Zidarija

Lat­est posts by Davor Špišić (see all)

    Lica

    IGOR

    LUKA

    DARA

    HUANITA

    UČITELJ

     

     

     

     

     

    1

    Zgure­na nedovrše­na prizem­ni­ca. Gole cigle. Strše arma­ture, vreće starog cemen­ta pod nadstrešnicom…

    Ispred kuće, na san­duku sje­di Luka. Čisti cigle. Nje­go­va žena Dara sto­ji na pragu, drži tan­jur s hra­nom i gle­da muža s ljubavlju.

    DARA: Maj­s­tore, diši malo. Može pauza?

    LUKA: Može, ljubavi, samo još ovu da sredim…

    DARA: Neće kuća pobjeći.

    LUKA: To ti misliš.

    DARA: Vri­jeme je da neš­to pojedeš. Spremi­la sam ti kaj­ma­ka i paprika.

    LUKA: Nisam gladan.

    Na dru­goj strani scene su resur­si osnovnog obra­zo­van­ja: islužene školske klupe, pljes­ni­va zele­na ploča na zidu, kar­ta svi­je­ta žigosana cig­a­re­ta­ma. U zad­njoj klupi sku­pio se Igor, obješene glave pod kapom.

    IGOR (umorno): „Glavu gore, šupči­no“. „Luzeru, gdje si tu usranu kapu našao?“ „Pederu, na otpadu se oblačiš, fuj“… To su mi danas vikali za dobrodošlicu.

    Dara sjedne na san­duk pokraj Luke. Nasloni glavu na nje­go­vo rame.

    DARA: Hoće biti neke koristi od tih star­ih cigala?

    LUKA: Kako neće, zdrave su ko dren. Sreća da sam jučer pro­lazio pored te kuće. Zamis­li, za pola dana su je srušili. Eh, kad možeš platit bagere, to ide ko pod­mazano… Nego, pitam ja vlas­nike: „Šta ćete s ciglama, lju­di?“, a oni: „Niš­ta, bac­it ćemo.“ „Ko je vidio bacat?“ kažem ja, a oni meni: „Onda nosi, da ih ne vidimo.“

    Igor spusti glavu na klupu.

    IGOR: Bacili su me na klupu. Udario sam zubi­ma po rubu. Nije bilo puno krvi. Veza­li su mi noge i ruke.

    Luka okrene nazubljeni rub ček­ića i odvali komad mal­tera s olu­pane cigle.

    LUKA: Gle, nema u njoj ni trun­ka vlage. Suvl­ja je od pijeska.

    DARA: Onog… meksičkog?

    LUKA: Baš takvog.

    DARA: Otkud ti znaš kakav je pije­sak u Meksiku?

    LUKA (isceri se): Ma, lupetam. Nemam poj­ma. Kao ni ti.

    DARA: Tu se varaš. Ja, ipak, mal­kice imam. Već sam ti jed­nom rekla da je moja poko­j­na baba tamo pen­z­i­ju zaradi­la. Čuvala je dje­cu u obitelji jednog bogatog doktora.

    LUKA: Zab­o­ravio sam.

    DARA: E, vidiš, ja prvo čega se sjećam u živ­o­tu to su njeni pre­di­vni opisi Mek­si­ka. Znala mi je sati­ma pričati o bijelom pijesku Aca­pul­ca ili o večern­jim ser­e­nadama pod balkon­i­ma, ili kako kak­tusi cvatu… Bože, tako je lije­po pričala, ni neki pisac ne bi bol­je znao. Ljup­ko nakrene glavu, onako kao da se pris­jeća, popravi punđu, a, vjeruj mi, punđa joj je uvi­jek bila ured­ni­ja nego u neke apotekarke, oči joj zasv­jetlu­ca­ju, malo stiša glas, mis­liš sad će uspa­vanku zap­je­vati i počne redati slike… Kažem ti, toliko je to vjer­no prenosi­la, da se meni čini­lo kao da sam i ja bila tamo.

    IGOR: Rek­li su da sam lji­gavi žohar i da me tre­ba gaz­i­ti dok ne prsnem. Udar­ali su me noga­ma po bolesnom kuku. I deč­ki i cure. Dugo i bijes­no su me udar­ali, kao vreću… Sve dok nisam izgu­bio svijest.

    Luka žvaće kruh s kaj­makom. Dara reže papriku, zado­voljno se smješka.

    DARA: Ipak si bio gladan.

    LUKA: Izgle­da.

    DARA: Na zraku se uvi­jek može jesti.

    IGOR: Kažu da smrdim i da im je muka sjedi­ti sa mnom u istom razredu.

    Luka proguta kruh. Obriše prste o hlače.

    DARA: Vidi, pras­ca! Zaš­to sam krpu donijela?!

    LUKA: Oprosti, ljubavi.

    Luka prokopa po ciglama. Izabere jed­nu. Udari čekićem.

    U školi se ukaže novo lice. Učitelj. Apatično zuri u tragove nasilja.

    UČITELJ: Dje­co, moram kon­sta­ti­rati da je ovo bilo neprim­jereno pon­ašan­je. Svakako nepril­ično duhu tol­er­an­ci­je koji vla­da u našoj školi i zbog koje­ga opeto­vano pri­mamo najlaskav­i­ja priz­nan­ja resornog ministarstva.

    Igor se uspravi u klupi. Skine kapu. Usta su mu krvava.

    DARA: Nika­da mi nije bilo jas­no zaš­to se uopće vraćala.

    LUKA: Ko?

    DARA: Moja baka.

    LUKA: Pra­vo je učini­la. Šta je tre­bala, umri­jet u tuđi­ni ko sluškinja?

    DARA: Mek­siko je Mek­siko. Sve se tamo lakše podnosi.

    UČITELJ: Koris­tim prigo­du, dje­co, i upuću­jem vam najoštri­ji ukor. Naime, ruž­na je sli­ka koju sam zatekao u razre­du. Ruž­na i nadasve nedolič­na mladom naraš­ta­ju. Zamis­lite situaci­ju da su nam ban­uli kakvi nenadani gosti izdale­ka, što bi oni zaključili o nama? Da smo neote­sani divl­jaci koji ne zna­ju dru­go nego potući se. Sve one mali­ciozne nepri­jateljske objede o našem bar­barstvu pale bi na plod­no tlo, zar ne? Znam, znam, jutro je, još ste djelomice san­jivi, nadasve dekon­cen­tri­rani, ali to nije razlog da peck­ate svo­ga dru­ga. Umjesto da mu uputite kakvu lijepu riječ, a lijepa riječ, poz­na­to je od davina, sva vra­ta otvara.

    Učitelj priđe zad­njoj klupi u kojoj je Igor. Položi dlan na dječako­vo rame.

    UČITELJ: Pret­postavl­jam, Igore, da ti nisi izazi­vao svo­je kolege… Nadam se da ničim nisi isprovo­ci­rao nji­hove malo burni­je reakcije.

    Igor šuti.

    Huani­ta stiže kući. Povuče još neko­liko dimo­va i ugasi cig­a­re­tu. Priđe ocu, maj­ci i ciglama. Dara i Luka se odmah razgale.

    DARA: Dobro jutro, dušo!

    HUANITA: Dobro jutro.

    LUKA: Daj ćaći jed­nu ogrom­nu pusu.

    Izljube se, pa pos­jeda­ju na san­duk. Drže se za ruke.

    Učitelj se zab­ulji u nat­pis na Igorovoj klupi. Prođe prstom po ure­zan­im slovima.

    UČITELJ (čita): „Igor je sep­tič­ka jama bez dna.“ Dje­co, dje­co, opet jedan neod­gov­o­ran potez koji će ovd­je tra­jno osta­ti ukle­san na uvid budućim gen­eraci­ja­ma. Kakvu poruku im šal­je­mo o oču­van­ju okoliša? Katas­tro­fal­nu. Uostalom, držim da su vaše proc­jene jamačno ishitrene. To što obitelj Radak nema prove­de­nu kanal­izaci­jsku infra­struk­tu­ru, to ne znači da je u njih higi­je­na na niskom nivou. Jesam li u pravu, Igore?

    Igor šuti.

    Radakovi još ne puš­ta­ju jed­ni druge.

    LUKA: Gledaj ti rose naše svježe, ko bi pomis­lio da je cijelu noć crnči­la u onom ćumezu.

    HUANITA: Nemoj tako, tata, to je ipak najbolji klub u regiji.

    LUKA: Jazbi­na gangsterska.

    DARA: Jesi umor­na, mila?

    HUANITA: Nisam.

    LUKA: Šta kaže gaz­da, kad ti mis­li platit tvo­ju crkavicu?

    HUANITA: Platit će.

    LUKA: Šest plaća ti dugu­je, mrcina!

    HUANITA: Kupio je neko­liko okol­nih parcela i na zemljiš­tu gra­di kom­pleks zatvorenih bazena. Bazeni će biti izravno povezani s unutrašn­jim sala­ma. To mu je trenut­no glav­na investicija.

    DARA: Baš lijepa vijest. Mis­lim, tako će privući još više gosti­ju, onda će i plaće s vre­menom rasti.

    HUANITA: I ja se nadam.

    LUKA: Nemaš se čemu nadati od te krvopije.

    Učitelj sto­ji pored karte svijeta. 

    UČITELJ: Evo, na slavu Božju, sve je sređeno u najbol­jem redu. Sit­ni nes­po­razu­mi su izglađeni. Sve je to nor­mal­no u društven­im zajed­ni­ca­ma, stanovi­ti kon­flik­ti učas izbi­ju, ali dijal­o­gom se sve postiže. Čak i oni najkrup­ni­ji pri­je­pori tako se rješava­ju, kamoli sit­ni dječji nes­tašlu­ci… Dak­le, može­mo zdušno pri­onu­ti gradi­vu. (Kuc­ne olovkom po ostaci­ma Mek­si­ka.) Danas mi je nam­jera ispi­tati vaše znan­je o Mek­siku, zemlji koju rese mnoge sličnos­ti s lije­pom našom domovi­nom. Šte­ta je da ste cig­a­re­ta­ma pro­go­rili cijeli Mek­sič­ki zal­jev, ali pret­postavl­jam da ste mem­o­ri­rali kakvu-takvu vizu­ru… Isko­ris­tio bih pri­liku i po tko zna koji put upo­zo­rio na štet­nos­ti pušen­ja, oso­bito među vama osnovci­ma. Pluća u puberte­tu još su uve­like ner­azvi­je­na pluća, zapamtite to. Luka ustane. Pala je odlu­ka. Pljesne šakom o dlan.

    LUKA: Ovako ćemo, breskvice, od danas više ne ideš tamo. Neka si onaj paraz­it nađe drugu robin­ju. Bol­je ti sje­di kod kuće. Glad­ni neće­mo bit.

    HUANITA: Ne znam, tata, nisam pametna…

    LUKA: Ja znam.

    DARA (obgr­li Huani­tu): Hajde, zla­to, spremit ću ti doručak.

    Učitelj se zaus­tavi pored Igora.

    UČITELJ: Nadam se da ti ne pušiš, Igore?

    IGOR: Ne.

    UČITELJ: To je pohval­no. Jer, zaostao si u razvo­ju a nikotin bi još samo pogoršao tvo­je hendikepe.

    IGOR (muk­lo): Nisam zaostao.

    UČITELJ: Vidi ga, neote­sanac jedan! Zar se učitelju smi­je proturiječiti?

    Igor šuti.

    Dara i Huani­ta sjede za stolom u kuhin­ji. Huani­ta jede kise­lo mli­jeko iz zdjelice.

    Luka mlati po ciglama.

    DARA: Znaš šta je novo? Prim­ili me u kampanju.

    HUANITA: Ma, daj?!

    DARA: Aha. Vida mi je sinoć javila.

    HUANITA: Česti­tam.

    DARA: Ajme, koju sam ludu sreću imala… Jav­i­lo se sedam stoti­na žena a uzeli jed­va nas trideset.

    Učitelj se ukotvio pored zemljopisne karte.

    UČITELJ: S prov­jerom gradi­va ćemo od tebe početi, Igore. Uvjeren sam da ti znaš obil­je rel­e­vant­nih podata­ka o dalekom i pri­jateljskom Meksiku…

    Luka se počeše ček­ićem po leđima.

    LUKA: Daro, ljubavi, a šta ću ja na noge?!

    DARA (Huani­ti): Jao, što volim kad on brigu brine… (Viče.) Pa, ne moraš se još paki­rati! I nije tvo­je da s tim glavu razbijaš!

    LUKA: Pitam samo…!

    DARA: Očis­ti­la sam ti one san­dale, u nji­ma noga najbol­je diše!

    Igor polako šepa do karte. Oprezno se oslan­ja na desnu nogu, više ju nekako vuče za lijevom.

    HUANITA: A gdje se to tata sprema?

    DARA: U Pod­goru. Putu­je sutra ujutro, s Joškom i Canetom.

    HUANITA: Baš na tvoj rođendan?

    DARA: Posao ne pita.

    HUANITA: Koliko ostaje?

    DARA: Tri dana. Ako sam dobro shvati­la, postavl­ja­ju mramor na tera­su nekom mul­ja­toru, i ugrađu­ju mu šank u garažu i još kojekak­va čuda… Tisuću kuna na ruke, plus stan i hrana.

    HUANITA: Nije loše.

    DARA: Znaš nje­ga, sve će pare donijeti kući.

    Igor masira bol­ni kuk. 

    UČITELJ: No, ide­mo, gdje ti je mla­dost? Ili mož­da nisi spreman?!

    Igor pro­gov­ori tečno, bez zamuck­i­van­ja. Nje­gov glas je pra­va melodi­ja, ora­tors­ki impresivna.

    IGOR: Sjed­in­jene Mek­sičke Države, špan­jol­s­ki Esta­dos Unidos Mex­i­canos, ili kraće Mek­siko, su drža­va u Sjev­er­noj Ameri­ci, koja graniči na sjeveru sa Sjed­in­jen­im Amer­ičkim Država­ma, na jugo­is­toku sa Gvatemalom, Belizeom i Karip­skim morem, na zapadu s Tihim oceanom, a na istoku s Mek­sičkim zal­jevom. Po ustavnom ure­đen­ju, Mek­siko je fed­er­al­na repub­li­ka koja se sas­to­ji od trideset jedne savezne države i jednog fed­er­alnog dis­trik­ta. S površi­nom od goto­vo dva mil­i­ju­na kvadrat­nih kilo­metara Mek­siko je peta drža­va po veliči­ni u Ameri­ci i četr­naes­ta u svi­je­tu. Po ukup­nom bro­ju stanovni­ka, Mek­siko se nalazi na jedanaestom mjes­tu naj­nasel­jeni­jih zemal­ja svi­je­ta, a po bro­ju izvornih gov­orni­ka špan­jol­skog nalazi se na prvom mjestu…

    UČITELJ: Savršeno! Jeste li čuli, dje­co? Ovako se usva­ja gradivo!

    Huani­ta mete pod. Dara rukom čisti mrvice sa sto­la, tre­sući ih u kan­tu za smeće. Luka slaže cigle pod nadstrešnicu.

    Huani­ta zas­tane u poslu. Nasloni se na metlu. Pro­ma­tra majku.

    HUANITA: Zaš­to mrvice čis­tiš rukom?

    DARA: Brže mi je tako.

    HUANITA: To je nes­reća u kući.

    DARA: Otkad ti vjeru­ješ u to?

    HUANITA: Ima neš­to u tome.

    DARA: Bapske priče.

    Igor se polako vrati u zad­nju klupu. Skupi rame­na kao da se trese u groznici.

    HUANITA: Kad je Igor jutros otišao?

    DARA: Već u šest, jad­ničak. Imali su nul­ti sat.

    HUANITA: Fakat nisu nor­mal­ni. Koji kurac rade od te djece.

    DARA: Ne volim kad psuješ.

    HUANITA: Ma, dignu mi tlak…

    Dara sjedne za stol.

    Luka gurne ruku među cigle.

    DARA: I već je rujan… Vri­jeme baš leti.

    HUANITA: Grozno.

    DARA: Nis­mo se ni okrenuli a nova škol­s­ka god­i­na je počela. Dok trep­neš, opet će biti kraj.

    Huani­ta odloži metlu u kut. Sjedne za stol i zapali cigaretu.

    Luki­no lice se ozari dok izvlači neš­to ispod cigala.

    HUANITA: Ipak mi nije sve­jed­no, znaš…

    DARA: Znam, srećo.

    HUANITA: Još uvi­jek me zapeče u grlu. Svake jeseni.

    DARA: Proći će.

    Luka uđe u kuhin­ju. Nosi neš­to. Malo rasklopi dlanove i pokaže im što krije.

    LUKA: Pogleda­jte šta sam našao… Zapeo mal­išan u ciglama. Mis­lim da mu je krilce povrijeđeno.

    Odzvoni­lo je. Učitelj odlazi.

    Igor zašepa pre­ma kući.

    IGOR: „Briše, jebeni bogalj. Nećeš se izvući, smrade“, začuo sam pred­sjed­ni­ka razre­da dok sam bježao… On je nji­hov vođa. On me uvi­jek prvi udari.

     

     

     

    2

    Suton je pozla­tio kuću Radakovih. Luka, Dara i Huani­ta sjede na kauču, nježno ispre­pletenih dlano­va. Pod­no nji­hovih nogu je polože­na stara kar­ton­s­ka kuti­ja od cipela. Igor leži potr­buške na podu. Pažlji­vo ušuška­va vunene šalove u kutiji.

    IGOR: Jel ti top­lo, bebice?

    DARA: Čuj, da mu nije top­lo? Gospodin je prvo na kvar­can­ju bio, pod vet­eri­narskom lam­pom, nego šta…

    LUKA (zaviri u kuti­ju): Mrvi­ca mala, nemaš ga šta vid­jet a drži se ko neki orao.

    DARA: …Pa se onda kod nas preždero da mu se sve iz per­ja puši.

    LUKA: Heroj pravi. Nije se nima­lo plašio dok mu je dok­tor nam­ješ­tao krilce. Samo zuri oki­ca­ma i ni da pisne.

    HUANITA (puck­e­ta prsti­ma iznad kuti­je): Ble­so, bleso…

    IGOR: Nije ble­sav! Ne smi­ješ mu tako govoriti!

    HUANITA: Dobro, neću… To ja onako, od milja.

    DARA (Luki): Sto kuna si ti dao onom kravaru lopovskom. Sto ga mun­ja sprži­lo, dabogda!

    LUKA: Digla si gra­ju kao da sam sto mil­i­ju­na potrošio. Glad­ni neće­mo bit.

    DARA: Pitam se jel taj foli­rant uopće ima dozvolu za vet­eri­narsku praksu?

    LUKA: Morao sam ga odni­jeti u ambu­lan­tu. Jad­ničak ne bi preživ­io bez stručne pomoći.

    Igor uzme kuti­ju u kri­lo. Nježno gla­di ptičicu.

    DARA: Il’ bi umro, il’ ne bi. Priro­da zna svoje.

    LUKA (polju­bi je): Uh, što si tvrda.

    HUANITA (polju­bi majku u dru­gi obraz): Okrut­ni­ca jedna.

    DARA: Čim se čov­jek petl­ja u priro­du, odmah nas­tanu problemi.

    Igor prilju­bi lice uz kuti­ju. Tiho pjevuši.

    LUKA: Dođi, sine, zima je na podu.

    IGOR: Nije hlad­no. Dobro mi je.

    Dara ipak pre­baci deku preko dječakovih leđa.

    DARA: Zla­to, da te pitam neš­to… Jeste li vi danas imali skraćene sate?

    IGOR: Nis­mo.

    DARA: Došao si rani­je nego inače.

    HUANITA: Bri­jem da je zbriso.

    IGOR: Nisam. Pus­tio me je učitelj. Bolio me stomak.

    LUKA: I mene boli. Cijeli dan.

    HUANITA (pogla­di oca po trbuhu): To ti je od putne groznice.

    DARA (Igoru): Mili, a da ti nisi pojeo neš­to pokvareno?

    IGOR: Nisam.

    DARA: Znam kako je, dje­ca svaš­ta donose u školu, bom­bone ili one čipsove, sve je to nez­dra­vo, sjedne na stom­ak ko kamen, a matere ne mis­le dal­je od nosa, nego samo im trpa­ju kad su rođen­dani, imen­dani… Sig­urno ste se počastili danas, pre­jeli se, biće da je to…

    IGOR: Ne. Nije bilo rođendana.

    LUKA: Sine, nemoj samo reći da ćeš i ti patit od zatvo­ra kao tvoj ćaća?

    DARA: Šta, opet te začepilo?

    LUKA: Aha.

    DARA: Koliko dana?

    LUKA: Pet.

    DARA: Jao, nes­rećo! Pa, jesi pio ulje?

    LUKA: Jesam.

    DARA: Vruće?

    LUKA: Vruće.

    DARA: Lažeš. Sig­urno ga nisi zagrijao.

    LUKA: Jesam, i bogme sam jezik oprljio.

    DARA: I ništa?

    LUKA: Niš­ta.

    Igor je obgr­lio kuti­ju i zaspao.

    DARA: Čim dođeš dole, traži od gazde malo masli­novog ulja. Obavezno ga moraš popi­ti natašte.

    HUANITA: Gaz­du?

    DARA: Ma, gdje spavaš tako pametna?

    LUKA: Žao mi je što nisam tu za tvoj rođendan.

    DARA: Ne bri­ni, bit će još rođendana…

    LUKA: Znam, ali to je već treći koji nisam uz tebe. Ona dva si nika­da neću oprostiti.

    DARA: Zab­o­ravi, dušo.

    LUKA: Sutra poželi neš­to lije­po, hoćeš?

    DARA: Hoću.

    HUANITA: Bra­co se umorio.

    DARA: Neka spa­va. Posli­je ćemo ga odni­jeti u krevet.

    Sjede njih tro­je. Upi­ja­ju tišinu.

    IGOR (zas­ten­je): Mama, ne daj me… Nisam htio…

    HUANITA: Bun­ca.

    DARA: Pre­opterećen je u školi. To je u pitan­ju. Iznuriše dje­cu, kao da ih sve za akademike spremaju.

    HUANITA: Đubrad.

    Tamo kod škol­skih klu­pa pojavi se Učitelj odjeven kao mariachi.

    LUKA: Čujete li?

    HUANITA: Ne.

    LUKA: Neka muzika…

    Učitelj-mari­achi se pri­b­liža­va. Svi­ra gitaru.

    UČITELJ: Zab­o­ravi majčice brige

                      tužne mis­li, dušu što boli.

                      I ponos­no dig­ni čelo,

                      jer te moje srce voli.

    Dara kao da je hipnotizirana.

    DARA: Bože, otkud sad ta pjesma?

    LUKA: Nećeš pred nje­ga, majčice?

    DARA (zagr­li ga): Lopove, samo pare bacaš!

    Dara istrči van.

    UČITELJ: Nek oči tvo­je brižne

                      vječno krasi topli sjaj.

                      Nek je tebi mama Huanita

                      sad posvećen poz­drav taj.

    Huani­ta poleti za majkom.

    Dara na dvoriš­tu zap­je­va s Učiteljem.

    Luka pažlji­vo preuzme kuti­ju iz Igoro­va zagrl­ja­ja i odloži je na pod. Podigne sina u naručje.

    LUKA: Ide­mo i mi na zrak…

    Izlazi. Stane pored Huanite. 

    UČITELJ: U zoru već čula se pjesma

                      ispred tvo­ga sunčanog praga.

                      I selo je doš­lo sad tebi

                      mama Huani­ta draga.

    Dara se zane­seno njiše u rit­mu ser­e­nade. Plače.

    UČITELJ: Nek oči tvo­je brižne

                      vječno krasi topli sjaj.

                      Nek je tebi mama Huanita

                      sad posvećen poz­drav taj.

    Dara oduševl­jeno zaplješće. Učitelj-mari­achi mahne som­brerom, nakloni se i ode.

    HUANITA: Nije loš ovaj desperados.

    DARA: Fan­tastičan! Nebes­ki dar!

    HUANITA (pruži joj maram­icu): Obriši se.

    DARA (šmr­c­ne): Hvala.

    Luka ne mrda s usnulim Igorom u naručju.

    HUANITA: Tata, bol­je ga nosi unutra dok ti nije ispao.

    LUKA: Ih, mogao bi ja s njim ovako i tri mara­tona istrčat.

    DARA: Luka, ne fan­tazi­raj! Dobro ti kaže dijete, idemo.

    Ulaze u kuću. Luka spusti Grig­o­ra na kauč. Potom čučne i zaviri u kar­ton­sku kutiju.

    LUKA: Smješ­ka se fakin.

    DARA: Ko je ikad vidio da se ptičurine smiju?!

    Huani­ta iz jednog san­du­ka izvuče veli­ki jas­tuk. Leti perje.

    HUANITA: Laku noć.

    LUKA: Laku noć, breskvice.

    DARA: Lije­po spavaj, ljubavi… Mi ćemo još malo sjediti.

    HUANITA: Nemo­jte dugo. Kas­no je.

    Huani­ta leg­ne na jas­tuk, pro­teg­ne se. Izva­di bater­i­jsku svjetiljku, uperi snop svjet­la u knjigu i čita.

    Dara i Luka privuku sto­lice jed­no pre­ma dru­gome. Dodiru­ju se kol­jen­i­ma. Gleda­ju se.

    Igor usta­je s kauča. Uzme komad kruha sa stola.

    Huani­ta ugasi svjetiljku. Luka i Dara jed­va se još naziru.

    Zato Igo­ra obas­ja svježe sunce.

    IGOR: Svi su već otišli. Od danas je mam­i­ca u kam­pan­ji. Dva mjese­ca će odlaz­i­ti u zoru. Ne volim to, kad ustanem iz kreve­ta a kuća praz­na. Zidovi se odmah ohlade. (Zagrize kruh.) Ne mogu… Kao da mi neki žilet reže utrobu…

     Str­pa kruh u istrošenu nez­grap­nu tor­bu, jed­nu od onih iz radion­i­ca nekadašn­jih majstora.

    IGOR: Mam­i­ca će se jako nalju­ti­ti, ostavi­la mi je kruha i paštete, ali ja ni jutros ne mogu doručko­vati. Stom­ak me počeo boli­ti čim je budil­nik zazvo­nio. Strašno se bojim da ću povraćati. Samo da izdržim. Ne smi­jem povraćati u školi… Jed­nom mi je pob­je­g­lo, pa su mi zabili lice u bljuvotinu.

    Krene u školu. 

    Na lijevoj strani došl­jap­ka Huani­ta u gumenim čiz­ma­ma. Nosi kan­tu. Sjedne na rub scene. Skine žute gumene rukav­ice. Zapali cigaretu.

    HUANITA: Dobro je da sam uhvati­la tu zgradu. Blizu mi je, odmah preko puta, prođem kroz park­ić i tu sam. Deset kato­va, pet ulaza… Sva­ki ulaz po tris­to kuna. Nije loše.

    Igor je tužno poguren u klupi. Oko vra­ta mu, pop­ut ute­ga, visi pras­tari crni bake­lit­ni tele­fon. Guši ga žica. Gov­ori s naporom. 

    IGOR: Jesi vidio, sad i ti imaš ajfon, maj­mune guravi, najnovi­ji mod­el… Daj jedan selfi, bac­it ćemo te na fejs.

    Huani­ta povuče posljed­nji dim.

    HUANITA: Ide­al­no je što su u toj zgra­di pril­ično pros­trana stubiš­ta. Mogu se fino ergonom­s­ki nam­jesti­ti dok perem ste­penice. Leđa me tako man­je bole. Ustane. Iz kante uzme spužvu. Ispire ju i ocijedi.

    HUANITA: A što prl­ja­ju lju­di, gore od neke stoke… Pogo­to­vo oni na bro­ju tri. Za nji­hov ulaz mi tre­ba više od dva sata. Tamo u lif­tu zna i dreka bit… Gdje su u lif­tu našli srat, mis­lim, stvarno.

    Huani­ta se izgubi.

    Žica oko Igorovog vra­ta zateže se sve jače.

    IGOR: Pus-tite me… Molim vas… Gu-šim se…

    Pojavlju­je se Učitelj. Poslovično pasivan. 

    UČITELJ: Dje­co, dje­co, mir! Kakve su to opet nežel­jene tenzije?

    Igor teško diše. Jed­va raspetl­ja­va žicu. Tele­fon pada na pod.

    UČITELJ: Danas ćemo se poz­abav­i­ti rudačom bakra, kojom je, kao što svi znamo, pre­bo­ga­ta naša domovina.

    Igor se zgrči i poblju­je se.

    UČITELJ: Za ime Boga, Igore! Zar se nisi mogao suz­držati? Molim te da smjes­ta počis­tiš ovaj nered kako bis­mo što pri­je mogli nas­tavi­ti. Gradi­vo je obim­no i ne smi­je­mo si dop­uš­tati ovakve ekscese koji nas koče u obra­zovnom pro­ce­su. Dje­co, pet min­u­ta pauze!

    Učitelj se izgu­bi. Igor iski­da neko­liko lis­to­va papi­ra iz bil­ježnice. Riba pod.

    Dara se vraća iz kam­pan­je. U blat­n­jav­im je gumenim čiz­ma­ma i dugoj razvučenoj vesti.

    DARA: Šećer­na repa je blat­na, repi­ni rezan­ci zau­dara­ju na kilo­me­tre, tako da se dan­i­ma ne možeš oprati. Kam­pan­ja nije za svako­ga. Mnoge žene ne izdrže do kraja…

    Igor zašepa pre­ma kući.

    IGOR: Čeka­ju me ispred škole. Deč­ki nose letve, a cure lance…

    DARA: Ali, ima neke pravde u sve­mu tome. Šećer koji od repe nas­tane, to je pra­vo nebesko čudo. Bijel, kristal­no savršen i slađi od duše. Ne pos­to­ji niš­ta slično na ovome svi­je­tu. Zato volim vadi­ti repu.

    Igor se sruši na zemlju. Sklupča se kao fetus. Tije­lo mu se trese pod udarci­ma. Pokuša­va ruka­ma pokri­ti glavu. 

    IGOR: Nemo­jte! Neeeeeeeeeee!

    Naposljetku se smiri.

    Dotrči Dara i baci se na nepomično Igoro­vo tije­lo. Rukavom mu briše krv s lica, plače…

    DARA: Sine, jel me čuješ? Odgov­ori mi, pogledaj me, molim te… Izdrži, mili, sad će pomoć… Čekaj, ja ću te kući odnijeti.

    Uprti ga nekako na leđa, više ga vuče nego nosi.

    DARA: Ne bri­ni, jad­no moje, sve će proći, možeš ti to…

    Iz kuće istrči Huanita.

    HUANITA: Mama, šta je to…?! Je li živ?! Igore!

    DARA: Živ je, sve je u redu… Daj, polako, samo da ga unesemo…

    Unose Igo­ra u kuću. Poleg­nu ga na kauč, pokri­va­ju dekama.

    DARA: Isuse, kakve su to živ­ot­in­je bile?

    Peru mu lice, ruke, prsa… Stavl­ja­ju obloge, omata­ju mu glavu i tije­lo zavojima.

    HUANITA: Gdje je bila poli­ci­ja, jebem im mater!

    DARA (plače): Da nisam pošla pred nje­ga u školu, umro bi tamo, sam kao siroče. Ugušio bi se u krvi.

    HUANITA: Nemoj više ni mis­li­ti o tome. Spašen je.

    Luka se pojavi u školi. Nasloni se na klupu. Čeka. 

    DARA: Stavi­la sam dos­ta perši­na na obloge. Peršin je blagoslovl­jen za upale i podl­jeve. Znaš da peršin čak i unutarn­je krvaren­je zaustavlja.

    HUANITA: Znam, nauči­la si me.

    Iz sjene izroni Učitelj. Nosi fas­cikl. Ponu­di Luki stolicu.

    UČITELJ: Izvo­lite, gospo­dine Radak, samo se udob­no smjestite.

    LUKA: Hvala.

    Luka sjedne. Učitelj ostane stajati.

    Dara zateže zavo­je oko Igorovih gru­di. Oslušku­je mu disanje.

    DARA: Diše, to je najvažnije.

    UČITELJ: Ja sam Bar­tolović. Nadam se da me niste dugo čekali.

    LUKA: Nisam.

    Dara i Huani­ta istovre­meno se nag­nu da poljube Igoro­vo čelo. Sudare se glavama.

    HUANITA: Uh, što tvr­du glavu imaš.

    DARA: Nije ni tvo­ja od pudinga.

    Luka se pridigne na stolici.

    LUKA: Vi nećete sjesti? Neu­god­no mi je…

    UČITELJ: Nemo­jte se ustruča­vati, samo sjedite s mirom. Ja ne smi­jem. Lakše mi je kad sto­jim. Imam lum­bosakral­ni sindrom.

    LUKA (sjedne): Aha.

    UČITELJ: Don­ji pršljenovi.

    Učitelj nas­tavi koračati oko Luke.

    Huani­ta i Dara pos­jeda­ju na pod. Brižno prate Igoro­vo disanje.

    UČITELJ: Pohval­no je da ste se prompt­no odaz­vali našem pozivu. Komu­nikaci­ja na relaciji roditelji-nas­tavni­ci izn­im­no je važ­na za svaku refor­mu obra­zovnog sustava.

    LUKA: Kad mi je žena jav­i­la, doju­rio sam prvim vlakom. Zbog toga mi je propao posao u Podgori.

    UČITELJ: Dobro je da imamo efikasne željeznice.

    LUKA: Ali, nema veze. Bit će poslo­va, neće nas biti.

    Huani­ta podigne glavu i sus­retne majčine oči.

    HUANITA: I ti si tako ležala. Kao mrtva…

    DARA: Neće­mo sad o tome. Bilo pa prošlo.

    Učitelj trl­ja dlanove kao da ruke pere. Dlanovi mu suho pucketaju.

    LUKA: Sin mi je sad najpreči. Nje­ga moramo spasiti.

    UČITELJ: Eh, dječ­ja posla. Dje­ca se začas sporječka­ju. Ne tre­ba oko toga diza­ti prašinu.

    LUKA: Nije praši­na. Sko­ro su mi dijete ubili.

    Učitelj se podozri­vo zagle­da u Luku.

    HUANITA: Sva­ki čas sam prov­jer­avala jel ti srce kuca.

    DARA: Žao mi je, srećo. Krvavu god­inu dana si uz mene prob­d­jela. A ni posli­je ti nije bilo veselo.

    HUANITA: Nisam ni osjeti­la. Začas je prošlo.

    DARA: Ne val­ja kad dje­ca peru roditeljske guz­ice. Bog nije to tako zamislio.

    Učitelj otvori fas­cikl. Vršl­ja po papirima.

    UČITELJ: Da nije siroti Igor sve te rane kod kuće zaradio?

    LUKA: Ne gri­ješite dušu, molim vas.

    UČITELJ: Meni ovd­je piše da ste vi pril­ično dis­funkcional­na obitelj.

    LUKA: Kak­va?

    UČITELJ: Prim­jerice, vi osob­no ste prov­eli dvi­je godine u zatvoru…

    LUKA: Pošteno sam odsje­dio. Do posljed­njeg sata. Bez ijednog slo­bodnog vikenda.

    UČITELJ: Vaša kći je za to vri­jeme napusti­la školu, a taj diskon­ti­nu­itet u obra­zo­van­ju ničim se ne može…

    LUKA: Nje­go­v­ala je majku.

    UČITELJ: Da, zan­imlji­vo… Dak­le, meni ovd­je lije­po piše da ste vi na izdrža­van­je zatvorske kazne upućeni zbog obiteljskog nasil­ja. Neka svađa sa supru­gom je bila u pitan­ju, ili što? Ovd­je je for­mu­laci­ja pril­ično nejas­na. Vi ćete jamačno znati…

    LUKA: Ne dao vam Bog da neš­to tako uči­nite svo­jim šakama.

    Učitelj zak­lopi fascikl.

    Huani­ta pomilu­je bra­tov obraz, promi­jeni mu oblog na čelu. Opet sjedne na pod i obgr­li majčine noge.

    HUANITA: Je li te posli­je…? Tata, mis­lim, da li mu se ikad omaklo…?

    DARA: Nikad više.

    HUANITA: Sva­ka čast da si mu opros­ti­la. Ja ne bih mogla.

    DARA: Mogla bi, srećo. On je najbolji čov­jek na svijetu.

    Učitelj je spre­man za rukovanje.

    UČITELJ: Eto, i to je sređeno…

    Luka ustane i zbun­jeno pri­h­vati ruku.

    Dara polju­bi Huani­tu u tjeme. Udiše miris njene kose.

    LUKA: Kako sređeno?

    UČITELJ: Koop­er­a­tivnost svih društvenih čim­beni­ka je najbit­ni­ja. Obeća­jem da ćemo i mi sa svo­je pedagoške strane malo uko­ri­ti one der­ane. Mla­dost-ludost, to su jogu­nas­ta raz­dobl­ja u živ­o­tu. Ta, sjetite se samo što smo mi sve u nji­hovim god­i­na­ma činili.

    Luka izva­di bočicu iz džepa.

    LUKA: Vidi mene budale, sko­ro sam zab­o­ravio… Mali dar za vas. S mora.

    UČITELJ: Oho-ho! Da to nije masli­no­vo ulje?

    LUKA: Pra­vo djevičansko.

    UČITELJ: Hvala lijepa, hvala lijepa! Mi ovd­je ner­a­do pri­mamo darove, ali ovakav mali znak pažn­je usuđu­jem se uzeti…

    Luka kao da nam­jer­a­va poći, zatim se predomisli.

    LUKA: Jes­mo li se mi već negdje sreli?

    UČITELJ: Ne bih rekao.

    LUKA: Jes­mo, jes­mo… Čeka­jte, imali ste nekakav šešir, pa da, onaj mek­sikan­s­ki som­brero… Tako je, svi­rali ste mojoj ženi za rođendan!

    UČITELJ: Priz­na­jem, zaskočili ste me… Bav­im se time malo iz hobi­ja, malo radi pop­une skromnog prosv­je­tarskog budže­ta. Znate li da su učiteljs­ka mjes­ta desetko­vana u našim osnovn­im ško­la­ma? Samo čekam da mi uruče otkaz kao višku.

    LUKA: Strašno.

    UČITELJ: Pogub­no, moj pri­jatelju. A, ruku na srce, mi odga­jamo cvi­jeće naci­je. Domovinske temel­je upra­vo mi ugrađu­je­mo. Nego, ako budete kćer udavali, pre­poručam se… Svi­ram vrlo povoljno, cijelu noć, prav­im samo dvi­je pauze, po pet­naest min­u­ta. Drugu večeru ne tražim.

    3

    Kuća Radakovih zasli­je­plje­na tele­viz­ijskim reflek­tori­ma, erup­ci­ja­ma fotograf­skih blice­va. Na kauču se stis­nuo Igor, s nje­gove lijeve i desne strane ukip­ile se Dara i Huani­ta. Iza kauča sto­ji Luka. Kao da pozi­ra­ju za obiteljs­ki album. Igoro­va gla­va je omotana zavo­ji­ma. Desna mu je ruka zav­i­je­na, visi na traka­ma gaze, svezan­im oko vra­ta. Lijevom rukom pridrža­va kuti­ju s ptičicom.

    LUKA: Lju­di, ne znam ja šta vam je to, taj bud­ing… bul­ing, za koji me pitate. Sin mi se opo­ravl­ja i to je naj­važni­je. A onoj zločestoj dje­ci neka Bog pomogne. To je moja poru­ka. Nego, najbol­je da vam maj­ka kaže…

    Luka pomilu­je sina po obrazu. Dječak se mazno trl­ja uz očev dlan, pop­ut mačića.

    DARA: Znate, najviše smo se bojali da mu nije jače ozli­jeđen kuk. Rođen je, sirom­ah, sa oštećen­jem desnog kuka, ali izgle­da da je sve po starom. Imali smo sreće.

    Dara pri­mi Igo­ra za ruku i polju­bi je.

    HUANITA: Ja ću vam reći jed­no i briga me za cen­zu­ru: lijekovi su kod nas jebeno skupi! A moj brat mora ojačati. Pre­dugo izbi­va iz škole. Zato sam uzela još jed­nu zgradu za čišćen­je. Ova ima dvanaest kato­va i veliku tera­su na krovu. Kad završim posao, odem gore, naslonim se na zid i pro­ma­tram grad. Čim Igor ozdravi, povest ću ga sa sobom. Nećete vjerovati, ali gore je zrak sko­ro planin­s­ki. Dobro će mu činiti.

    Brat pris­loni glavu uz ses­tri­no rame.

    DARA: Hajde, sine, reci i ti neš­to… Samo čas, da maknem tu ptičur­inu, smeta ljudi­ma za snimanje.

    Dara preuzme kuti­ju s pticom.

    Igoro­va je izja­va krat­ka i raz­gov­jet­na. Kao da je cijeli živ­ot pred kamerama.

    IGOR: Bio sam bije­san na sebe što sam tako malen i nemoćan da im se suprot­stavim. Zato sam najčešće šutio, plakao i trpio. Mis­lim da im to nika­da neću moći čista srca opros­ti­ti. Dapače, mrz­im ih sve, iz dna duše.

    LUKA: Ne sluša­jte ga, šali se moj sin…

    Otac se sagne i šapće sinu.

    LUKA: Nemoj, srećo, tako. Bijes nije zdrav. Oboli čov­jek, ni kriv ni dužan.

    Reflek­tori se ugase. I blice­vi prestanu sijevati.

    Učitelj-mari­achi vani ušti­ma­va gitaru. Osvi­jetl­jen je dvje­ma nas­mi­ješen­im bundevama.

    DARA: Odoše.

    HUANITA: Bit ćemo sutra u svim nov­ina­ma. I na teveu.

    LUKA: Nisam se nadao da će tako naglo pokupi­ti svo­ju skalamer­i­ju. Htio sam im objas­ni­ti, jako je važno…

    DARA: Šta, dušo?

    LUKA: Da ću ja jednog dana završi­ti ovu kuću, je li tako, Daro?

    DARA: Hoćeš, ljubavi…

    LUKA: Naj­važni­je je da nam glave ne kisnu. Doći će jed­nom i kat na red, polako… Sve ću ja to svo­jim ruka­ma. A onog dana kad uspi­jem, sjest ću na stolicu ispred dovršene kuće, odmarati se i duboko udisati miris nove fasade. Ti ćeš mi, srećo, donijeti kavu, a ja ću gle­dati unuke kako ras­tu. Sve ovo samo su prepreke na tom putu.

    Igor spuzne s kauča. Pomilu­je pticu u kutiji.

    Prosv­je­tar pod som­brerom sve je glasniji.

    UČITELJ: Samo jedan dan života,

                       još jed­nu čašu mi dajte sad.
    Jer već sutra nisam s vama

                       jer sutra umri­jet ću ja.
    Prva ga osjeti Dara.

    DARA: Čujete li?

    LUKA: Niš­ta ne čujemo.

    DARA: Muzi­ka…

    HUANITA: Mož­da je neki praznik.

    LUKA: Ko bi ih sve popamtio.

    DARA (zagr­li sina): Ide­mo, vid­jet… Luka, pomozi.

    Luka i Dara podupiru Igo­ra između sebe. Huani­ta ih sli­je­di. Izlaze pred kuću.

    Učitelj-mari­achi je u elementu.

    UČITELJ: Moj živ­ot je kratak bio

                      i pro­lazan kao san.
    Zato želim samo jedno

                      da živim još jedan dan.
    Luka slo­bod­nom rukom obgr­li Huani­tu. Sto­je tako njih četvero, kao jed­no tijelo.

    DARA: Sus­jed uda­je kćer.

    HUANITA: Kras­na vjenčanica!

    DARA: Pogleda­jte gar­deni­je iznad ulaza, kao da će i one zap­je­vati. Taj vijenac mora da je koš­tao čita­vo bogatstvo.

    Učitelj-mari­achi baca sva­tovsku rižu.

    UČITELJ: Samo buket bijelih ruža

                      nek bude uvi­jek na grobu mom.
    I samo vje­tar neka priča

                      svu tajnu živ­ota mog.
    Darine oči gore od uzbuđenja.

    DARA: Baka mi je pričala da u Mek­siku za svad­bu cije­lo dvorište prekri­ju bije­lim gar­deni­ja­ma. A kad ples s mladom dođe na red, svi gosti okruže mladence i poreda­ju se u znaku srca. Tako mladen­ci plešu unutar velikog srca koje kuca u rit­mu nji­hove ljubavi. Nije li to božanstveno?!

    IGOR: Ja ne volim gužvu. Kad se budem ženio, moja nev­jes­ta i ja ćemo pob­jeći nekud gdje nas niko neće pronaći.

    LUKA: Šal­iš se, dušo… Zar ja da sina jed­in­ca žen­im kao da nema nikog svog?! Slav­it ćemo sedam dana i sedam noći.

    HUANITA: Da, sad deset…

    Učitelj-mari­achi se povlači u pozadinu.

    UČITELJ: Jer on bješe tako kratak

                      i pro­lazan kao san.
    Zato želim samo jedno

                      da živim još jedan dan.

    Luka povede obitelj u kuću.

    LUKA: Dos­ta brbl­jan­ja, vodi vas tata na spavanje.

    DARA: Dobra ide­ja. Brzo će jutro.

    Vade se jas­tu­ci. Poči­va­ju Radakovi. Igor upali bater­i­jsku svjetiljku. Uperi snop svjet­la u knjigu.

    DARA: Nemoj dugo, ljubavi. Neće nau­ka pobjeći.

    IGOR: Neću, mamice…

    Tiši­na. Snovi.

    Igor usta­je. Osv­jetl­ja­va si put svjetiljkom. Izlazi iz kuće.

    IGOR: Jedne večeri u školi su me ispoli­je­vali motorn­im uljem. Berislav i Nino su me čvrsto držali a Jasen­ka je sipala ulje po meni. Po kosi, oči­ma, uši­ma, usti­ma… sko­ro sam se ugušio. Ispred lica su mi mahali pla­men­ovi­ma ben­zin­skih upal­jača i urlali da me tre­ba spal­i­ti kao štako­ra. Kad sam im dosa­dio, ostavili su me. Uspio sam pob­jeći pri­je zad­njeg sata. Trčao sam kroz park, sli­jep od ulja, sva­ki čas zas­ta­jući da dođem do daha. Odjed­nom su me zgra­bi­la neka dvo­ji­ca u crn­im odi­je­li­ma. Ruke su im mirisale po naranča­ma. Doveli su me do velike sre­br­naste limuzine. Kad su me ugu­rali unutra, vidio sam čov­je­ka guste sijede brade i rumenih obraza, zaval­jenog na mekim jas­tuci­ma. Oči je imao blage i radosne, pop­ut bebe kad se smješ­ka iz koli­jevke… Stis­nuo mi je ruku, pružio veliku šalicu vrućeg čaja s mli­jekom i komad čoko­ladne torte, nas­mi­ješio se i rekao: „Ti si Igor, ako se ne varam?“ Kim­n­uo sam glavom, ali nisam mogao ni riječi izgov­oriti. Srce mi je udar­alo kao ludo, a grlo se stis­nu­lo. „Ne boj se, dječače. Želim ti pomoći“, nas­tavio je, a nje­gov baršu­nas­ti bari­ton­s­ki glas je ugod­no zatrepe­rio kao najl­jepša uspa­van­ka. „No, prvo ćemo ti oprati to grozno ulje, ne možeš takav pred roditelje.“

    Igor se izgu­bi u dalji­ni, vrlu­da­jući svjet­lom lampe.

    Luka već kuc­ka po jutarn­jim ciglama. Ima mraza na njima.

    Dara donosi staru poder­anu ski­jašku jaknu. Ogrne muža.

    DARA: Gdje ti je pamet da si bez jakne iza­šao?! Stop­ut si gori od djeteta.

    LUKA: Ovaj džem­per gri­je bol­je od nuk­lear­ke, šta mi više treba?

    DARA: Samo ti ostavi jaknu preko leđa.

    LUKA: Pa da imam šta ski­dat kad me pritjera.

    DARA: Crni Luka, kad si zad­nji put?

    LUKA: Ima sedam dana.

    DARA: Jedeš onaj kom­pot od šljiva?

    LUKA: Jedem. Još sam sinoć uzeo i kise­lo mlijeko.

    DARA: Onda ti mora pomoći.

    LUKA: Mora.

    On zabi­je nazubljeni kraj ček­ića u ciglu i odvali komad maltera.

    LUKA: Glup mi je taj izraz…

    DARA: Koji?

    LUKA: Da „patim od zatvo­ra“. Tako dok­tor kaže.

    DARA: Ma, dobar je. Onako, stručan. Zna­ju oni najbolje.

    LUKA: Neću tako više govoriti.

    DARA: Meni ne smeta. Glavno je da se ti riješiš nevolje.

    Ona pođe u kuću.

    LUKA: Lako za moju probavu, nego, šta ćemo s Igorom?!

    Huani­ta je među škol­skim klu­pa­ma. Sku­pl­ja otpatke u koš.

    HUANITA: Fuj, šta ova der­iščad navuče za vri­jeme nas­tave. Gori su od strv­inara. Srećom, imam jak želudac.

    Dara se vrati mužu.

    DARA: O čemu ti?

    Luka prtl­ja po džepu. Izva­di viz­itku, maše njome kao da je kužna.

    LUKA: Ne sviđa mi se ovo. S kojim pravom se taj para­jli­ja miješa u naš živ­ot? Tebi je, vidim, pot­puno svejedno…

    DARA: Nema u tome niš­ta loše. Znaš i sam da nam je sva­ka pot­po­ra dobro došla. Jed­no nam je dijete moralo napusti­ti školu, hoćeš da i dru­go na uli­ci završi?

    LUKA: Vidiš ove šake, dok je njih ja se niče­ga ne bojim. Glad­ni neće­mo bit. Meni tuđe pare ne trebaju.

    Dara se pod­boči ispred Luke.

    DARA: Ne budalesaj.

    Huani­ta briše prašinu po razredu.

    HUANITA: Dobi­la sam posao u Igorovoj nekadašn­joj osnovnoj školi. On je sad gim­naz­i­jalac. Vri­jeme neviđeno leti.

    Pom­no briše zad­nju klupu.

    HUANITA: Ovd­je je sje­dio, sreća sekina.

    DARA: To se zove bespovrat­na stipendi­ja. U cijelom svi­je­tu su mecene nor­mal­na poja­va. Ple­meni­ti lju­di ulažu u nadarene.

    LUKA: Mi nis­mo u svi­je­tu. Kod nas nema niš­ta džabe. Pazi šta ti kažem, tu će se izleći neka zmi­ja otrovnica.

    DARA: Čov­jek samo želi pomoći.

    LUKA: I ko je on uopće?! Niš­ta ne znamo o njemu.

    Huani­ta iznosi koševe sa smećem i nestane.

    Dara uzme viz­itku od Luke.

    DARA: Čitaj, sve ti ovd­je piše: „Dobar tek“ de-de, tvrt­ka za medi­je i trgov­inu… Rudolf Križanić, pred­sjed­nik uprave.

    LUKA: Ma nemoj, i taj mul­ja­tor je baš sluča­jno nabasao na Igo­ra?! Tek tako, s neba pa u rebra.

    DARA: Joj, vidi ga što je tvr­doglav! Kad ti nikad ne slušaš šta se po kući gov­ori, priča­lo nam je dijete sve po redu… Taj gospodin Križanić u svom vlas­ništvu ima tele­viz­iju, naj­gledani­ju u cijeloj regi­ji, ima i neko­liko dnevnih nov­ina, i još svakakvih čude­sa na onom inter­ne­tu… E, pa ako se sjećaš, tele­viz­i­ja je bila tu kod nas. Gledao čov­jek repor­tažu, čitao o tome, i, kako nema kameno srce, oči­to se zain­tere­sir­ao za Igorov slučaj.

    LUKA: Nije on slučaj, znaš.

    DARA: Kako god. Meni je ipak naj­važni­je da mi se dijete školuje.

    LUKA: Mož­da imaš pra­vo. Nikad se ne zna kako bi završio s ovakvom bije­dom od oca.

    DARA: Sad mi je dos­ta! Pusti te cigle!

    On prestane s radom. Dara ga obgr­li oko rame­na i povuče ga da ustane.

    DARA: Da te više nikad nisam čula da tako gov­oriš. Ni u ludilu.

    LUKA: Ali…

    Ona pri­tisne svo­je usne na nje­gove. I time prekine svaku raspravu.

    Huani­ta je u blizi­ni. Puši i pro­ma­tra ih. Ugasi cigaretu.

    HUANITA: Hej, lep­tir­ići, dišite malo!

    LUKA: Breskvice, nis­mo te ni čuli.

    HUANITA: Mis­lim, u vašim god­i­na­ma, koja strast…

    DARA: Oprosti, mila, neš­to smo se zanijeli.

    HUANITA: Zezam se, lju­di, uži­vala sam dok sam vas gledala. Je li osta­la koja pusa i za mene?

    LUKA: Nar­avno, breskvice!

    Dara i Luka ljube Huani­tu u obraze.

    Dara se prva odvo­ji iz tro­jnog zagrl­ja­ja. Zabrin­u­to prođe jagodica­ma prsti­ju duž Huanitinog dlana.

    DARA: Uh, ogrub­jeli su ti dlanovi.

    HUANITA: Nisu.

    DARA: Dođi da ih namažemo.

    HUANITA: Ne tre­ba, čuvaj kre­mu. Koris­tim zaštitne rukavice.

    Luka sjedne na san­duk i opet se pri­h­vati cigala.

    DARA: Nije to dovoljno. Ruke su najos­jetljivi­je, osjetljivi­je i od lica.

    HUANITA: Ma daj, nisam to znala.

    LUKA: Ipak, ne možeš sve radi­ti u nji­ma. U rukavicama.

    DARA: Luka, ne miješaj se!

    LUKA: Dok sam jutros isto­varao cigle, priz­na­jem, navukao sam one debele, zidarske rukav­ice. Ali, kad jed­nom krene fil­igrans­ki rad, goli prsti su najbolji. Inače, nemaš pravi osjećaj. Ako zah­vatiš pre­više mal­tera, cigla začas pukne i naprav­iš više štete nego koristi.

    Dok on mudru­je, žene uđu u kuću.

    Dara izva­di kre­mu iz ladice sto­la. Huani­ta pruža ruke da ih maj­ka nahrani. Luka udara čekićem.

    Evo pre­porođenog Igo­ra. Nema više zavo­ja na nje­mu. Nekako je očvrsnuo. Nosi nabrek­li ruksak.

    IGOR: Hej, ćale!

    LUKA: Živ­io, mili!

    Igor položi ruku na očev potiljak.

    IGOR: Gori ti vrat, tat­ice… Izgle­da da imaš temperaturu.

    LUKA: Nemam. To mi je od cigala. Sagori­je­va se energija.

    IGOR: Moraš sman­ji­ti malo.

    LUKA: Sman­jit ću na onom svijetu.

    IGOR: Nemoj se s tim ni zezat, molim te.

    LUKA: Dogov­oreno, sine.

    IGOR: Hoće­mo na ručak?

    LUKA: Ajde ti. Sad ću i ja, samo još ovu da sredim.

    Dara je osjeti­la sina i već je na pragu. Huani­ta postavl­ja tan­jure na stol.

    DARA: Ljubavi, sti­gao si!

    Uvo­di sina u kuću. Mrsi mu kosu.

    DARA: Kosi­ca ti je porasla.

    IGOR: Nije. Drukči­je sam se počešljao.

    Huani­ta smjes­ta ostavi tan­jure, priđe bratu i skine mu ruksak.

    HUANITA: Buenos dias, gringo… Daj da ti pomognem… (Ispusti ruk­sak na pod.) Jebote, kak­vo to kamen­je nosiš?!

    DARA (povuče i ona): Knjige, eto šta nosi. Nato­var­ili su dje­cu gore nego da su mazge…

    IGOR: Pusti, mama, ja ću.

    Luka i dal­je mlati po ciglama.

    Dara nespret­no povuče ruk­sak iz kojeg ispadne vreći­ca nabi­je­na bije­lim prahom.

    DARA: Šta je ovo, srećo? Neko brašno?

    Igor brže ubacu­je vrećicu u ruksak.

    IGOR: Da.

    DARA: Izgle­da fine kvalitete.

    HUANITA: Stvarno brašno?

    IGOR: Brašno.

    HUANITA: Da nećeš u pekare?

    IGOR: Neću. Raznosim uzorke za gospo­d­i­na Križanića. On u svo­joj kor­po­raci­ji ima i pekarsku indus­tri­ju. To mi je dodat­ni honorar.

    DARA: Pa to je baš lije­po, vred­ni­ca mam­i­na… (Polju­bi ga u čelo.) Kako on sebi džeparac privređuje.

    Igor odnese ruk­sak u kut. Oda­tle uzme kuti­ju s ptiči­com. Maše iznad kutije.

    IGOR: Bebo, peruško… Spa­va, blaženik mali.

    Dara zapan­jeno zuri u sina.

    DARA: Čekaj, sine, stani! Jesam li ja to dobro vid­jela? De, prođi još par kora­ka pre­ma meni…

    IGOR: Zaš­to?

    Pođe usus­ret majci.

    DARA: Pa, ti, ti si… Huani­ta, gle, on ne šepa. On hoda ko veli­ki. Jao meni, utje­he moje… Luka, brzo, trči!

    Huani­ta se eksta­tično baci pred bra­tove noge. Obgr­li ga.

    Luka nahrupi u kuću.

    DARA: Gdje si, Luka?! On, on… dijete naše, noga mu je ozdrav­i­la… Ne šepa više, zla­to naše…

    Luka zagr­li sina, zajeca…

    LUKA: Kako, sine, šta se dogodi­lo? Znao sam, znao sam, čudo!

    Igor pop­ut kral­ja sto­ji usred kola ljubavi.

    IGOR: Nikak­vo čudo, stvar je pril­ično jed­nos­tavna. Gospodin Križanić ima odlične stručn­jake. Sve su mi to masaža­ma riješili. Prvo pod­vod­nim kura­ma u bazen­i­ma, pa u nekom čud­nom pijesku. Bio sam ukopan u nje­mu do pojasa. Nisam takav pije­sak nika­da vidio. Mekani­ji od paper­ja ovog našeg ptiča.

    DARA: Mek­sič­ki sto­pos­to. Nema boljeg.

    IGOR: Za to vri­jeme, cijeli zbor pre­li­jepih djevo­ja­ka zlatastih uvo­ja­ka pje­vao je gre­gori­janske korale. Gospodin Križanić veli da glaz­ba sve liječi.

    Dara lju­bi Igorov desni kuk. Huani­ta mu cje­li­va ruke. Luka si rukavom briše suze.

    DARA: Bože, hvala ti što si nam poslao tog dobrotvo­ra. Kao da je sam anđeo Gabri­jel sišao među nas.

    LUKA: Aaaa, to moramo zaliti!

    Donese bocu i četiri čašice. Toči rakiju.

    LUKA: Tako, ide­mo do dna!

    IGOR: Ali, tata, ja ne pijem.

    LUKA: Koješ­ta, sad si gim­naz­i­jalac, a ovo je pose­ban dan u našem živ­o­tu, sud­nji dan…

    DARA: Kakav sud­nji dan? Jezik pregrizo!

    LUKA: Zvekni slo­bod­no, postao si muško.

    Tata, mama i ses­tra podignu čašice, naz­dravl­ja­jući Igoru. Sto­je ukočeni u toj pozi. Sten­ju od sreće. Igor polako ispija. 

     

     

     

    4.

    Zora. Luka sje­di na podu, naslon­jen na nogu sto­la. Kuc­ka ček­ićem po drvenoj kuti­ji. Dot­jeru­je rubove brus­nim papirom.

    LUKA: Vidiš, sad će to biti dru­ga priča… Dojadi­lo mi, brate, da ti mijen­jam kuti­je. Sve odmah proklju­caš pa od tebe bude smeća na sve strane.

    Uzme kar­ton­sku kuti­ju s pti­com i nakrene ju iznad drvene kutije.

    LUKA: Ide­mo, selid­ba… Dobra je nova kuti­ja, šta kažeš? Jelov­ina, bogme, nije mačji kašalj… Čekaj, samo malo, da ti bol­je nared­im te šalove. (Iz stare kuti­je izva­di šalove, ušuška­va ih po novoj kuti­ji.) Jesi vidio, ni car nema takav komfor.

    Huani­ta riba školske klupe.

    HUANITA: Kako je samo zabri­jao moj knez Igor! Jebeni igrač, završio je studij god­inu dana pri­je roka. I to na Har­var­du! Diplomi­rao je pra­vo. S najboljim ocje­na­ma. I ne samo to, nego je ušao u top-deset stu­de­na­ta Sjed­in­jenih Amer­ičk­ih Drža­va. Ponos sekin marljivi…

    Luka dot­jeru­je posljed­nje finese u kutiji.

    LUKA: Šta si obje­sio nos? Da nisi i ti pod stre­som? Kažu da je selid­ba među naj­gorim streso­vi­ma za ljude. Ne znam kako je s vama pticama.

    Huani­ta s jedne klupe podigne uraml­jenu fotografi­ju. Pažlji­vo ju pro­trl­ja krpom, polju­bi i zanos­no pri­tisne na grudi. 

    HUANITA: Igoro­va bivša osnov­na ško­la odluči­la je odati mu poseb­nu počast. Nje­go­va sli­ka vis­jet će na počas­nom mjestu.

    Dara oblači rad­nu kutu i gumene čizme. Priđe zaposlenom Luki.

    DARA: Dobro jutro, dragi.

    LUKA: Jutro, ljubavi.

    Huani­ta se pop­ne na stolicu. Vješa Igorovu fotografi­ju iznad školske ploče.

    Dara sjedne na stolicu pored Luke. Povezu­je kosu maramom.

    LUKA: Ne volim kad sakri­vaš kosu.

    DARA: Prak­tični­je je tako.

    LUKA: Već ideš?

    DARA: Moram.

    LUKA: Prokle­ta kam­pan­ja. Kad pri­je, majku mu.

    DARA: Vri­jeme leti.

    LUKA: Neviđeno.

    Huani­ta se malo zanese na stoli­ci. Siđe.

    Luka pažlji­vo odloži kuti­ju s ptičicom.

    LUKA: Zas­pao je. Što taj može spa­vat, čudo jedno.

    HUANITA: Vrti mi se u glavi… Raz­valio me jet lag.

    DARA: Sva sam nekako uspore­na jutros.

    LUKA: Avion je vraž­ja stvar. Mis­lio sam da ćeš uzeti slo­bo­dan dan. Ipak si toli­ki let prevalila, do Amerike i natrag.

    HUANITA: Šal­iš se, danas je prvi dan kam­pan­je, moramo sve do jedne biti na proziv­ci. Gazde samo čeka­ju neku grešku.

    On se podigne na kol­je­na, položi joj dlanove na krilo.

    LUKA: Pa šta, neka te najure. Glad­ni neće­mo bit.

    Huani­ta iznosi smeće iz razreda.

    DARA: Nisi nas čuo noćas kad smo došle?

    LUKA: Nisam.

    DARA: Može ti biti žao da nisi išao.

    LUKA: Nije mi žao.

    DARA: Bilo je fan­tastično! Nemam riječi koji­ma bih ti opisala. Tako svečano i otm­jeno, a sve s mjerom i uku­som. Naš Igor je bio najz­god­ni­ji u onoj peleri­ni. Falio si nam…

    Luka divl­je skoči.

    LUKA: Dos­ta! Neće meni tuđin plaćati da idem sinu za diplomu!

    DARA: Bože, Luka, baš si na kraj srca… Pa, gospodin Križanić je to drage vol­je učinio, iz čis­tog čov­jekoljubl­ja. Znaš kako je, sam je na svi­je­tu, nije se nika­da ženio, bez djece, ni kuče­ta ni mače­ta… Dok smo se tamo slikali, uži­vao je u Igoru kao da mu je rođeni otac…

    LUKA: Nož mi zabi­jaš, samo vrti…

    DARA: Oprosti. Nisam tako mislila.

    Ona ustane sa sto­lice. Navuče ves­tu preko kute.

    DARA: Idem, već kasnim…

    LUKA: Stani, jebe­mu mater!

    Grubo ju zgrabi.

    LUKA: Nikud ti ne ideš!

    Je li pom­ah­ni­tao? Ne znaš hoće li je sas­tavi­ti sa zidom.

    DARA: Pusti me, nemoj da požalimo.

    LUKA: Molim te, sačekaj malo, da ti objasnim…

    Zagr­li je. Polju­bi u čelo.

    LUKA: Nisam htio vikati, ljubavi… Ne znam šta mi je bilo. Mrak mi je pao, a sve od panike. Užas­no se bojim za našeg sina. Joško i Cane su mi otvo­rili oči. Objas­nili su mi otkud silne pare tom Križaniću, kažu da je to jav­na taj­na, da cijela zeml­ja zna…

    DARA: Bol­je neka gleda­ju svo­ja posla.

    LUKA: Izgle­da da se ta bara­ba petl­ja oko droge, oruž­ja, kažu da ima i lanac kupler­a­ja… A niko mu niš­ta ne može. Pod­ma­zo sve živo. Od sudo­va i poli­ci­je do Vlade i Sabora.

    DARA: Najlakše je čov­je­ka oblatit, tek tako bez dokaza. Nego znam ja šta je, zlob­ni­ci mu zavide pa izmišljaju.

    LUKA: Hoćeš da nam sin završi u zatvoru?

    DARA: Ma, neće. Koji crni zatvor? Nisi ti još upoz­nao Križanića… Lice mu je kao iz bajke, ja dobroćud­ni­je oči nisam vidjela.

    LUKA: Baš ti hvala.

    DARA: Ne duri se. Svi mi imamo neke mrl­je u oči­ma. On niš­ta, kunem ti se. Samo čis­to svjetlo.

    LUKA: Ne znam…

    DARA: Vjeruj mi. Uostalom, dijete nam se pre­porodi­lo. To je naj­važni­je. Šta mu mi još može­mo pružiti?

    LUKA: Dali smo mu život.

    DARA: Istroši se to.

    Dara polju­bi muža i požuri u kampanju.

    Učitelj se uzmu­vao po školi. Gura klupe, sas­tavl­ja ih u veli­ki stol. Užur­bano po nje­mu sor­ti­ra pakete nabi­jene brašnom, kokom ili čime već… 

    Igor izroni u prvom planu. Prinčevs­ki ele­gan­tan u crnom smokingu i bijeloj košulji. Bli­ješti bis­er­na dug­mad. Gle­da u publiku.

    IGOR: Još uvi­jek sam šoki­ran. Pitate me za komen­tar, a meni je srce noćas umr­lo. Gospodin Križanić mi je bio kao dru­gi otac. Shvatite me, ne mogu vam niš­ta više reći. Poš­tu­jte moju tugu, molim vas. Usko­ro ćete dobiti službeno priopćenje…

    Igor se izgubi.

    Dara i Huani­ta gleda­ju tele­viz­iju s kauča. Lica su im nape­ta kao da prate najuzbudljivi­ji film. Luka sje­di za stolom, čisti alat. Nabusi­to se dis­tan­ci­rao od tele­viz­ijskih zbivanja.

    DARA: Luka, da pojačamo malo?

    LUKA: Ne treba.

    DARA: Nemaš poj­ma šta propuštaš.

    LUKA: Niš­ta.

    HUANITA: Ali, tata, cijeli Dnevnik gov­ore samo o tome.

    LUKA: Pre­stat će kad dođe prognoza.

    HUANITA: Gle, mam­ice, eno Igo­ra! Drži gov­or pored lijesa.

    DARA: Kako je lijep, kako je ele­gan­tan… Heroj naš.

    HUANITA: Crno mu tako dobro pris­ta­je. Ikona stila!

    DARA: Još uvi­jek ne mogu sebi doći, sva se naježim od ganuća kad pomis­lim kako je ple­menit čov­jek taj Križanić bio. Cije­lo bogat­st­vo je našem Igoru ostavio, pot­punom stran­cu kad uzmeš…

    HUANITA: Sad je Igić bez brige. Pun ko tanker. Ne može toliku lovu spizdit ni za tri života.

    DARA: Ne psuj…

    HUANITA: Kad me eufori­ja pere.

    DARA: Luka, zaš­to si tvr­doglav? Ovo moraš vid­jeti… Evo kuc­n­uo je čas! Spuš­ta­ju ga u grobnicu.

    LUKA: Nemo­jte da mi prog­noza prođe zbog tih nji­hovih preseravanja!

    DARA: Neće, to je na istom programu…

    HUANITA: Dođi, tat­ice, pje­va mu počas­ni zbor rudara. Nose zlatne šlje­move i bijele kožne rukavice.

    DARA: Jako skrom­na grob­ni­ca, s obzirom na poko­jnikov rang… Samo bijela mramor­na ploča i nje­go­vo ime.

    LUKA: Bijela ploča pokri­la prl­jave ruke.

    DARA: Dra­gi, nisi fer. Stvarno ga pret­jeru­ješ. I baš bi se mogao malo svla­dati u ovom tužnom času.

    Učitelj opet trud­benič­ki djelu­je. Sad ga je zapa­lo da od škol­skih klu­pa gra­di bedeme oko raskošne rezi­den­ci­je. Ras­poređu­je barokne naslon­jače i slike, donosi krz­na, svi­lene jas­tuke, odmo­ta­va perz­i­jske tepi­he… Nakon svog tog udarničen­ja ukoči se u stavu mirno. Kad se pojavi Igor, cer­e­moni­jal­no mu se klan­ja, plješće, otvara šampanjac…

    Dara i Huani­ta češl­ja­ju jed­na drugu.

    DARA: Sad će on, sva­ki čas… Bože, sva treper­im. Ovako nisam bila uzbuđe­na od onog dana kad me tvoj otac prvi puta poz­vao na spoj. Išli smo na šampite i koktu…

    HUANITA: Kako izgledam?

    DARA: Izvrsno, mila! A ja?

    HUANITA: Bol­je od mene.

    Dara šmin­ka kćer.

    DARA: Pra­va je šte­ta na te tvo­je usne stavl­jati i mrvu ruža.

    HUANITA: Samo šminkaj.

    DARA: Dobro je da se najavio. Zamis­li bla­maže da nam je sluča­jno upao dok radi­mo po kući.

    HUANITA: Zatekao bi dvi­je vještice.

    DARA: Baš. U ovoj prokle­toj kući…

    HUANITA: Mama!

    DARA: …Ima toliko prašine da se čudim kako još nis­mo svi pocrkali. Može­mo mi prste ogulit sva­ki dan, kad tu nema kra­ja ciglama, šljunku, cemen­tu… Jao, da na gradil­iš­tu živi­mo, ne bi ovako bilo.

    HUANITA: Proći će jednog dana. I onda ćemo uživati.

    DARA: Eh, valjda…

    San­jare.

    DARA: Znači, ako sam te dobro shvati­la, Igor želi s nama neš­to ozbiljno razgovarati?

    HUANITA: Da, tako je rekao.

    DARA: A tvog oca nema. Baš sad je morao po neke daske, ni pri­je ni kas­ni­je. Dabar jedan tvrdoglavi.

    Igor napuš­ta rezi­den­ci­ju. Nosi dugul­jas­tu kuti­ju umotanu u raskošni svjetlu­cavi papir. Leđa mu čuva Učitelj. U odi­jelu je, s jed­va prikriven­om kratkom cije­vi ispod pazuha. 

    Nar­avno, Dara nepogreši­vo osjeti sina. Istrči mu ususret.

    DARA: Sine!

    IGOR: Mam­ice!

    Grle se, ljube. Huani­ta se pojavi na pragu.

    HUANITA: Polako, mama, daj mu da diše…

    Huani­ta priđe bratu. Polju­bi ga u obraz.

    HUANITA: Opako dobar par­fem, gringo.

    IGOR: Sluča­jno sam pogodio.

    HUANITA: Vri­je­di barem kao ova naša skalamerija.

    IGOR: Ne pretjeruj.

    Učitelj je na oprezu.

    DARA: Ide­mo, dos­ta priče, ide­mo u kuću… Sto­jiš tu vani ko neki pros­jak. Pove­di i pri­jatel­ja da se malo okri­jepi. Baš lije­po da imaš društ­vo, pa, nar­avno, ti si uvi­jek društven bio…

    Učitelj ne mrda. Kao pas čeka Igorov mig.

    IGOR: To mi je poslovni part­ner. Bit će mu dobro vani.

    DARA: U redu, u redu, ti znaš najbolje…

    Uđu u kuću, a Igor preda­je kuti­ju sestri.

    Učitelj sjedne na sanduk.

    IGOR: Brzo, odmotaj.

    HUANITA: Za mene? Ali, zaš­to si se trošio? Čime sam ja to zaslužila?

    Ona stavi kuti­ju na stol. Nestr­pljivim ruka­ma odmo­ta­va papir, skine pok­lopac i zavrišti.

    HUANITA: Mama, gle! Ne mogu vjerovat!

    Iz kuti­je izvlači otm­jeni ružičasti sako i sukn­ju, cipele s visokim štik­la­ma, iste boje. I ogr­licu od crnih bisera.

    DARA: Božanstveno je, sine, kao zora kad se rađa!

    Huani­ta odloži stvari na stolicu i baci se Igoru oko vrata.

    HUANITA: Ti si geni­je! Ovo je ludilo!

    Igor se jed­va izvlači iz Huanitinog zagrljaja.

    IGOR: Polako, bit će vre­me­na i za ushićen­je. Dra­go mi je da ti se sviđa…

    HUANITA: Prva liga, jebote!

    IGOR: Jed­nos­tavni­je mi je ako nemaš prigov­o­ra na dress code. Naime, to bi tre­bala biti tvo­ja rad­na uniforma.

    HUANITA: Uni­for­ma? Ne kužim?

    IGOR: Nar­avno, ako budeš prista­la. Ja te neću ni na što prisiljavati.

    HUANITA: Gringo, o čemu ti?

    IGOR: Tre­ba mi tajni­ca pod hit­no. I to oso­ba u koju mogu imati bez­granično povjerenje.

    HUANITA: Mama, jel čuješ?!

    Padne na kol­je­na ispred Igo­ra. U ekstazi je.

    HUANITA: Ne znam, kako ću? Ti stvarno mene hoćeš, baš mene pored tolik­ih zvi­jez­da? Mama, jel ovo isti­na, jel ja sanjam?

    DARA (zagr­li ju): Isti­na je, srećice, ne bi bra­co tebi lagao.

    IGOR (podigne ses­tru): Ustani, molim te, ne budi djet­in­jas­ta… Dak­le, tre­bam li tvo­je euforično pon­ašan­je shvati­ti kao pristanak?

    HUANITA: Da, da, da!!

    IGOR: Mudro si postupila.

    DARA: Nebe­sa sipa­ju milost po svi­ma nama.

    Igor ozbiljno pogle­da Daru.

    IGOR: Mama, htio bih da i vi pre­selite k meni. Ti i tata.

    HUANITA: Super, još uopće ne mogu vjerovat!

    DARA: Pusti sad to, sine…

    IGOR: Ozbiljno mislim.

    DARA: Nego, jesi li ti meni gladan? Sad ću ja začas.

    Ona žus­tro vadi pri­bor za jelo i briše ga krpom.

    IGOR: Ovo više nema nikakvog smis­la. Kakav je to živ­ot u ovo malo jada?

    DARA: To je naš dom. Dru­gog nemamo.

    IGOR: Sprd­n­ja a ne dom!

    DARA: Nemoj tako, dušice.

    IGOR: Kad me ne slušaš, gov­orim to za vaše dobro.

    HUANITA: Mama, pa nije nam Igor neprijatelj.

    IGOR: Pro­da­jte plac, dok još možete neš­to dobiti za nje­ga, i lije­po dođite u moju kuću. Imam pedeset soba, znaš koja je to palača! Ne moramo se mjesec­i­ma ni sresti…

    DARA: Ne znam, sunce, ne ide to tako preko noći.

    IGOR: Ide, mam­ice, vid­jet ćeš.

    DARA: Znaš kakav je Luka nakri­vo nasađen…

    IGOR: Ja ću s njim razgovarati.

    Luka dovlači koli­ca nakr­cana daska­ma. Diže buku kao da pro­lazi kon­voj šlepera.

    DARA: Izgle­da da je stigao.

    Učitelj blaženo dri­je­ma na san­duku. San mu razbi­je Luki­no tan­drkan­je, skoči i poteg­ne pištolj.

    UČITELJ: Koji kurac?!

    LUKA: Šta radiš ti na mom sanduku?!

    Nagon­s­ki zgra­bi dasku i nas­rne na Učitelja.

    LUKA: Ti ćeš na mene piš­tol­jem! Gubi se iz mog dvoriš­ta, bitan­go jedna!

    Igor je, srećom, na pragu. Autori­ta­tivno podigne ruku.

    IGOR: Mir, dečki!

    Priđe Učitelju.

    IGOR: Smiri živce, Bar­toloviću, da ih ne bi ja smiri­vao. Ajde, makni se tamo u kraj dvoriš­ta, i da te ne čujem više.

    UČITELJ: Može, gaz­da. Idem, gazda.

    Huani­ta oblači kos­tim. Dara joj pomaže.

    LUKA (nac­eri se Učitelju): Vidi vra­ga, pa to je učo! Sad sam te pre­poz­nao. Avanzi­rao si, gol­ube, a? Ne tam­bu­raš više po sva­tovi­ma? Pa da, bol­je se isplati hon­o­rarno lik­vidi­rat ljude, nego šta! Tu nema krize.

    IGOR: Tata, molim te, ne smi­ješ tako…

    LUKA: Usreći­la se prosv­je­ta, majku mu.

    UČITELJ: Nisam više u prosvjeti.

    IGOR: Bar­toloviću, začepi. Gubi se.

    UČITELJ: Evo, gaz­da, zani­jemio sam. Ako šta tre­ba, tu sam. Na straži.

    Učitelj se odmakne od njih dvo­jice, ali sako mu osta­je raskopčan, piš­tolj se svjetluca.

    Luka razvrsta­va daske.

    IGOR: Lijep dan.

    LUKA: Za pos­rat se.

    IGOR: Jesi vri­jedan? Puno radiš?

    LUKA: Poma­lo.

    IGOR: Dobre daske?

    LUKA: Odlične.

    IGOR: Jed­nom davno si mi pokazao kako se raz­liku­ju dobre od trulih. Ali, bojim se da sam sve zaboravio.

    LUKA: Sjetit ćeš se, kad ti zatreba.

    IGOR: Nadam se.

    LUKA: Nema niš­ta crva u nji­ma. Biće prave za šalo­van­je. Sva sreća, Cane mi je na vri­jeme javio za tog čov­je­ka… Jad­niku propala pilana i sad raspro­da­je građu za sitne pare. Dok jed­nom ne smrkne, dru­gom ne svane.

    Luka sjedne na sanduk.

    LUKA: Sjed­ni.

    IGOR: Neka, volim te gledati.

    LUKA: Šta ima kod tebe?

    IGOR: Posla do grla.

    LUKA: Pazi da bruh ne dobiješ.

    IGOR: Znam da ne odobravaš ovo što ja radim…

    LUKA: Zabole me. Punol­je­tan si.

    IGOR: Tata, hoćeš li me neš­to poslušati?

    LUKA: Ovisi…

    IGOR: Ne možete više ovako živjeti.

    LUKA: Kako?

    IGOR: Sva­ki dan ste star­i­ji, nećeš imati snage završi­ti kuću.

    LUKA: Završit ću je, makar isti dan krepo.

    IGOR: Zato je najrazum­ni­je rješen­je za sve da odmah pre­selite u moju kuću, a ovaj krš da pro­date i lije­po kod mene živite ko ljudi.

    Luka ustane.

    Huani­ta je dovrši­la oblačen­je. Šepuri se po kuhin­ji, uži­va. Dara obi­gra­va oko nje i krši ruke od divljenja.

    LUKA: Mi jes­mo lju­di, ako nisi primijetio.

    IGOR: Dobro, kri­vo sam se izrazio… Nemoj me sad hvatati za svaku riječ, nego slušaj šta ti govorim!

    LUKA: Zapamti jed­no: ovo nije krš, nego moja jed­i­na imov­ina i ne pada mi na pamet da ju pro­da­jem. Glad­ni neće­mo bit! I što se tiče pre­sel­jen­ja, zab­o­ravi. Ja u leglu krim­i­nala neću živ­jet, jesi me čuo, a ti ako možeš pre­grist gov­no, sva­ka čast.

    IGOR: Tata, pret­jeru­ješ… Nas­jedaš kojekakvim trače­vi­ma. Umjesto da brineš o mami, ti sebično tjer­aš po svom…

    LUKA (pukne): Dos­ta više! Ti ćeš meni popo­vat, bal­avac jedan!

    IGOR: Bol­je da si je onda ubio…

    Luka mu raz­vali šamarčinu. Igor zate­tu­ra. Briše krv s usana.

    Učitelj se hitro približi.

    UČITELJ: Gaz­da, jel ima nek­ih problema?

    IGOR: Umukni. Marš!

    UČITELJ: Dobro, pitam samo…

    Učitelj se nevoljko povuče na distancu.

    Luka sto­ji spuštenih ruku. Bijes kao da ga je izgrizao do kosti.

    IGOR: Znaš, ja kao da sam se pono­vo rodio. Prvi put u mom miz­er­nom živ­o­tu lju­di trče za mnom, pada­ju u tran­su na kol­je­na, ljube mi ruke, otvara­ju mi vra­ta, šalju darove, obara­ju pogled pred mojim oči­ma… Boje me se, tata, mene bogal­ja koje­ga je cipelar­i­lo svako gov­no u školi. Sad drhte i na sam spomen mog ime­na. Ja više nemam noćne more. Shvaćaš da prvi put u živ­o­tu mirno spavam, i to je kao melem na mojoj duši. Nisam kriv zbog toga što sam napokon jebeno spokojan…

    LUKA: Mora bit dru­gog načina.

    IGOR: Nema ga.

    Huani­ta istrči iz kuće. Dara ju slijedi.

    HUANITA: Tata, gle, kako mi stoji?

    LUKA: Dobro, ali… otkud ta roba, kćeri? To mora da puno košta.

    HUANITA: Igor mi je kupio.

    DARA (pljesne ruka­ma): Zamis­li, dobi­la je ponudu za stal­ni posao. Radit će kao tajni­ca kod bra­ta, zar to nije divno?!

    LUKA: Bog bogova.

    HUANITA: A da posao ne bi trpio, odmah ću se i pre­seli­ti. Tako je najprak­tični­je, bit ću stal­no uz Igora.

    Luka raskrili ruke pred Huanitom.

    LUKA: Samo daj, plju­ni i ti na mene. Gdje hoćeš? U lice, na ruke, u usta? Evo, biraj.

    HUANITA: Šta to gov­oriš? Ne idem ja sama, ide­mo svi zajed­no. I vi ćete odmah za mnom. To je riješeno.

    LUKA: Šta je, kurac, riješeno?

    HUANITA: Mama, reci mu… Igore, daj ti…

    IGOR: Ja sam pokušao, ne vri­je­di. Dižem ruke.

    LUKA: Ajmo sad, razlaz. Imam posla.

    IGOR: Idem po ptičicu. Da vam ne smeta.

    HUANITA: Ne smeta ona nama.

    Igor nes­tane u kući.

    LUKA: I ptiču­ri­na se profini­la. I za nju je ovaj krš ispod časti.

    Učitelj priđe. Pre­bacu­je se u mek­sič­ki film.

    UČITELJ: Samo jedan dan života,

                      još jed­nu čašu mi dajte sad.
    Jer već sutra nisam s vama

                     jer sutra umri­jet ću ja.
    Dara sklopi oči i uži­va. Luka zgranu­to zuri u pje­vača. Huani­ta nestr­plji­vo cup­ka u svom glamuroznom kostimu.

    Vraća se Igor, nosi kuti­ju s pti­com. Odsječn­im pokre­tom ruke daje znak Učitelju da umukne.

    IGOR: Šta je, Bar­toloviću?! Kak­va je ovo deračina?!

    UČITELJ: Ne zam­jerite, šefe, htio sam vas izne­na­di­ti… Znam da vaša maj­ka voli lijepu nar­o­d­nu pjes­mu, pa sam mislio…

    IGOR: Začepi! Marš tamo i čekaj me.

    UČITELJ: Dobro, gazda…

    Učitelj se povuče. Igor zagr­li Daru. Huani­ta ju polju­bi a Luku pomilu­je po glavi. On baš i ne trza.

    IGOR: Ide­mo.

    DARA: Hajdete, dje­co. Pazite na sebe…

    Igor i Huani­ta odlaze. Učitelj kas­ka za njima.

    LUKA: Pro­dat ću ja nje­go­vo dupe, šmrkl­javac jedan, samo da mu je neš­to pala­mu­dit. Šta nije za filo­zo­fa učio…

    DARA: Brine se, dijete.

    LUKA: Naj­važni­je je da nam glave ne kisnu, jel tako, mila?

    DARA: Je, srećo…

    LUKA: Doći će jed­nom i kat na red, polako, niš­ta ne pada s neba… Sve ću ja to svo­jim ruka­ma. A jedno­ga dana sjest ću na stolicu ispred dovršene kuće i gle­dati unuke kako ras­tu u njoj. Sve ovo samo su prepreke na tom putu.

    Uzme dasku i udarcem noge raskoli je nap­o­la. Ječe daske neko vrijeme.

     

     

     

    5.

    Dara spri­je­da sto­ji na sceni. Zamotana je u besram­no skupu bun­du. Puna je zlatnog naki­ta. Drži bocu šampanjca.

    DARA: Žurim kući, sad bi sva­ki čas tre­bali objav­i­ti prve izlazne rezul­tate. Otišla sam mom Igoru požel­jeti sreću. Tako je smiren, heroj naš nepokole­bljivi, čudo jed­no, kao da se ne radi o sud­bi­ni države. Ruke su mu bile sig­urne i čvrste dok me je grlio. Ni jednog drhta­ja. Rekao mi je: „Majko, neka bude Bož­ja vol­ja. Bit će kako mora biti. Ja sam spoko­jan.“ A kako je samo lijep na plaka­ti­ma. Ono nje­go­vo čelo ponos­no još se više ustrem­i­lo u nebo, a oči, blage i odlučne, imaš osjećaj da se cijeli nar­od kupa u nji­ma kao u ljekovit­om izvoru… Nije što je moje dijete, ali stvarno, da ga sva­ka maj­ka poželi za zeta. Idem, moram pohi­tati. Luka je sig­urno već ner­vozan što me nema. On nije ni iza­šao na izbore. Kaže da mu je živ­ot prekratak da bi ga trošio na glu­posti. Dobri moj Luka, ne mis­li on niš­ta loše, ali sli­jep je kod zdrav­ih očiju.

    U Igorovoj palači atmos­fera je rad­na i svečana. Na golemim tv-ekran­i­ma vrte se pri­zori s biral­iš­ta i par­ti­jskih štabo­va, cure bro­jke s pos­toci­ma glaso­va… Huani­ta užur­bano šeće, energično kuck­a­ju njene štik­le, pre­bire neš­to po table­tu. Igor mirno prati rezul­tate. Gol je do pasa, bos, u crn­im ele­gant­nim hlača­ma. Učitelj kleči i pediki­ra gaz­dine nožne prste. Kuti­ja s pti­com je tu negdje, na počas­nom mjes­tu, na hrpi svilenih jastuka.

    Učitelj namaže uljem Igoro­vo stopa­lo i pobožno ga poljubi.

    UČITELJ: Evo, šefe, s jed­nim smo gotovi.

    IGOR: Brže.

    UČITELJ: Nije lako, znate… Ni baler­ine nema­ju ovako njež­na stopala, moram to delikatno…

    IGOR: Ostat ćeš bez jezi­ka, Bar­toloviću! I obriši se, kretenu, sav si mas­tan od ulja.

    Dara uđe u kuću. Obje­si bun­du na vješalicu. Vješal­i­ca je pretr­pana bas­noslovn­im bun­dama. Luka s kauča gle­da tele­viz­iju. Iza nje­ga se uzdiže gomi­la zapaki­ranih LED tele­vi­zo­ra, per­il­i­ca i hlad­n­ja­ka, kuti­ja s mikrovalka­ma, mik­ser­i­ma, pekači­ma, usisavači­ma, blenderima…

    DARA: Kakvi su to delfi­ni? Ne gledaš izbore?

    LUKA: Ne.

    DARA: Bože, svašta!

    Ona se ugu­ra do nje­ga, zgra­bi daljin­s­ki i mijen­ja kanale.

    DARA: Budućnost domovine se noćas rješa­va, dijete nam se bori kao Krist na križu, a on ribetine gleda!

    LUKA: Sisavce.

    DARA: Jako bitno!

    Napokon je ulovi­la pro­gram koji joj odgovara.

    DARA: Aha, tu smo, Igoro­va tele­viz­i­ja ipak to najbol­je prati, nije što je naš, ali to je živa isti­na. Ima­ju i komen­ta­tore u studi­ju i one kao žive ljude izdale­ka, pro­jek­ci­je… Gle, evo ga, reporter raste usred studi­ja! Zab­o­rav­i­la sam kako se to točno kaže, divno je!

    LUKA: Vrati na delfine.

    DARA: Eno, sad crta­ju saborske fotel­je u razn­im boja­ma… Čekaj, izgle­da da Igor vodi, utje­ha naša.

    LUKA: Nar­avno da vodi, pa nje­govi bati­naši bro­je glasove. Po cijeloj zemlji su ras­poređeni. Neš ti uspjeha.

    DARA: Opet bulazniš. Bol­je da si otpaki­rao te silne tele­vi­zore što nam je dijete posla­lo. Da uži­va­mo ko ljudi.

    LUKA: Meni novi tele­vi­zor ne treba.

    DARA: Oči sam izgu­bi­la na ovoj starudiji.

    LUKA: A to što prak­tič­ki živi­mo u skladiš­tu bijele tehnike, to ti ne smeta? Kog nas đavla više zatr­pa­va s tim?

    DARA: Dijete mis­li najbolje.

    LUKA: Jednog dana ću uzet sjekiru i sve porazbi­jat. Hoću, boga­mi, samo kad meni prekipi.

    Huani­ta uspoređu­je trenut­ni rejt­ing na različitim ekranima.

    Učitelj se sav unio u pedikuru.

    UČITELJ: Sjećate se, gaz­da, ovako ste napeti bili i u školi kad ste pisali testove kod mene, iz zemljopisa.

    IGOR: Nisam napet, voli­no! A tvo­je njuške se ne sjećam. Ja nisam išao u tvoj razred. Da budem pre­cizni­ji: nisi mi niš­ta predavao.

    UČITELJ: Opros­tite, biće da mi se neš­to pobrka­lo. Ne zam­jerite mi.

    IGOR: Nadam se da se to kod tebe ne ispol­java­ju prve klice Alzheimera. Tre­bao bi otići na pre­ven­tivne pretrage.

    LUKA: Najbol­je da se i ti pre­seliš sinu, pa će bit mir bogovski.

    DARA: Dobro znaš da bez tebe ne idem.

    LUKA: Onda ne gnjavi.

    DARA: Ali, tre­bali smo ga barem pusti­ti da nam izgra­di novu kuću. Znaš kako bi se veselio…

    Luka uzru­jano đipi s kauča.

    LUKA: Šta sam ja, bogalj? Meni niko neće kuću gradit!

    Huani­ta tri­jum­fal­no vrisne.

    HUANITA: Sto četrde­set! Imamo sto četrde­set mandata!

    IGOR (gurne Učitel­ja nogom): Makni se!

    Igor skoči s fotel­je i poleti pre­ma ekran­i­ma. Huani­ta mu se obje­si oko vra­ta dok on metodič­ki pre­gle­da­va situaci­ju na svim kanalima.

    TV-KOMENTATOR (off): „Sen­za­cional­nih stot­inu i četrde­set saborskih man­da­ta hamet­ice je osvo­ji­la stran­ka mladog lava Igo­ra Rada­ka, što je neza­pamćen uspjeh…“

    Dara skače pred televizorom.

    DARA: Luka, pobi­je­dio je! Naše nebo, naše sve…!

    LUKA: Čista namještaljka.

    DARA: Rodi­la maj­ka juna­ka! Da otvorim šampanjac?!

    LUKA: Ja neću. Ti kako hoćeš.

    Huani­ta obasi­pa bra­ta poljupcima.

    HUANITA: Česti­tam, gringo… Jes­mo ih zgazili, sva­ka čast!

    IGOR: Hvala, hvala… Nego, nemoj me više tako zvati, može?

    HUANITA: Da, nar­avno, okej…

    Učitelj priđe. Na plad­nju nosi bocu šam­pan­j­ca i čaše.

    UČITELJ: Kak­va pob­je­da, gaz­da! Ne znam kako bih vam izrazio svo­je divl­jen­je, nemam riječi…

    HUANITA: Da mi to zalijemo.

    Huani­ta uzme čašu i pruži je bratu. Učitelj i ona kuca­ju se s Igorom. Naz­dravl­ja­ju, piju…

    Kuća Radakovih opet je zasli­je­plje­na tele­viz­ijskim reflek­tori­ma i fotograf­skim blice­vi­ma. Kao da je dan. Dara sva treperi, briše suze rados­nice. Luka nam­r­gođeno blene u kamere. 

    DARA: Pitate majku kako se osjeća? Kao da mi srce na oči izlazi. U nje­mu je sad toliko sreće da ja ne znam hoću li to moći pod­ni­jeti… Moj dečko preuz­i­ma kormi­lo ove napaćene zeml­je, znate li šta to znači? Sunce se pono­vo rađa, za sve nas, za svakog teža­ka i rad­ni­ka, svakog ratara i rib­ara na puči­ni… Opros­tite, ne mogu se suz­držati… (Zaje­ca.)

    LUKA: Mene bol­je nemo­jte niš­ta pitati. Jer, ako vam ja počnem lajat, imat će sudovi i poli­ci­ja posla… Nego, ovu sprd­nju od izb­o­ra tre­ba poništi­ti još noćas. Molim? Ne, nisam u šoku, nemate vi poj­ma šta su pravi šokovi, bal­avi ste još… Ide­mo uži­vo? (Nac­eri se.) A ja mis­lio umrtvo…

    DARA: Dobro je, Luka, nije sad ni vri­jeme ni mjesto…

    Igor iskapi čašu. Huani­ta i Učitelj željno iščeku­ju prvi potez mandatara. 

    IGOR: Pre­domis­lio sam se, ipak neću za sebe uzeti pre­mi­jer­sko mjesto.

    HUANITA: Nego?

    IGOR: Bar­tolović je upra­vo ide­alan za taj posao.

    UČITELJ: Ja? Šalite se, gazda?

    HUANITA: Zaje­bavaš se?

    IGOR: Ne.

    UČITELJ: Ali, zaš­to, šefe? Otkud ja? Tako izneb­uha! Nemam ja tih kvalite­ta koji­ma vi raspo­lažete. Vi ste osvo­jili glasove birača i zna se da je man­a­datar onaj koji…

    IGOR: Bar­toloviću, umukni! Tako sam odlučio i kraj rasprave. Uostalom, nije pedagoš­ki da pred cijelom naci­jom odbi­jaš ovako visoku zadaću. To je ravno veleizdaji.

    UČITELJ: Kako ću jadan… Ne gov­orim ni jezike. Nisam baš ni neki lid­er­s­ki tip.

    IGOR: Mlad si, naučit ćeš. Budućnost je pred tobom.

    Dara je nekako obuz­dala Luku da se ne istrča­va pred kamerama.

    DARA (u kameru): Evo, može­mo nas­tavi­ti… Opros­tite, sve je doš­lo tako naglo pa smo malo uzbuđeni. Mi smo skrom­ni lju­di, nis­mo navikli na javnost. Tre­bat će nam puno vre­me­na da se uvje­r­i­mo kako ovo nije san.

    Igor kimne Huaniti.

    IGOR: No, što čekaš? Česti­taj novom premijeru.

    Huani­ta pruži ruku prezno­jenom Učitelju.

    HUANITA: Česti­tam. Ovo je fakat strelovi­ta karijera.

    UČITELJ: Uh, hvala, hvala…

    Dara se mudro nas­mi­ješi novinarima.

    DARA: Pre­m­da, ako malo bol­je razmis­limo, ne bi nas tre­bala čudi­ti Igoro­va pop­u­larnost u nar­o­du. Nije to nje­mu s neba palo.

    LUKA: Niš­ta s neba ne pada.

    DARA: Znate, uvi­jek su ga vol­jeli, mog mal­og deč­ka… Još u osnovnoj školi je redovi­to biran za najpop­u­larni­jeg đaka, za naj­dražeg sus­je­da u klupi, za prvog recita­to­ra i najbol­jeg sportaša…

    U među­vre­menu, Igor kadrovira.

    IGOR: Ide­mo sad provesti detaljnu kon­struk­ci­ju po resori­ma. Molim vas da me kon­cen­tri­ra­no pratite, jer, kvalite­tan sas­tav Vlade je imper­a­tiv svake ure­đene i pros­peritetne države.

    HUANITA: Bri­jem da već imaš sva rješen­ja u rukavu.

    UČITELJ: Ako tre­ba da ginemo, šefe, tu smo.

    IGOR: Dak­le, za sebe sam pred­vidio mjesto pot­pred­sjed­ni­ka Vlade… Imat ćemo samo jednog pot­pred­sjed­ni­ka, to je više nego dovoljno.

    Šerets­ki se nas­mi­ješi Učitelju i uzme ga pod ruku.

    IGOR: Nar­avno, pri­je imen­o­van­ja, moram prov­jer­i­ti ima li pre­mi­jer mož­da neko dru­go kadrovsko rješen­je za svo­ju desnu ruku? Spre­man sam saslušati sva­ki kon­struk­ti­van prijedlog.

    UČITELJ: Ali, ne, ne, ne… Bit će mi čast, gaz­da, ja ću u tim poslovi­ma ion­ako samo smetati…

    IGOR: Opet se kole­baš, nije pedagoški.

    Učitelj se žestoko ras­pali šakom po prsima.

    UČITELJ: Prisežem, neću više! Čvrst sam, sig­u­ran, drčan, nepokole­bljiv… Mi ćemo biti dobit­na kom­bi­naci­ja. Nas dva, šefe.

    IGOR: Ti si sad meni šef, Bar­toloviću! Daj se koncentriraj.

    Dara se pov­jerlji­vo nagne pre­ma kamerama.

    DARA: Priz­nat ću vam, u pov­jeren­ju, da sam ponekad znala i rast­jerati nje­gove pri­jatel­je. Morala sam, inače ne bi to nikad kući otiš­lo… Dje­ca su ga u buljuci­ma prati­la nakon škole. To je bila gra­ja po uli­ca­ma, lju­di su izlazili na pro­zore mis­leći da je neki državni praznik. Elem, ja sam Igoru i nje­gov­im pri­jatelji­ma spre­mala brda mal­ih troku­tastih send­viča i cijedi­la im sokove od svježih naranči i gre­j­pa, a oni su se igrali, učili, pje­vali, radili živ­ot­in­jice od ukrasnog papi­ra… Sve dok Igor ne bi sre­tan zaspao.

    IGOR: Ja ću još pokri­vati i dva reso­ra: min­istarst­va unutarn­jih poslo­va i min­istarst­va finan­ci­ja. Imam viz­iju što man­je, efikas­ni­je i flek­si­bil­ni­je Vlade. Znam, bit će mi naporno, bit će puno iskušen­ja, ali ne bježim od toga. Žrtve se mora­ju pod­ni­jeti. Svi se moramo žrtvo­vati bez ostat­ka i skrivenih kalku­laci­ja. Nije sad vri­jeme za egoizam i plan­dovan­je na lovorikama.

    UČITELJ: Tako je!

    Igor gip­ko podigne kažiprst i usm­jeri ga na Huani­tu. Ono, sraz otm­jenos­ti, šar­ma i autoriteta.

    IGOR: Min­istri­ca obrane…

    HUANITA: Jesi ti popiz…?

    Pres­ječe on taj njen ispad čelikom iz očiju.

    IGOR: Ima nek­ih nejasnoća?

    HUANITA: Oprosti… Nastavi.

    IGOR: Dal­je… tebi idu i prosv­je­ta i kul­tura. Uz to ćeš preuzeti i mjesto pred­sto­jnice moga kabineta.

    HUANITA: Okej.

    IGOR: Dak­le, još nis­mo pokrili zdravst­vo, soci­jal­nu skrb i van­jske poslove. Bar­toloviću, to ćemo pov­jer­i­ti tvo­jim vri­jed­nim rukama.

    UČITELJ: Ali, šefe…

    IGOR: Tako ćeš uz pre­mi­jer­sku pozi­ci­ju imati pri­like što više biti s nar­o­dom i skr­biti o nji­hovim najos­jetljivi­jim potrebama.

    UČITELJ: Čeka­jte, šefe, počašćen sam, nar­avno, ali ja niš­ta ne znam o med­i­ci­ni. To je ipak pre­osjetlji­vo područ­je, mis­lim, zdravl­je nar­o­da, jel tako…

    IGOR: Glu­post, najlakše je eskivi­rati obaveze, prav­i­ti se ble­sav i osta­ti imun na iza­zove naše mlade demokraci­je… Ali, dogov­o­rili smo se da kole­bljivci­ma nema mjes­ta u našem timu. Jesi pre­davao zemljopis? Jesi. Pa, to ti je isto kao anatomi­ja. Brda, doline, škrape, rijeke, minerali…

    UČITELJ: Dobro, mož­da ja jesam malo ograničen i nemam tako kristal­nu viz­iju kao vi.

    IGOR: No, dak­le, i to smo riješili. Imamo Vladu, dame i gospo­do! Baci­mo se na posao.

    On uzme kuti­ju s pti­com i vrati se u svo­ju fotelju. Učitelj automats­ki klekne uz nje­gove noge i nas­tavi s pedikiranjem. 

    IGOR: Mali, spavaš? Hej, knedlice…

    Huani­ta uzme košaru s namir­ni­ca­ma te pođe pre­ma roditeljskom domu.

    Luka sje­di na stoli­ci i pre­vi­ja se, sva­ki čas mučno zas­ten­je. Lice mu je nez­drave pur­purne boje. Dara zabrin­u­to obi­gra­va oko njega.

    LUKA: Aaaaa, imam osjećaj da ću se ras­past. Kao da mi je žer­av­i­ca u stomaku.

    DARA: Crni Luka, koji ti je ovo dan?

    LUKA: Sed­mi.

    DARA: Bog je za sedam dana svi­jet stvorio…

    LUKA: Kak­va je to ble­sa­va usporedba?

    DARA: Mis­lim, mož­da je to neki znak, sedam dana pat­nje… Mož­da ti sad krene. Jed­no vri­jeme je bio mir. Ja više stvarno ne znam šta ću s tvo­jim zatvorom…

    LUKA: Rek­li smo da ga… Uuu­u­uh, mater mu, što peče… Da moj prob­lem neće­mo tako zvati.

    Učitelj je završio s pedikurom. Polju­bi noge Igoru, izgu­bi se na tren i odmah se vrati, gura­jući prosti vojnič­ki žel­jezni krevet. Igor se ogrne šin­jelom i leg­ne. Učitelj se sklupča pod­no kreveta. 

    Huani­ta puši ispred kuće. Ogle­da se po dvoriš­tu i uspomenama.

    DARA: Nije mi jas­no. Stavi­la sam deset cijelih fefer­ona u chili i još sam mljevene ljute paprike umi­ješala u meso… Tri tan­ju­ra si pojeo, ne znam… Inače lju­di od lju­tine najbrže prorade.

    LUKA: Muke pak­lene a za ništa.

    Huani­ta ugasi cig­a­re­tu i uđe u kuću. Lukine ljute muke odmah prođu.

    LUKA: Breskvice!

    Huani­ta zagr­li oca. I Dara već pruža svoj obraz na poljubac. Kad se jed­ni drugih nagr­liše, sjed­nu za stol. Huani­ta vadi namir­nice iz košare.

    HUANITA: Evo, malo da zamezite… Kav­i­jar od kaspi­jske jese­tre ove sezone je fenom­e­nalan! Ne da sam se navuk­la, nego…

    LUKA: Sad to sve lije­po vrati u košaru.

    HUANITA: Opet?

    LUKA: Opet.

    Dara sleg­ne ramenima.

    DARA: Nema tu pomoći, kćeri moja…

    HUANITA: Tata, stvarno si gori od djeteta.

    Huani­ta zlo­voljno vraća stvari. 

    DARA: Hoću kavu pristavit?

    HUANITA: Daj, sjed­ni na miru… Neću ja dugo.

    LUKA: Samo jur­caš, breskvice.

    HUANITA: Da mi nije brat rođeni još bih u većoj lud­ni­ci bila. Ovako me nekad malo i pošte­di. Znate šta znači tri min­istarst­va i posao šefice kabi­ne­ta, to vam je šlja­ka dan i noć. Dvade­set četiri sata. Bez radnog vre­me­na, ni ned­jel­je ni prazni­ka. Ali, ne žal­im se. Zeml­ja je stvarno procvala.

    LUKA: Pazi da ne uvene.

    DARA: Zamis­li ti, god­inu dana je proš­lo kako je Igor pod­met­n­uo svo­ja leđa za dobro svih nas. Leti vri­jeme neviđeno.

    HUANITA: Meni kažeš, ne mogu se sas­ta­ti s vremenom.

    LUKA: I šta kaže prvi pen­drek, dokad mis­li varat narod?

    DARA: Evo ga na, čim je prestao sten­jat, odmah mu se jezik razvezao! Šta ti je opet dijete kri­vo? O kakvom varan­ju pričaš?

    LUKA: Niš­ta, bol­je da šutim.

    U palači Igor oblači odi­je­lo. Učitelj u celo­fan umo­ta­va motor­nu pilu i veže ju velikom mašnom. 

    HUANITA (Luki): Nisi fer… Mogao si barem onaj bager zadržati kad ti ga je poslao.

    LUKA: Vidiš ove ruke? Dok je njih čitavih, Luka bagera ne treba.

    HUANITA: Da samo znaš koliko sam ga puta noću uhvati­la da plače. Sobe odjeku­ju nje­gov­im jeca­ji­ma. Nije mu lako.

    LUKA: Man­je će pišat.

    DARA: Ubo­go moje jan­je. Breme cijel­og svi­je­ta je na nje­mu a otac mu pobenavio.

    LUKA: Pa nek se vrati kući. Ja mu ne bran­im. Ali naviklo se to na parade. Kad guz­i­ca jed­nom u zla­to sjedne, više ne ustaje.

    Igor pri­lazi rod­noj kući. Učitelj je uprtio motorku. Ulaze u kuću.

    DARA (prileti sinu): Ljubavi!

    IGOR (polju­bi ju): Mam­ice…

    Luka i dal­je sje­di za stolom.

    Dara se klan­ja Učitelju koji ne ispuš­ta motorku.

    DARA: Pa to je i gospodin pre­mi­jer, kak­va čast, kak­va čast! Luka, jel vidiš ko je nama došao!

    LUKA: Vidim, nisam ćorav.

    DARA (lju­bi sina): Zaš­to nisi javio?! Hoćeš da mi srce pukne od sreće?

    HUANITA: Izne­nađen­je!

    DARA: Ti, zločes­ta jed­na, ti si znala…

    LUKA: Mogao je i preko tele­viz­ije jav­it. To mu ne bi tre­bao biti neki prob­lem, jel da?

    DARA (Luki): De, nemoj ga sad…

    Dara se usprtl­ja oko sina.

    DARA: Sjed­ni, dušice, gdje ti je najbol­je… Joj, malo je prl­ja­vo… Oprosti, nije to kao kod vas…

    IGOR: Dobro je, mam­ice, polako, ne uzbuđuj se…

    DARA (Učitelju): Gospo­dine pre­mi­jeru, dajte molim vas, nemo­jte se skan­ji­vati… Mi smo priprost nar­od ali srca nam kuca­ju za domovinu…

    UČITELJ: Neka, mogu ja stajati.

    Radakovi pos­jeda­ju za stol. Učitelj i dal­je sto­ji s motorkom u naručju, samo čeka gazdin znak.

    LUKA: Jel ti još znaš gdje mi stanujemo?

    IGOR: Znam, tat­ice, zezaš ti mene…

    HUANITA: Ne stigne.

    LUKA: A ti si mu i odvjetnica?

    IGOR: Donio sam ti nešto.

    Kimne Učitelju. Ovaj svečano priđe s pilom.

    IGOR: Nje­mač­ka roba. Reže kamen, žel­je­zo, drvo… Ima garan­ci­ju čak na dvade­set godina.

    HUANITA: Seka našla na internetu.

    DARA: Fan­tastično! Dra­gi, pa to je spas za tebe!

    LUKA: Hvala, ali ne zan­i­ma me. Slo­bod­no to šalji natrag Švaba­ma. Mis­lim, ako ne tre­ba tvo­jim mesari­ma. Ala­ta nikad dos­ta, jel­da, a posla preko glave.

    HUANITA: Ma, uzbuđen je tata, pa se malo folira.

    DARA: Kad se malo pribere, nar­avno da će ispro­bati tvo­ju čudesnu rezalicu.

    IGOR (Učitelju): Spusti to, idiote.

    Tajac zavla­da. Učitelj položi motorku na gomilu bijele tehnike i mal­ih kućan­skih aparata.

    Igor se nagne pre­ma ocu i top­lo mu stisne dlanove.

    IGOR: Tata, ja više nemam snage…

    LUKA: Opa, dojadi­la ti politika!

    IGOR (povuče se): Ne gov­orim o poslu. Osjećam da mi se mno­gi smi­ju iza leđa.

    LUKA: Pa šta, koli­ki su se meni smi­jali. I živ sam i zdrav.

    IGOR: Sramo­ta je, čov­ječe, lju­di već priča­ju da se rođenog oca stidim.

    LUKA: A ti se vrati k nama. I stvar je sređena.

    IGOR: Ne mogu.

    LUKA: E, pa ni ja ne mogu prim­irisat u ono tvo­je leg­lo zla.

    Igor uzru­jano odgurne stolicu.

    IGOR: Pon­ašaš se gore od nekog bal­av­ca! Klju­caš mami srce i nećeš presta­ti dok ga cijel­og ne poždereš!

    LUKA: Marš, ti ćeš meni prodike držat! Tamo su ti vrata.

    DARA: Sine, molim te, pusti ga… Tvr­da gla­va, tu se niš­ta ne može.

    Luka ustane od sto­la. Prekriži ruke na prsima.

    LUKA: Idem, nemam ja vre­me­na za zajebancije.

    Igor ga zgra­bi za prsa.

    IGOR: Čekaj, piz­da mu mate­ri­na! Naređu­jem ti da…

    LUKA (pljune na nje­ga): Marš, jado šepa­va! Kome ćeš ti naređivat?

    DARA: Isuse!

    HUANITA: Tata, nemoj!

    U tom trenutku stari zate­tu­ra i padne na stolicu. Gla­va mu poleti unatrag.

    DARA: Luka!

    IGOR I HUANITA: Tata!

    LUKA (ječi): Boli…

    Igor i Huani­ta poleg­nu oca na pod. Raskopča­ju mu košulju. Dara pogra­bi bokal s vodom i pljus­ka ga po licu.

    Učitelj priđe.

    UČITELJ (Igoru): Šefe, jel sve u redu?

    DARA: Luka, ne plaši me, reci neš­to… Jel me čuješ?

    IGOR (Huani­ti): Zovi hit­nu, brzo!

    Huani­ta drhtavim prsti­ma tip­ka po telefonu.

    LUKA: Van… zraka…

    DARA: Dušo, gdje te boli, reci…

    HUANITA (tele­foni­ra): Brzo, moj tata… Srušio se… Ne znam, odjed­nom… Za prsa, da… Nije dječ­ja šala, kunem se! Požurite!

    LUKA (hropće): Pred… kuću… da vidim…

    Igor pris­loni uho oče­vim usnama.

    IGOR: Šta pred kuću? Ne razu­mi­jem te…

    LUKA: Nosi me van…

    IGOR: Ne smi­ješ se napreza­ti… Moraš mirno ležati, sad će hitna.

    LUKA (grče­vi­to ga stisne): Molim te… van…

    HUANITA: Da ga ipak izne­se­mo, mož­da tre­ba zraka?

    IGOR: Bar­toloviću, pomozi!

    UČITELJ: Odmah, gazda!

    IGOR: Drži ga za noge… (Huani­ti) Zovi ih opet!

    Huani­ta prtl­ja po telefonu.

    Učitelj podigne Lukine noge, Igor ga obzirno obuh­vati oko prsa. Iznose ga pred kuću.

    HUANITA: Zauze­to.

    Ona i Dara požure za Igorom.

    IGOR: Pažlji­vo…

    Spuš­ta­ju Luku na zemlju. Oslone ga na san­duk. Dara mu briše znoj sa čela.

    DARA: Sad će, ljubavi, sad će oni… Sve će biti u redu.

    HUANITA: Drži se, tata, samo još malo… Nije tebi niš­ta, to su ove prom­jene vremena.

    Igor izva­di mobi­tel iz džepa, energično tipka.

    IGOR: Šta se dereš, Petrušiću, znam da si ti… Začepi i slušaj me pažlji­vo. Za pet sekun­di hoću da su sve ces­te u ovom jebenom gradu bloki­rane. Osim za hit­nu pomoć, nema prometa ni za koga. Do daljn­jeg. Boli me kurac što nemaš lju­di! Jesi me razu­mio?! E, tako.

    Klekne uz oca. Polju­bi ga u čelo.

    IGOR: Tat­ice… nemoj se šal­i­ti. Zezaš ti mene opet, nije ti neki štos… Molim te, pogledaj me… Evo, kunem se, vratit ću se kući.

    Igor nestr­plji­vo skoči na noge. Nas­rne na Učitelja.

    IGOR: Zovi jebe­nu hit­nu, smjesta!

    Učitelj zove svo­jim mobitelom.

    UČITELJ: Halo, halo! (Zbun­jeno pogle­da u Igo­ra.) Kažu da je pret­plat­nik privre­meno nedostupan.

    IGOR: Jesi ti nor­malan, kretenu! Resor ti se ras­pa­da u majčinu! Moj otac umire a ti se zaje­bavaš. Gubi se tamo i ne vraćaj se bez njih. Smjen­juj, stri­jel­jaj, ne zan­i­ma me! Marš!

    Učitelj pokun­jeno odlazi, pokušava­jući dobiti vezu.

    UČITELJ: Halo, hit­na pomoć?! Halo…!

    Igor klekne uz oca. Nježno ga uzme u naruč­je. Dara i Huani­ta kleče pored njih, plaču.

    LUKA: Srećo, vra­tio si se… Zauvijek?

    IGOR: Jesam, tatice…

    LUKA: Hoće­mo sutra po cigle? Nas dva, zajed­no… Jav­ili mi ljudi…

    IGOR: Hoće­mo, samo miruj. Sad će stići pomoć…

    Učitelj se vraća.

    UČITELJ: Neće, gaz­da. Štrajkaju.

    IGOR: Vojsku ću ja na njih! Jebaću im majku!

    Učitelj počne pje­vati. Dara zak­lopi mužu oči.

    UČITELJ: Samo jedan dan života,

                      još jed­nu čašu mi dajte sad.
    Jer već sutra nisam s vama

                     jer sutra umri­jet ću ja.