Za koga su žute ruže?

Lat­est posts by Zek­er­i­ja Tamir (see all)

          Žena bela lica i crne kose, u crnoj halji­ni, išla je uli­ca­ma noseći u ruka­ma buket žutih ruža a neki muškarac pra­tio ju je iz ulice u ulicu. Ona ga primeti, izne­na­da zas­tade i gnevno mu se obrati:

         – Zar te nije sramo­ta šta radiš!? Da li bi pus­tio da neki muškarac tako uzne­mi­ra­va tvo­ju sestru!?

         Čovek joj odgovori:

         – Imao sam jed­nu ses­tru koja je umr­la mala, pre no što je dorasla da je muškar­ci uzne­mi­rava­ju; kad čovek uzne­mi­ra­va neku ženu, time joj priz­na­je da je lepa.

         Žena preteći reče:

         – Ako ne prestaneš da me pro­go­niš pri­jav­iću te prvom poli­ca­jcu kog sretnem!

         – Kad te poli­ca­jac vidi pro­go­ni­la­ca će biti još više – odgov­ori čovek.

         Žena ga lju­ti­to upita:

         – Šta želiš od mene?

         – Za koga su te žute ruže? – reče čovek.

          Žena odgovori:

         – Idem na grob poko­jnom ocu.

         – Lice ti nije lice žene koja ide na groblje – reče čovek.

         – Ruže nosim jed­noj rođaci koja leži u bol­ni­ci i mož­da će umreti – reče žena.

         – Ne veru­jem ti – reče čovek. – Ne pokušavaj da me obmaneš.

         – Cveće je za moju sobu – reče žena.

         – I veru­jem i ne veru­jem – reče čovek.

         Žena će na to:

         – Zar ti niko nikad nije rekao da si najsirovi­ji čovek na kugli zemaljskoj!?

         – Čud­no – reče čovek. – Moja maj­ka uvek gov­ori da sam toliko blage nar­avi, da poludiš!

         – Slušaj me – reče žena – ako smes­ta ne nes­taneš odavde počeću da vriš­tim dok se lju­di ne okupe oko tebe!

         Čovek reče:

         – Lju­di će mi opros­ti­ti – samo će se zadiv­i­ti mome pre­fin­jenom ukusu.

         – Izu­daraće te cipela­ma – reče žena.

         – U ovoj zemlji nema čove­ka toliko odlučnog da bi izuo cipele.

         Žena na to pokaza na obližn­ju zgradu i reče čoveku zapoved­ničkim tonom:

         – Otprati me do one tamo zgrade!

         I žena krete brz­im koraci­ma pre­ma zgra­di i uđe, dok ju je čovek ćutke pra­tio. Ona se okrete pre­ma nje­mu i reče mu:

         – Ja znam šta ti hoćeš, a ne usuđu­ješ se da tražiš.

         Tu žena zadiže haljinu do iznad kole­na i reče čoveku:

         – Hajde, ura­di sad to što hoćeš, pod uslovom da te više ne vidim!

         Čovek reče:

         – Ne, ne. Grešiš. Ja samo hoću da znam za koga su te žute ruže!

         Žena baci žute ruže na pod i izgazi ih noga­ma, pa besno izlete iz zgrade, a čovek ostade sto­jeći, zablenut u žute ruže rasute po podu. Zatim se saže, sakupi ih i složi, pa iziđe iz zgrade i žurno pođe, pokušava­jući da stigne ženu.

    .

    .

    .