Vreme ušivanja zemlje

Lat­est posts by Mil­i­ca Vučković (see all)

    .

    .

    (Birse­na Džanković, Nefs i ruh, Sent, Novi Pazar 2015)

    .

    .….Mikro struk­tu­ra pesama Birsene Džanković pre­fin­jenom metaforikom uvo­di u makro svet nef­sa i ruha, u večni agon unutrašn­jeg i spol­jašn­jeg bića, koji se, praveći pun krug praz­nine, završa­va onim čime je i započeo – pra­hom. Jed­i­na tra­j­na kat­e­gori­ja, sveljud­s­ki, neizbežni kismet, jeste pro­laznost. Iza vatre osta­je pepeo, iz pepela opet se raz­gore­va pla­men živ­ot­ni, živ­ot gori i nes­ta­je u sop­stvenoj ičk­i­ji i sur­gunu. Na taj cik­lus, žigosan beskon­ačnošću, Kur’an stal­no opom­in­je u najavi Sud­njeg dana, „Dana kada se okonča­ju kon­ci“: „Od zeml­je vas stvaramo i u nju ćemo vas po dru­gi put izvesti“. Birse­na opi­pa­va preegzis­ten­ci­jal­ni puls: dospevši u ovoze­maljsko klup­ko, čovek zab­o­ravl­ja od čega je nas­tao i u tom zab­o­ravu boravi do kon­ačnog, kao dobro zamaski­rana šuplji­na, „gru­da mesa oko kosti­ju obav­i­je­na“, „niš­ta dru­go do praši­na“. U prašn­im koraci­ma, Birs­eni­no Ja-Biće ište TO, ogleda­lo da mu saopšti ko je: „Ili knji­ga na polici/Prašinom prekrivena./Ili tin­ta sasušena,/Od zab­o­ravl­jenog pis­ca zaboravljena./Ili priča prepričana./Čovjek ili strv­ina.“ Med­i­ta­tiv­na potra­ga za spoz­nan­jem dubljeg iden­tite­ta, tražen­je je odgov­o­ra na pitan­je koji je TO naš pri­marni nefs, jes­mo li, kako to pes­nikin­ja kazu­je, pod­sta­nari u tač­ki pucan­ja, podel­jeni „ka onom što je bilo“ i ’’ka onom što može biti“, „u vrt­logu oko­vani“? Pisan­je iz per­spek­tive prvog lica, dom­i­nant­no i često isti­cano Ja u zbir­ci pesama Nefs i ruh, nije lice Ega već ruha, naj­tanani­ja i naj­ta­jni­ja intro­spekci­ja, nal­ič­je prabo­la. Često je to „Ja pro­tiv sebe i oni pro­tiv Ja“ dove­de­no do kra­jn­je iznurenos­ti, kao u pes­mi Sre­brnoj zemlji, gde se Ja trans­formisa­lo u „mi“ umnožava­jući utvaraste senke na osuđenom tlu:

    „Koračamo, trči­mo, bježimo

    Dalji­na­ma.

    A dalji­na smo

    I nad dalji­nom stojimo

    Poraženi.

    Živ­ota­ri­mo.“

    .

    .….Nalik zrikavcu koji žalopo­jku zriče (Tlo), Birs­enin lirs­ki dvo­jnik bez patetike lamen­ti­ra nad pozorištem živ­ota, u kome se nas­ta­jan­je i nes­ta­jan­je saži­ma­ju u istu lin­i­ju. Rezovi u deskrip­ci­ji doprineli su da iz poet­skog mača poteku ne poto­ci nego čitavi okeani značen­ja sa speci­fično elegičn­im prizvukom. Privrženost duhovn­im težn­ja­ma jedan je od uslo­va za postop­stanak, jer mada „i ono što kroz pro­zor izađe/zasigurno će tra­ga ostavi­ti“, mater­i­ja već tokom stvaran­ja samu sebe briše, olo­vo je „nad glavom i pod noga­ma“, „grob­ni crv“ („dva metra, po Bre­htu“) nagriza telo i pre grobnog doba u vidu crva sum­n­je. Birse­na uzi­ma prah, zemlju, vodu, utvare, senke i prazn­inu za okos­nice svo­jih pesama i ispun­ja­va pros­tor između njih zap­i­tanošću koju brusi do iznemoglosti, dok od kame­na ne dobi­je drag­ulj. Po for­mi njene pesme su neretko hik­ma, kratke mudre izreke, kao kada kaže: „Usta puna praznih riječi/O Pri­je i Posli­je“, one su svo­jevrsni poet­s­ki aske­ti­zam, uzdrža­van­je od preter­a­nos­ti, da bi se naslu­ti­la pra­va mera Insana, smireni nefs, neotrgnut od ruha, Nuho­va lađa ka novosve­tu. Zato je i Birs­eni­no pom­in­jan­je bel­og, njeno bijel­jen­je crnog u višestrukoj sim­boličkoj funkci­ji: da nas nez­ab­o­rav ne zab­o­ravi, da se ne udavi­mo u beloj kapi od koje smo stvoreni, dok na crnoj zemlji samo trenut­no stanujemo.

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .