Bez lektire

Lat­est posts by Dejan Tia­go Stanković (see all)

    .

    .

    .

    Dejan Tia­go Stanković rođen je u Beogradu 1965. godine, beograd­s­ki i lis­abon­s­ki pisac i književni pre­vodi­lac. Odmah po završn­im studi­ja­ma arhitek­ture, 1991. godine, pre­sel­ja­va se u Lon­don, a potom u Lis­abon gde danas živi, pre­vo­di i piše. Objavio je rat­ni roman Esto­ril i knjigu Odak­le sam bila, više nisam i druge lis­abonske priče. Pre­vo­dio je Pesou, Sara­m­a­ga, Pireša, Crn­jan­skog, Andrića, Dragosla­va Mihailovića i Dušana Kovače­vića. Dobit­nik je nagrade Branko Ćopić.

    .

    .

    Koliko se raz­liku­ju por­tu­gal­s­ki jezik u Por­tu­gal­i­ji, Brazilu i Angoli?

    .

    Raz­liku­je se u toliko da niko ne dovo­di u pitan­je da je to jedan jezik. ali se raz­liku­ju znat­no više nego bilo koje dve var­i­jante naših jezi­ka. Brazil i Por­tu­gal nisu ista drža­va već 150 god­i­na i ima­ju okean između. Brazil­s­ki je na ivi­ci da bude dru­gi jezik, poseb­no gov­orni. mi njih razumemo zbog brazil­skih telen­ov­ela koje su ovde svakod­nevni­ca posled­njih pola veka. Da bi Brazil­ci nas razumeli, ako nisu naučeni, moramo da gov­o­rimo polagano, ali kad ti uhvate fazon, razume­ju te. Eru­dit­s­ki jezik se naj­man­je raz­liku­je. Uličars­ki gov­or se sko­ro pa ne razume. Gen­er­al­no, što si obra­zo­vani­ji, to ti jez­ič­ka raz­li­ka man­je smeta. Ko čita književnost, on čita obe, jed­nu s malo više napo­ra, doduše. mož­da tu i tamo, na svak­ih par strana, mora da ode do rečni­ka ili zaključi po smis­lu šta znači neka reč. Afričke zeml­je, Ango­la, Mozam­bik, koriste evrop­sku var­i­jan­tu por­tu­gal­skog, to je jezik škole, medi­ja, admin­is­tracije. Za mene preko tele­fona često pomis­le da sam iz Angole.  Jezik iz afričk­ih zemal­ja liči na ovaj iz Por­tu­gala kao što liče naši jezi­ci, jedi­no što se sve piše isto.

    .

    .

    Šta se danas u Por­tu­gal­i­ji najviše čita?

    .

    Slabo znam intimne navike starosede­lačkog stanovništ­va. Ako i čita­ju, ne dele to sa mnom. Znam da nepro­por­cional­no vole poez­i­ju. Evo, tebi za ljubav sam pogledao top liste po knjižara­ma. Na vrhu su, velikom veći­nom, knjige koje se neće pamtiti.

    .

    .

    Koji je pros­ečak tiraž savre­menih por­tu­gal­skih romana?

    .

    Nemam pouz­dan podatak, osim za svoj slučaj. Ja sam za tri mese­ca u Por­tu­galu pro­dao tačno ono­liko koliko i u Srbi­ji za 14 mese­ci. Najviše sam pro­dao u Esto­rilu i Kaškaišu, to su najbo­gati­je opš­tine na polu­ostrvu. Verovat­no zato. Opet, mis­lim da u Beogradu imam više čita­la­ca, jer lju­di dele knjige, raz­men­ju­ju, idu u biblioteke.

    .

    .

    Da li dnev­na štam­pa ima redovnu književnu kritiku?

    .

    Nema. Pos­to­je književni časopisi koji objavlju­ju kri­tike. Nisam konzu­ment kri­ti­ka. Opet mogu da pričam samo sa sop­stvenog primera, jer sam ja ovde aut­sajder, pao s neba, i na jed­vite jade sam našao izdavača, mal­og, nejakog. Ozbiljnu kri­tiku u pisanoj for­mi još nisam imao, niti znam da li pos­to­ji. Jesam ima jed­nu na radi­ju, pohval­nu. Zan­imlji­vo je da mi sil­na tele­viz­ijs­ka pojavlji­van­ja u pogrešn­im emisi­ja­ma i inter­vju pogrešnoj štampi nisu tako uti­cali na pop­u­larnost knjige kao dve radio emisi­je od po sat vre­me­na, namen­jene čita­lačkoj pub­li­ci. Te emisi­je, izgle­da da se sluša­ju. Imao sam i lep prikaz jednog uvaženog blogera, opin­ion mejk­era, savet­ni­ka predsed­ni­ka repub­like. Mis­lim da ne val­ja kad te ignorišu.

    .

    .

    Kako se finan­sir­a­ju naj­važni­ji književni časopisi u Por­tu­gal­i­ji? Koliko su odvo­jeni od uni­verzitet­skih časopisa?

    .

    Ovde sve finan­sira drža­va, osim fud­bala, ali ne bih smeo da se zakunem da ne izdrža­va ni fudbal.

    .

    .

    Koliko su iznosi književnih nagra­da u Portugaliji?

    .

    Nisam se raspi­ti­vao jer mi je izdavač rekao da nema šanse da dobi­jem, jer to nije za mene, pa me on i ne kan­didu­je. Kaže, džabe troši­ti knjige, to su, veli on, sve klanovi. Meni je to malo defetis­tič­ki stav, on se slaže, ali tvr­di da je tako, ali ako insi­s­ti­ram, poslaće gde ja mis­lim da tre­ba. Tako sam sam kren­uo u guglan­je i otkrio sam da ima jed­na od 180.000 za nenapisan roman. Mož­da za sledeći. Video sam jed­nu za 15.000 i drugu za 18.000, a onda sam proči­tao propozi­ci­je te duge, video da je jedan od uslo­va da si rođen u Por­tu­galu, ne pomaže što sam državl­janin. To me baš izn­ervi­ralo, i prvo sam mis­lio da dižem neki gala­mu, a posle me mrze­lo. A veli­ka je šansa i da tu moju gala­mu niko i ne sasluša. Posle sam se poka­jao što sam se uopšte raspi­ti­vao za te stvari.

    .

    .

    Koliko knji­ga godišn­je tre­ba da proči­ta osno­vac u Portugaliji?

    .

    Tačan odgov­or je nula. Ne samo kroz osnovnu školu, nego i kroz celo škol­st­vo, nema obavezne lek­tire. Zan­imlji­vo je da ih uče mater­n­jem jeziku bez mno­go književnos­ti. Uglavnom drve gra­matiku. Deca čita­ju neke odlomke, tuđe anal­ize dela, anal­izira­ju stil, gra­matiku, ali ne znam da mora­ju da proči­ta­ju književno delo. Ja imam dva sina: star­i­ji je išao u por­tu­gal­sku državnu gim­naz­i­ju na glasu, i ne sećam se da je imao obaveznu lek­tiru, mada je on još dos­ta i čitao, ali na engleskom. A mali, koga čitan­je ne zabavl­ja, morao je da čita samo zato što smo ga u nekom trenutku, u strahu da će osta­ti nepis­men, pre­ba­cili u englesku školu koja je neu­pore­di­vo bol­ja. Dak­le ni on nije čitao na por­tu­gal­skom. Toliko znam iz iskust­va. I još znam da, kad sam imao pre­vodi­lačku fir­mu, pa mi dođu na staž mla­di diplomi­rani filolozi, pitam ih ko je nji­hov nobelo­vac, to zna­ju. Zna­ju i dela da nabro­je. Ali se ne sećam da je neko od njih proči­tao čitav Sara­m­agov roman. Mis­lim da je bio jedan dečko, ako nije sla­gao, a dese­tine sam tako pres­lišavao sa istim rezul­ta­ti­ma. A ima ko čita, doduše neobavezno.

    .

    .

    Koliko Por­tu­gal­ci poza­jmlju­ju knjige iz biblioteka?

    .

    Nikad čuo. Ovde u bib­lioteku idu stu­den­ti da uče.

    .

    .

    Da li je zaživela elek­tron­s­ka knjiga?

    .

    Ne.

    .

    .

    Koji su naj­važni­ji elek­tron­s­ki književni časopisi u Por­tu­gal­i­ji? Koliko pis­ci objavlju­ju na blogovima?

    .

    Ne pra­tim.

    .

    .

    Ima li pisaca u vrhu poli­tičk­ih stranaka?

    .

    Bio je jedan pes­nik, nar­avno lev­ičar, kan­di­dat za predsed­ni­ka. Mis­lim da se pen­zion­isao. Leg­en­darni vođa komu­nis­tičke par­ti­je iz vre­me­na ile­gale i rev­olu­ci­je, Alvaro Cabral, velikan otpo­ra, je odlično pisao, doduše pod pseudon­imom. Ali zato imamo portrete Fer­nan­da Pes­soe na kori­ca­ma i strani­ca­ma pasoša i na kred­it­nim kar­ti­ca­ma najveće državne banke. I dan državnos­ti im je dan Kamoeša. Najvećeg pes­ni­ka. I to neš­to pokazuje.

    .

    .

    Koliko pros­ečan Por­tu­galac zna o Balkanu?

    .

    Koliko i Balka­n­ci o Kavkazu.

    .

    .

    A koliko se pros­ečan Por­tu­galac intere­su­je za Balkan?

    .

    Koliko i Balka­n­ci za Kavkaz.

    .

    .

    Da li su Por­tu­gal­ci srećni i zado­voljni u Evrop­skoj uniji?

    .

    Ova zeml­ja se od kad je u EU pre­porodi­la, na naše oči. To niko ne dovo­di u pitanje.

    .

    .

    Šta je najveći nedostatak Por­tu­gal­i­je kao države?

    .

    Sporost. Sum­n­jičavi su pre­ma prom­e­na­ma, ali na kra­ju ipak leg­nu na rudu. Kažem, dvade­set god­i­na gledam kako se zeml­ja trans­formiše u lep­šu, udob­ni­ju i bolju sebe.

    .

    .

    Šta je najveća pogod­nost por­tu­gal­skog poli­tičkog sistema?

    .

    Pos­to­jan­je insti­tu­ci­ja koje se poš­tu­ju. Tre­ba da vidiš kako se pišu zvanič­na pis­ma. Vaše pre­vash­od­st­vo, imamo čast da se obra­ti­mo u povo­du… sve tako. Takvim stilom nema zezan­ja sa institucijama.

    .

    .

    Da li se danas raspravl­ja o koloni­jal­noj svesti kod Por­tu­gala­ca? Pos­to­ji li preispi­ti­van­je o odno­su pred­ma stanovništvu u nekadašn­jim koloni­ja­ma? Ima li knji­ga o tome, fil­mo­va, simpozijuma?

    .

    .

    Nji­ma su te koloni­je toliko dojadile za vreme koloni­jal­nih rato­va u koje su jako ner­a­do išli, i običan nar­od je toliko malo do tih koloni­ja imao koristi, da sada o koloni­ja­ma i imper­i­ji, priča­ju samo tak­sisti dok ti prepričava­ju zgode iz vojske.

    .

    .

    Nabro­jte nam neko­liko najboljih por­tu­gal­skih filmova…

    .

    Film nije jak por­tu­gal­s­ki kul­turni proizvod. Oni nisu imali sreće da nji­hov dik­ta­tor voli film, kao naš Tito, i da se drža­va u nekom trenutku toliko potru­di oko razvo­ja te indus­tri­je da smo mi, Jugosloveni, imali ozbiljnu domaću pro­duk­ci­ju. Ovde domaći fil­movi nema­ju rep­utaci­ju niti gledanost.

    .

    .

    Prvu knjigu ste objav­ili sa 46 god­i­na, da li ste na taj način sledili Saramaga?

    .

    Ja sam ispao mudri­ji od nje­ga. On je sa 25 god­i­na napisao mladalač­ki roman i zezn­uo se pa ga je objavio. Ja svo­je rane radove nisam objavlji­vao. On je pono­vo počeo da objavlju­je sa 55 god­i­na a prvi uspeh je imao sa knjigom Sedam sunaca, sedam meseči­na, koja je iza­šla kad je imao 60 god­i­na.  Ja sam, matem­atič­ki u pred­nos­ti, em se nisam brukao ran­im radovi­ma (moji su stvarno bili trag­ični), em sam, za ozbiljno, rani­je počeo. Ali nisam ni pri­b­ližno tako pro­duk­ti­van kao on. Puno je napisao.

    .

    .

    Za koliko ste napisali Esto­ril

    .

    Od ide­je do knjige proš­lo je sko­ro deset god­i­na. Od kad sam počeo da ozbiljni­je istražu­jem i pišem do kra­ja, makar četiri. Nije mi se žuri­lo. Nez­ab­o­ra­van peri­od. Nikad se nisam tako lepo proveo.

    .

    .

    Kako pre­vodite ono što je neprevodivo?

    .

    Veru­jem da je poez­i­ja po defini­ci­ji sko­ro pa nepre­vo­di­va, osim u veo­ma retkim sluča­je­vi­ma. Kada bih umeo da preve­dem Dnevnik o Čarno­je­viću a da ga ne pok­varim, ja bih onda umeo i da ga napišem. Zato nika­da nisam pre­veo remek-dela kao što su Pesoine pesme Por­tu­gal­sko more ili Autop­si­hografi­ja. A da preve­dem tek da bude preve­de­no, to neću. Neću da kvarim ljudi­ma delo.  A kad pre­vodim prozu, svako­jake sebi slo­bode uzmem, ali jed­no nika­da ne radim. Ne stavl­jam fus­note. Pre­vodi­lac mora da bude sves­tan da fus­no­ta  ometa čitan­je i da za većinu tih sit­ni­ca infor­ma­ci­ja nije dovoljno vred­na toga.

    .

    .

    Rui Zink mi je jed­nom pri­likom rekao kako sma­tra da je Euze­bio ipak bolji fud­baler od Kris­ti­jana Ronal­da. Ja se ne slažem, a Vi?

    .

    Mene ne zan­i­ma fud­bal. Video sam Euze­bi­ja jed­nom uži­vo. U sudu. Kris­ti­jana nisam. Dobro ste me pod­setili, tre­ba Zinku da se jav­im ovih dana, ali me strah — imam osećaj da ga mno­go nerviram.

    .

    .

                                                                                                                         Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .