navikao na rad, more vidio tek u 14-oj godi­ni putem školske ekskurz­i­je, ili moj sin, koji je već od četvrte godine sa dru­gov­i­ma iz obdaniš­ta kupao u slanom plavet­nilu ali šta znači svakod­nev­na bor­ba … Sma­tram da sam imao sreću i sa zado­voljstvom mis­lim na det­injst­vo. Kao četvoro­godišn­jak kod bake u Temer­inu sa najvećim užitkom sam stiskao vra­tove pačića. Nisu me pohvalili. Da smo sa bratićem umesto na nedeljnu misu stigli na baru gde smo upali u bla­to i vese­le vragolane ujak Lajoš je dobro isprašio – Bože moj. Da sam ja bio taj, koji je za vreme ponoćke sašio široke sukn­je sel­janka­ma, nije se doz­na­lo. Znači bio sam izraz­i­to dobro vaspi­tano dete. Ali jed­na stvar nika­da nije bila prob­lematič­na – učen­je. Kao osmogodišn­jak upi­tao sam mamu: „Da li se na fakul­te­tu uči sel­jašt­vo?” Kao da je u kuću grom udario. „Ne želiš valj­da biti sel­jak?” „To bi bila pra­va stvar” – tako ja. „Za ime boga, zaš­to?” „Jer nji­ma je dozvol­jeno pso­van­je”. Mama je bila zabezeknu­ta, otac niš­ta nije rekao ali su mu oči zas­jale. Od nje­ga sam naučio i tu  istinu: „Sine, nemoj disku­ti­rati sa žena­ma, ovako ili onako biće u pravu!” Dubok trag je ostavi­la u meni 1948. god­i­na. Zimi sam oboleo: šar­lah, ali nikako da prođe. Kad su me već svi otpisali, otac je nabavio peni­cilin – na bazi: ne može­mo niš­ta izgu­biti – izbock­ali su me. I gle čuda: ozdravio sam. Ispostavi­lo se da sam zara­dio i tifus. Tri mese­ca sam bio vezan za krevet i kroz pro­zor pro­ma­tra­jući svet, bro­jao minute. Masovno isel­ja­van­je jevre­ja je bio na vrhun­cu. Do žel­jezničke stan­ice put je vodio preko naše ulice. Na neki način i ja sam bio učes­nik one tužne povorke. Gleda­jući ljudi­ma i stvari­ma nato­vare­na zaprež­na kola, tad nisam shva­tio zaš­to mi se srce stis­lo. Sad već znam.

    .

    .

    Učitelji­ca?

    .

    Ner­a­do se sećam učiteljice. Navod­no, kao učitelji­ca, bila je jako dobra. Ali osta­la mi je u sećan­ju kao sadista. Kod kuće svo­je potomke je pen­drekom tuk­la, nas je samo šibala, nemilos­rd­no. Pogo­to­vo jednog „Mal­ookog“. Da li je ta čin­jeni­ca pri­donela nje­gov­om samoubistvu? U svo­joj deve­toj godi­ni – obe­sio se. A moji pro­fe­sori iz Gim­naz­i­je bili su izuzetne ličnos­ti. Pored lek­sikalnog znan­ja zahte­vali su od nas i indi­vid­u­al­no razmišljanje.

    .

    .

    Današn­ja mladost?

    .

    Volim mla­dost, mlade. Iza sebe imam iskust­vo nas­tave na fakul­te­tu. Niti jed­nom nisam ose­tio ono, o čemu danas uve­liko se priča – ah – današn­ja omlad­i­na!, drs­ki su, nevaspi­tani… Tokom pre­da­van­ja nas­to­jao sam bio­hemi­ju tako pre­doči­ti, kad već mora­ju slušati, uči­ti da od toga ima­ju i u živ­o­tu neku korist. Duboko sam poš­to­vao svako­ga i to sam i očeki­vao – veru­jete ili ne: dobio sam. Sa mojih časo­va nikad, niko nije bežao i sre­tan sam, kad me bivši stu­dent sa osme­hom pozdravljaju.

    .

    .

    Prvi dodir sa poezijom?

    .

    Poez­i­ja mi je od najrani­je mla­dosti saputnik.

    .

    .

    Od bio­hemi­je, naučnog rada kakav put vodi do prevodilaštva?

    Citi­ram iz pogov­o­ra knjige Ezüst híd – sre­brni most: Od onda kad sam shva­tio dubo­ki smisao Siz­ifove leg­ende a želim da objas­nim ljud­s­ka streml­jen­ja česo pozi­vam u pomoć Hilar­i­ja. Kad su slavnog alpin­is­tu upi­tali, zašo je kren­uo u osva­jan­je Mont Evere­sa, jed­nos­tavno je odgov­o­rio: „Jer je tamo.“ Odak­le je ta unutrašn­ja, dubo­ka ljud­s­ka potre­ba, koja pokreće pojed­in­ca, ne hajući za razumljive razloge kao što je mater­i­jal­na dobit, poli­tič­ka kar­i­jera, itd? Ne znam objas­ni­ti, zaš­to jedan bio­hemičar, uz sve svo­je obaveze deo slo­bodnog vre­me­na posveću­je pre­vodi­lašvu, poslu, koji je unapred osuđen na poraz. Počet­ničke pre­vodi­lačke korake učinio sam za vreme stu­dentskih dana. Prekret­nicu u mom radu done­lo je poz­nanst­vo s književnikom Irfanom Horozovićem.

    .

    .

    Kako birate pesme za pre­vođen­je? Šta može pre­vodi­lac učini­ti sa tekstom?

    .

    Prven­stveno volim pesme, ne pes­nike. Ako mi se sviđa jed­na pes­ma, neka bude autor i za upućene nepoz­nat, pre­vodim. Tragam na netu – često duže tra­je tra­gan­je od samog prevođenja.
    Vrlo retko se događa da orig­i­nal­ni tekst kori­gi­ram. U svakom sluča­ju tražim odobren­je od auto­ra – ako se slaže sa pre­poručenom izmenom, sle­di pre­vod ako ne – nikom niš­ta. Radim za svo­ju dušu, vlasti­to zado­voljst­vo, niko me ne plaća, znači nemam nikakve obaveze.

    .

    .

    Šta je Sre­brni most? 

    Posle izlas­ka iz štampe moje prve dvo­jez­ične knjige pre­vo­da Ezüst híd – Sre­brni most, izbor iz ljubavne poez­i­je mađarskih pes­ni­ka XX stoleća 77 pesama od 66 pes­ni­ka, recen­zen­ti – Gabor Turi i Ljubo Đuk­ić su mi, radi pop­u­lar­izaci­je izdan­ja, otvo­rili blog sa istoimenim naslovom na saj­tu: blog.rs. 2012. sam postavio u vlasti­toj orga­ni­zaci­ji blog sa istim nazivom https://feherilles.blogspot.rs/ , kojeg do danas koris­tim. Postavl­jam mal­tene isključi­vo vlastite pre­vode. Do sada sam pre­veo preko 2.000 pesama od oko 500 auto­ra. Trudim se da sa pre­vodi­ma ne brukam ni pes­nike čija dela pre­vodim a ni sebe. Pre­vodim uglavnom sa mađarskog na srp­s­ki? hrvats­ki? crnogors­ki? bosan­s­ki? jezik (posle ras­ap­da Jugoslav­i­je postao sam poliglot) i obrat­no. Retko pre­vodim još sa engleskog, nje­mačkog i ruskog – ako sam ljut da pes­ma, koja mi se izuzetno sviđa, nije preve­de­na na jedan od spomenu­tih jezi­ka. Ono što me hrabri na saj­tu pre­vo­di­o­ca Mađarske – Babel (http://www.magyarulbabelben.net/index.php?page=mainPage) sam imen­o­van za pre­vo­di­o­ca-ured­ni­ka, i što je još važni­je za mene na saj­tu mađarskih književni­ka Tran­sil­vani­je. Moji pre­vo­di se poj­valju­ju i na drugim saj­tovi­ma, što me je poseb­no izne­nadi­lo i na „Libeli“. Za mene je isto važno da zah­valju­jući pre­vodi­laštvu, divne ljude sam upoz­nao i stekao pri­jatel­je. Ne znam, koliko je vredan taj rad, da li igra ulogu povezi­van­ja – o tome bi dru­gi tre­bali gov­oriti. Ali sa zado­voljstvom kon­sta­ti­ram da tokom prošle i ove godine objavl­jene su mi još tri knjige prevoda.

    .

    .

    Lek­tire?

    Bile i ostale lek­tire. Samo znam da sam ih čitao. Niš­ta mi nisu značile. Ne mogu reći da mi se neka knji­ga nije dopala jer ako mi se nije sviđala, nisam sti­gao ni do kra­ja prve stran­ice. Ali malo koja knji­ga je osta­la u meni. Dva auto­ra, ne raču­na­jući pes­nike, su mi na poseb­nom mes­tu: Dos­to­jevs­ki i Friđeš Karinti.

    .

    .

    Koliko ste sta­jali pred slikom „Bit­ka kod Sente“ Fer­en­ca Ajzenhuta? 

    .

    Sli­ka je zaista fenom­e­nal­na, već i zbog svo­jih razmera, ali neka mi bude oprošteno – više uži­vam u fin­im crta­ma portre­ta – rec­i­mo jednog Munkačija.

    .

    .

    Endre Adi ili Arpad Tot? 

    Bez ikakve sum­n­je – Endre Adi. Ali pos­to­ji i jedan Lajoš Kašak – od svih mađarskih pes­ni­ka mož­da mi je on najbliži. Ako kaže­mo: mađars­ka avan­gar­da – to je pre sve­ga Lajoš Kašak. Ako kaže­mo: mađars­ka slo­bod­na pes­ma – to je pre sve­ga Lajoš Kašak. Ako kaže­mo: pro­le­tar­i­jat na primer­an način pes­nič­ki se oglasi­lo – to se pre sve­ga odnosi na Lajoša Kaša­ka. Neka se i to usudi­mo reći, u istori­ji mađarske lirike XX. Stoleća, pored Endrea Adi­ja i Atile Jože­fa, treća glav­na ličnost je Lajoš Kašak. Nje­gove, pop­ut kipa, tvrde crte lica, nalik muškar­cu ozbiljnost glasa, osetljivost pre­ma svakoj novi­ni nje­ga svrsta­va u našoj lit­er­a­turi među naj­važni­je umet­ničke pojave. I usput znača­jno mesto zauz­i­ma i u svet­skoj istori­ji avan­gardnog slikarstva.

    Nje­go­va poez­i­ja odiše poseb­nom lep­o­tom: može biti kuđe­na ili hval­je­na, ali ispred nje­gov­og živ­otnog dela niko ne može ravn­odušno stajati.

     .

    .

    Laslo Kras­na­horkai ili Lajoš Zilahi?

     .

    Bio­hemičar sam, nisam kom­pete­tan da na to pitan­je odgovorim.

    .

    .

    Veg­el ili Serbohorvat? 

    Bez ikakve sum­n­je Laslo Veg­el je jedan on najpoz­nati­jih vojvođan­skih, mađarskih pisaca. Ali mno­go važni­je je: Stvar­alašt­vo vojvođan­skih mađara. Jer pra­tim, čitam isključi­vo poez­i­ju, navesću samo neko­liko ime­na, koji su pri­doneli tome da se može gov­oriti o Vojvođan­skoj mađarskoj lit­er­a­turi: Jožef Podol­s­ki, Oto Tol­nai, Peter Šinkovič, Išt­van Besedeš, Timea Lener Moger, Ati­la Sabo Paloc, Jožef Bogdan…

    .

    .

    Fer­enc Puškaš ili Lajoš Detari?

    .

    .

    To je isto, kao kad bi pokušao upored­i­ti noć i dan. Zajed­ničko im je da su bili fud­ba­leri. Za Fer­en­ca čitav svet zna – ne bez razlo­ga. Nje­go­va zlat­na lev­i­ca… Kao klinac uži­vao sam u prenosi­ma Đerđa Sepešia – do danas nenad­mašnog reportera, a putem neta sad neke majs­tori­je Fer­en­ca može se i vide­ti. Detari je bio pop­u­laran fud­baler u eri kad je mađars­ki fud­bal bio na don­joj lestvi­ci u Evrop­skim razmer­i­ma. Bio je pop­u­laran – u Mađarskoj –  jer nije bilo boljeg.

    .

    .

    U dru­goj polovi­ni XX veka gov­o­rilo se o Mađari­ma kao o naci­ji koja najviše čita u Evropi, a da li se i danas to može reći?

    .

    Koliko poz­na­jem pri­like u Mađarskoj – odgov­or je: ne. Nove gen­eraci­je znat­no man­je čita­ju u odno­su na rani­je. Ali to je svet­s­ka poja­va – ovo je era vla­davine inter­ne­ta. No, po mišl­jen­ju mojih poz­nani­ka, koji žive i stvara­ju u Mađarskoj, u Mađarskoj u odno­su na Evros­ki pros­ek još uvek neš­to više se čita.

    .

    .

    Koliko se u Mađarskoj čita­ju pis­ci iz Srbi­je. Ukra­jine, Slo­vačke i Rumu­ni­je koji pišu na mađarskom?

    .

    Mađari su uglavnom zaoku­pljeni sami sa sobom. Zna­ju za pisce, pes­nike izvan Mađarske, ali…

     .

    .

    Koli­ki su tiraži pes­ničk­ih knji­ga u Mađarskoj?

     .

    Najveći izdavači pesme najpop­u­larni­jih pes­ni­ka izda­ju u tri ili četiri hil­jade primer­a­ka. Pesme renomi­ranih, ali ne i pop­u­larnih pes­ni­ka dostižu tiraž od 500 do hil­jadu primeraka.

    .

    .

    Po čemu želite da Vas pamte?

    .

    Živ­ot mi je ispun­jen suprot­nos­ti­ma. Bio sam izvikani genij i običan šar­la­tan, hval­jeni stručn­jak i prezreni pijanac, bavio se teni­som i bok­som, sasvim lepo su se sla­gali, dok pre­rana povre­da nije stavi­la tačku na moju sport­sku kar­i­jeru. Voleo da me doživl­java­ju i pamte kao čoveka.

    .

    .

    .

                    Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .