Zvuk

Nikola Vujčić
Lat­est posts by Niko­la Vujčić (see all)

    .

    .

    Naš jezik

    .

    Naše telo se sas­to­ji od glave, tru­pa, ruku i nogu.
    Od mesa i pet-šest litara tople, crvene krvi
    koja stru­ji telom.
    Od kos­tu­ra sa dves­ta jedanaest, i više, kosti­ju i koščica.
    Od žila, žil­i­ca i živaca.
    Od oči­ju, uši­ju, nosa i usta.
    Od obraza u koje se svi kunu.
    Od kože iz koje, kao iz zem­lјe, ras­tu dlake
    i kao kandže, tvr­di, oštri nokti.
    Od srca koje se za sve pita.
    Od tačnih brojeva.
    Od boli.
    (Pre­pući će mi srce, kažem.
    Boli me duša, šapućem ti.)
    Od posu­da koje presipaju,
    jed­na u drugu, svo­ju tečnost.
    Od organa koji rade u telu kao u rudniku.
    Od mišića koji podižu taj teret.
    Jezik je najs­nažni­ji mišić u telu.
    Najs­nažni­ja kost je don­ja vil­i­ca koja čuva usta.
    Tu, crven zeko, po peći­ni skače
    i hval­iše se:
    Što god si čuo ja sam ti kazao.
    Sve što si rekao od mene si čuo.

    .

    .

    Tkan­je reči

    .

    Dovoljne su mi dve-tri reči
    koje hvata­ju trenutke.
    Ti trenu­ci, treper­avi, pamte se.

    (Što niko nije upamtio
    ti si upamtio.

    Što nikome nije važno
    tebi je najvažnije.)

    Te dve-tri reči
    u koji­ma se koprca sećanje
    dovoljne su mi,
    pa da se u jed­noj, kao u snu,
    učau­rim i ujutro iz nje izletim
    u sve­tao i pros­tran dan.

    .

    .

    U zvuku 

    .

    Sve ima svoj zvuk,
    u padu je tup,
    u visi­ni je fijuk,
    u kre­tan­ju je plašiv,
    tiši­nast i krckav.
    A najtiši je kad raste trava,
    tu se sav pretvori u tišinu,
    a u tiši­ni (slušaj)
    najviše ga ima.

    .

    .

    Opis 

    .

    tiši­na je pti­ca koju hvatam na ulici.
    gle! u grana­ma se meškolji
    i dole,
    pada.
    hvata­ju je očima.
    dugo se gov­o­rilo o tome
    da je plaši­va i da se ne da
    opisati.

    .

    .

    Sve­dočen­je 

    U svakom od nas pos­to­ji ćutanje,
    sagore­lo, tvr­do i crno, gde je, misliš,
    sve.
    Kao što od naraslih grana
    nas­ta­je ugalј, tako od reči
    nas­ta­je tišina.
    Ali, te naoko, mrtve stvari,
    zna­ju da zagre­ju tvo­je srce.
    Ako se ugalј zapali, ako se tišina
    rastiši­ni, plane vatra i od pepela
    i sme­ha nas­ta­je novo prisustvo.

    .

    .

    Zidan­je 

    .

    Parcelisan­je praznine.
    Podizan­je, pogledom.
    Puk­la je visi­na pred očima,
    visak opkolјen tišinom,
    njiše se. Razmahu­je kri­la visini.
    Suk­ti praznina.
    Kamen­je zaraslo u travu
    traži svo­ju dubinu.
    Iscr­plјu­je me ta nevidlјivost.
    Opire se majstor
    i zviž­dukom je meri.
    Nag­nut u šaputanju,
    porav­navam ono
    što tiši­na otkriva.

    .

    .
    Zat­varan­je vrata

    .

    to gle­dati!

    ali ja zat­varam vra­ta ali ja zat­varam vrata

    P.S.
    homer je zat­varan­je vra­ta opisao u četiri stiha.
    isto koliko i smrt hektorovu

    .

    .
    (Vra­ta)

    .

    od sta­bla ću naprav­i­ti vra­ta. pokucaću.
    otvoriću ih: dobar dan!
    oni će odleteti u visine,
    gov­oreći, odoz­go padaće.
    užas­nut sporošću – zas­paću: otići ću
    daleko, ostariću.
    vratiću se kao Telemah
    istopiću se kao sneg u vodi, ujutro
    istrčaću iz mra­ka u šumu,
    gde se najbrže raste.
    doneću sta­blo. naprav­iću vrata.
    poku­caću. otvoriću ih.
    ući ću.

    .

    .

    Sve­dok

    .

    Svet­lost stvara. Istisku­je iz sebe
    blešteće stvari.
    Iskri se, raspirujući
    radost.
    Sjaj jača ogledala vodolež­na. Ogledam se
    u vodi sta­jaći­ci, svetlucavo-zaronjenoj
    između dva busena.
    Travke pala­ca­ju na vetru, grane se nap­in­ju na krošnji.
    Odoz­go, umesto strela, leti
    lišće. Osećam ga, hrskavo,
    pod noga­ma. Trčeći, da mu priskočim
    u pomoć.

    .

    .

    Potop 

    .

    Evo me, na zaraslom šum­skom putu! Odazi­vam se,
    pazeći na sva­ki korak, ali zakoračih
    u kliza­vu dubinu lišća i videh, kraj stopala,
    na dnu, kao na dlanu, na blat­n­javoj-sre­br­nas­toj pozadini
    ko ped­alј pros­tra­noj, mir­nu lokvu vode. Ogledalce šumsko.
    Mrt­va svet­lost na nje­gov­oj površi­ni pli­vala je, hoteći
    pogled da mi potopi. Gus­ta, od usta­jalosti, troma.
    Jed­na granči­ca nad nju se nadvi­la i svo­jim njihanjem
    želi je pokrenu­ti. Bar da joj nam­reš­ka lice.
    Odjed­nom, sle­teo je list i nasukao se na plićak.
    Sudar­ile su se dve tišine,
    uz ogro­man prasak.

    .

    .

    Rane 

    .

    Puno je znako­va, još uvek učim da ih razaznam
    i ras­tu­mačim. Pokušavao sam neke da shva­tim, da ih
    otvorim – uđem u nji­hove tajne, ali reči mi
    niš­ta ne gov­ore. Kao u snu, sve je brzo i daleko.
    Kad napišem neku reč shva­tim da nemam njeno iskustvo,
    da ne mogu ispričati ni svoj živ­ot, ono što je već
    odavno proš­lo, što se, negde u meni, zbi­lo i tako
    zbi­jeno pretvo­rilo u ožilјke i žulјeve. Recimo,
    sparuše­na koža od vrele vode na mojoj lev­oj ruci,
    vrh brade čiji ožilјak često oživi u krvi…
    Da li me iskušava­ju? Živi i
    živlјi što su star­i­ji. Sva sećan­ja su se sakrila
    u njih. Kao krom­pir u zem­lјu, zakopaš jedan a iskopaš
    mnoštvo.
    Puno je znako­va, oni nose teret vremena.
    Kao što ugalј, pono­vo, sagore­va­jući nosi teret
    vatre i svet­losti, tako
    vreme nes­ta­je i
    nas­ta­je bol.

    .

    .

    Privrženost

    .

    Našao sam kamen, go, skriv­en u travi, malo ukopan
    u zemlju, kao da je hteo sakri­ti svo­ju golotinju.
    Razbi­jen davno, gde li je sad nje­go­va majka-stena,
    pomislih,
    koja je izrodi­la hil­jade kamenčića?
    Taj kamen u sebi sardži dru­gi kamen, a on dru­gi kamen,
    sve sit­ni­ji, sve do zrnaca kamene prašine, do tišine
    koja je u nje­mu zapečaće­na, koja se skamenila
    i sve to čvrsto drži na okupu
    pa ga, evo, mogu pre­vr­tati po dlanu
    i bacati uvis,
    diveći se nje­gov­oj starosti i samoći.

    .

    .

    Bliskost

    .
    U dugim zim­skim noći­ma kad sećan­ja ožive
    naše mla­do doba, priče se odm­rznu kao ledenice,
    pro­suze reči, poskoči­mo umrtvlјeni od iščekivanja.
    Sad nas zan­i­ma samo kraj jer je poče­tak daleko,
    goto­vo da je iščezao, pa sve misliš,
    da li je to tako ili je drugačije.
    Povezani reči­ma i ćutan­jem, stis­nu­ti u glasu,
    u nje­gov­oj pover­lјivosti, dok reči men­ja­ju mesta
    men­ja­jući i nas, dok se kreću u dugoj rečeni­ci, osećam
    da su mi se neke reči zaglav­ile duboko u grlu,
    odjeku­ju u jeca­ju, u dubi­ni dlano­va, u talasima
    bora na čelu, u drhta­ji­ma moje glave
    na tvom ramenu.

    .

    .
    Det­injst­vo 

    .

    Kad sam prvi put vozio bicikl mis­lio sam
    da sam brži od vetra. Točkovi su
    drhtali u kotr­lјan­ju, punio se nji­hov krug.
    I odjed­nom, dve brze kružnice, pune vaz­duha, loptaste,
    zabelele su se od okre­tan­ja. Uži­vao sam
    pos­ma­tra­jući kako pros­tor pored mene
    promiče. Bio sam sâm. Zviž­da­lo je oko­lo u sil­noj želјi
    da me brz­i­na negde odnese. Jureći, održavajući
    ravnotežu između krupnog šlјun­ka i dubokih
    lokvi, uplašen, da bi me pad priko­vao za vrelo,
    krva­vo kamen­je (a to će se jed­nom i desiti),
    svom snagom zadržavao sam se na uskim točkovima
    i tupim udarci­ma guma. Žbice zbijene
    u mesu vaz­duha, koji se sklupčao u kotrlјanju
    pop­ut lep­eza, hladile su mi noge. Cevi, šuplјe
    kao ptič­je kosti, podiza­le su me uvis. Bio sam sâm.
    Zvekću ped­ala, i sad čujem, lan­dara neza­teg­nu­ti lanac
    dok pridignut, sa uskog, tvr­dog sica, snažn­im zamasi­ma nogu,
    kao da koračam kroz vaz­duh, poma­lo teturajući,
    levo, pa desno, desno, pa levo, u brz­im nagibima,
    sko­ro vijorim.
    Dalјi­na me je osva­jala, a ja sam
    osva­jao dalјinu.

    .

    .

    Strep­n­ja 

    .

    Nije udalјenost uvek u dalјi­ni već je, najčešće, u blizini.
    Tako je i za ovim stolom.
    Ispod noža, u udublјen­ju kašike, u kriška­ma hleba,
    u nje­gov­im mrvama.
    U lici­ma obraslim u bore.
    U reči­ma, i sme­hu, koji ih trese.

    .

    .
    Umor 

    .

    Sve je man­je nežnos­ti. Ostale su samo
    oštrice reči.
    Niš­ta se više ne lepi za prste,
    dodiri su šuplјi i šuštavi.
    Živ­ot se, svakod­nevno, premara
    pokazu­jući se.
    Ono što čujem ne može da dobi­je svo­je telo
    da mi uzvrati.
    Kao kad se ubodeš na trn, tako je sva­ki sus­ret bolan.
    Osećan­ja posta­ju ravna
    i hlad­na, pop­ut žice.
    Želјeno izmigolјi kao voda iz snega.
    Tako bih i ja da izvučem
    svo­ju živu dušu
    kroz ovo zamaglјeno jutro.

    .

    .

    Pot­palji­van­je vatre 

    .

    Dok pot­piru­jem vatru, dim uje­da za oči,
    (Tamo dime, lјu­ti dime, tamo su ti vrata!)
    grančice se grče, mada su već suve i osećaju
    pepeo u sebi.
    Sad će, nedosta­je samo neko­liko reči, da planu,
    dok ih gurkam ka iskra­ma koje poskakuju
    po tankoj smežu­ra­noj kori.
    Vatro, vatro, vatrice, probu­di se!
    Gori, vatro, gori gorcem!
    Skrive­na duboko, iza­đi kao zver,
    svo­jim mekim, vrućim šapama
    prop­ni se i pogledaj okolo.
    Raspiri svo­ju snagu,
    da iza tebe ne ostane ni jedan ugarak
    već samo pepeo,
    samo meki pepeo
    i pone­ki, sit­ni, žeravak
    kao oči koje me znatiželјno gledaju.
    Zagrej mi ruke
    dok te dodiru­jem čađavu.
    Vatro, vatro, vatrice,
    iza­đi u pla­menu vrućem!
    Ako nećeš, vatro, vatrice,
    evo, u ovoj kutijici,
    spa­va ogrom­na vatra,
    palidrv­ca želј­na buktinje,
    mole me da ih probudim.

    .

    .
    Vreme

    .

    Idući,
    spaz­ih, u travi,
    puzi puž bez kućice,
    puž golać,
    zadi­han i sluzav,
    mokar od rose,
    uspuzi se uz travku,
    prip­ne se,
    pa se propne,
    pogle­da dalјinu.
    Pre­vrne se,
    tražeći pravac.
    Oba se vraćamo
    kući.
    Ja žurim,
    on ima vremena.

    .

    .

    Osoj

    .

    Daleko od sun­ca, u senci,
    od stu­deni, utr­nu­la trava.
    Gov­oreći isto, dosad­no zeleno,
    glu­vonemom i gojaznom kamenju,
    nag­in­je se i ispruža.
    Nјeni zeleni,
    oštri jezi­ci, molećivo
    priv­i­ja­ju se uz moje cipele,
    da izne­su te zelene ožilјke,
    da se na sun­cu zasjaje.

    .

    .

          Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .