Život svakdanji

Gordana Vlahović
Lat­est posts by Gor­dana Vla­hović (see all)

    .

    .

    Živ­ot svak­dan­ji, vidljiv i prikrivan

    .

    (Ljil­jana Đurđić: Sil­va Jugosloven­ka, Ago­ra, Zren­janin, 2017)

    .

    .

    .….Ljil­jana Đurđić piše različite žan­rovske oblike (pes­mu, esej, roman, hroniku, priču). Knji­ga priča Sil­va Jugosloven­ka peta je u nizu pripovedne proze. Pre Silve objav­i­la je Kako sam lju­bi­la Fran­ca Kas­para (1986), Slike iz prethodnog živ­ota (1997), Stadi­jum ogledala (2004) i Svi na kra­ju kažu mama (2009).

    .….Nova knji­ga sadrži osam priča ispripovedanih što u prvom, što u trećem licu, a jed­na u obliku raz­men­jenih mejlo­va (Fran­cus­ki trio), na relaciji Beograd – Mosk­va. Neposred­no, fin­im humor­om koji katkad doseg­ne ironičan iskaz, jed­nos­tavnom naraci­jom, Đurđić­ka ukazu­je na ljudske sla­bosti i složenome­an­dri­ran­je ljudske psi­he; često zaroblje­na indi­vid­u­as­vakod­nevl­jem bez prave nade robu­je nepisan­im prav­il­i­ma, i izbe­ga­va da gov­ori o svo­jim trau­matičn­im unutarn­jim lomovi­ma. Pri tome pose­ban akce­nat stavl­jen je na pozi­ci­ju žene u porod­i­ci i društvu, koja nikad nije blag­o­naklono postvl­je­na, koliko god se čini­lo da se stvari men­ja­ju na bolje.

    .….Prva priča (po kojoj je i knji­ga naslovl­je­na) o Sil­vi, komu­nistk­in­ji, data je u prvom licu, iz ugla deča­ka: Sil­vin prob­lematični ljubavni živ­ot, porat­na eufori­ja pobed­ni­ka, doušništ­vo, golootoč­ka stori­ja. Đurđić Ljil­jana raz­ma­tra, od prve do osme priče ozbiljne teme ružne svaki­dašn­jice na duhovit, (naoko) neha­jan način. Pojave, delan­ja i ispovesti koje pos­to­je ali se glas­no ne izgo­vara­ju, pred čitao­cem su: homosek­su­al­nost i družen­ja a la Žil i Džim, (sa sve Žanom Moro), inces­tuoz­na veza bra­ta i ses­tre (o Man­ji, ses­tri, saz­na­je se od pri­jateljice, koja je zateče­na, i u nelago­di pri tom otkriću), tra­gan­je za sop­stven­im iden­tite­tom (Sla­va i hvala), psi­hič­ki pore­meća­ji svake vrste, koji dovode do psi­hi­ja­tri­jske klinike (Pas­tero­va 2). Dve priče pred­stavl­ja­ju sučel­ja­van­ja sa poz­na­tim srp­skim pisci­ma, Andrićem i Crn­jan­skim. U Pis­cu u novem­bru data je ruti­na svakod­nevl­ja: rad, šet­n­ja u kojoj uvek po neko sebe priro­da pis­cu, povratak kući, samoća, strah od smr­ti, rad­ni sto, rad. A Pre povrat­ka, ispisan u prvom licu, sus­ret sa Crn­jan­skim pred nje­gov povratak; trodel­ni piščev monolog u kome se izd­va­ja misao: „Ja sam uvek bio zaljubljen pre sve­ga u jezik sam, moje knjige…“, te je „književnost – u samoj svo­joj biti – između ono­ga što živi­mo i ono­ga što snivamo…za mene, sama stvarnost nije dovoljna“.

    .….U priči Sla­va i hvala prisut­no je ono što često pos­to­ji, a ne može se do kra­ja defin­isati. Na jed­noj strani je pred­vidljivost živ­ota (posao med­i­cinske ses­tre, Mile) i skriveni sve­tovi na dru­goj (pisac u pokuša­ju). Želeći da se ost­vari u književnos­ti, da doseg­ne slavu, Mila ispovesti bolesnih pre­tače u priče, te u knjige, i pro­da­je ih na književnom tržiš­tu. Dragutin, bolesni pisac, pokuša­va da je vrati običnom živ­o­tu, mogućem mužu i deci. U čemu, nar­avno, ne uspe­va, jer mu ona sipa u lice njen­im oči­ma viđenu istinu: da je sla­va nje­go­va mil­jeni­ca a ne porod­i­ca. Đurđićk­i­na humorno ironič­na vešti­na spreča­va atmos­feru od patetike izne­nadne piščeve smr­ti i Milinog hladnog pri­h­vatan­ja neo­bične situaci­je. Bla­go podruglji­vo Ljil­jana Đurđić ume da nas­me­je: Ljud­s­ki organi su nekim čudom podel­jeni na one poš­to­van­ja vredne i one čije se ime izgo­vara kad se mora. U priči Umet­niko­va zaostavšti­na žena je zaroblje­na u atel­jeu mrtvog muža, u nemoći da se oslo­bo­di prošlosti. Autor­ka, u odno­su muškarac – žena, vidi zak­in­u­tost žene, njenu prin­uđenost da robu­je i nje­mu mrtvom, iako se čini­lo po porek­lu i po vaspi­tan­ju da je iznad nje­ga, i da ga priv­idom ravn­odušnos­ti drži uza sebe. Ali, avaj, osve­ta je, ipak, nje­go­va, a ona zarobljeni­ca prošlosti.

    .….Autor­ka iz real­is­tičke per­spek­tive, uz poste­peno pojača­van­je, naras­tan­je pro­mašenos­ti, uz skep­su i slabu veru svo­je junakin­je u dobro­tu, ulazi u Pas­terovu 2, Insti­tut za psi­hi­ja­tri­ju. U nje­mu su oni od kojih se, kao, zdravi, sklan­ja­ju, „braneći svoj ušuškani svet pun besmis­lene nade“. Uz nara­torku, čiju dijag­nozu imenu­ju kao bipo­larni pore­mećaj, nekad zvani mani­jakalno depre­siv­na psi­hoza, na lečen­ju su epilep­tičar sa posledica­ma iz rata, Rade alko­holičar, i iz istog razlo­ga Dejan (po četvr­ti put), Mile­na šizofreničar­ka, te table­tomani, narko­mani, nim­fo­manke, i svi bliži jed­ni drugi­ma nego bilo koji iz van­jskog sve­ta. Postavl­ja se davno znano pitan­je nor­mal­nos­ti jer ludaci obično kažu da su ludi oni napolju jer neprekid­no jure za efe­mern­im stvari­ma. Nisu baš ovi iz Pas­terove 2 kao ono dvo­je iz Pan­durovićevog sti­ha: Sišli smo s uma u sja­jni dan. Jer nara­tor­ka pokuša­va da se seti, a sli­ka do slike, sve teža, i onda nas­ta­je veli­ki zjapeći zab­o­rav isp­rese­can iskri­ca­ma sećan­ja. Dok­torkin savet ‚koris­tite kvalitet­no svo­je vreme’ delu­je deplasir­a­no jer se nara­tor­ka, bolesni­ca, nalazi u bezvre­menom pros­toru; za nju ne pos­to­ji prošlost, već samo ovde i sada. Sve njih čeka usaml­jenost u stvarnom sve­tu, a pred psi­hol­o­gom se stal­no brane zbog (nepos­to­jeće) kriv­ice što su takvi i što su tu.

    .….Autor­ka priče, uz tešku atmos­feru na klin­i­ci, i razno­like paci­jente, koji­ma je zajed­ničko što su izd­vo­jeni i skra­jnu­ti, gra­di i tragikomične situaci­je, ali i ironično kri­tič­ki stav pre­ma osoblju bol­nice. Prvi na udaru je ter­apeut koga paci­jen­tk­in­ja doživl­ja­va kao parazi­ta koji se hrani tuđim mesom, jer čeka priču koja nikako da se izro­di. Ona je dovoljno pamet­na da zaključi: det­injst­vo i seks (a u psi­hi­ja­tri­ji se sve vrti oko toga) ne otvara­ju sva vra­ta, a ni geneti­ka. Taj­na često to i osta­je. Uzroci­ma men­talnog slo­ma teško da se može prići. Na pitan­je da li se mir duše može pron­aći van vere u Boga, dok­tor­ka, neu­rop­si­hi­jatar, odgo­vara: sve što vam donosi mir, sve je dozvol­jeno. Veru­jem više u lekove nego u Frojda.

    .….Ljil­jana Đurđić, o živ­o­tu svak­dan­jem, uoča­van­jem ljud­skih prikri­vanih i oči­tih sla­bosti, uz tra­gan­je za dušom, sja­jno vodi priču, uz humorno ironične tonove, čak i povre­meno odsust­vo vere u ple­meni­tost i dobro­tu ljud­sku. I mada kon­ačni spas ne pos­to­ji, tre­ba pokušati bar povre­meno i privre­meno čitan­jem dobrih knji­ga. A knji­ga priča Sil­va Jugosloven­ka jeste jed­na od dobrih.

    .

    .

    .

    .

    .