Metaforički, a po svom geografskom položaju, poluostrvo je nešto između, lebdeći ili nepripadajući objekat, zaseban svet mogućeg i nemogućeg, izuzet situacionom ali i psihološkom daljinom od drugih prostora, prividno slobodan – ničiji. Reklo bi se izolovan a u žiži i namera i interesovanja – večiti izazov. Metaforički, poluostrvo je embrion u majčinoj utrobi, tek pupčanom vrpcom veziv za zemnju stvarnost i postojanje, porinut u tečnost s mirisima ili bezmirisnu, bojenu ili bezbojnu, ali svakako toplu, gdekad i vrelu od akumulirane strasti, i iz nje probija posesivna melanholija koja poluostrvljane čini usamljenicima okrenutim samo sebi, inadžijama nespremnim i nevoljnim na bilo kakve zajedničke aktivnosti sa ostatkom sveta a koje iziskuju pa i najmanji kompromis. I ta svojevrsna hermetičnost naposletku prerasta u okoreli asketizam. Iz takve prividne izolacije, neretko, izrađaju se dražesni produkti s mirisima drevnog i prošlog, taloženi po svaku cenu, pa i po cenu života – u tradiciju. I večito taj miris hermetičnosti lebdi nad poluostrvom, i vremenom ono biva po tamjanisanom mirisu prepoznatljivo kao samorodno – izvorna samostalnost etničkih grupacija koje ga nastanjuju – ali retko i priznato ili vrednovano kako to i zaslužuje ili kako bi trebalo da zasluži jer svaki napor krunisan je u konačnom kakvom-takvom nagradom.
Balkansko poluostrvo, porinuto u pet mora (Sredozemno, Crno, Egejsko, Jadransko i Jonsko), nikada nizašta nije nagrađivano. Naprotiv! Oduvek je bilo, a ostalo i do danas, pokusni poligon nadmetanja interesa s malo političkog umeća i viteštva a viška politikanstva. Mesto koje proizvodi ne umetnost radi umetnosti nego umetnost radi politike. Ne kulturu radi progresa nego kulturu u službi politike. U tome leži njegov tragizam još od vizantijskog doba. Jer oslobođena kultura od profiterskih i kalkulantskih interesa, kao i slobodni umetnici od „hleba i igara“, uzoran su temelj na kom carstvuju neprobojne zidine velikih iako brojnošću malih naroda, odnosno civilizacija.
Balkansko poluostrvo je prostrana kuća u koju su osvajači i naseljenici, pridošlice ili pribeglice, unosili svoje dragocenosti, paleći i rasturajući zatečene i umesto njih raspoređujući sopstvene artefakte, te je danas prostrana kuća prerasla u muzej zbunjujućih eksponata, bez osnovne i očekivane svrhe – hronološkog kulturnoistorijskog prosvećivanja individue i kolektiva, ali i mere društvenog usklađivanja.
Smenjivali su se ratovi i revolucije na Balkanu, zakoni i vere su bili krhki i tanani, budući da ne nalaze stabilnog uporišta. Ali, začudo, takve su sredine stvaralačke i kreativne iako je sve stvoreno u stalnom previranju, svojatanju i preobražaju, večito pod rizikom opstanka i očuvanja. Poznato je da velike krize bruse duh, produbljuju gledanja kreirajući vizije, a u praktičnom smislu snalažljivost, neminovna u takvim situacijama, neretko se izoštrava do perfektnog, kada nastaju dela i izrazi neprolazne vrednosti. Uostalom, umetnost se i gradi na dihotomiji dobra i zla.
Od vladavine makedonskog kralja Aleksandra Velikog (IV vek pre n. e.), Balkan postaje polazno uporište ali i ishodište vojnih, kulturoloških i političkih dešavanja novostvorene imperije. Od tog doba, poluostrvo ne prestaje da privlači osvajače. Rimljani ga ujedinjuju u periodu od III do I veka pre nove ere. Potom ga osvajaju i naseljavaju Tračani, Iliri i Kelti, dok u vreme Velike seobe naroda na njega prodiru Goti, Huni i Avari. I konačno Sloveni u VII veku. Po podeli Rimskog carstva na Istočno i Zapadno (395. godine), Balkansko poluostrvo postaje graničje Istoka i Zapada – prostrana kuća na promaji.
Čvorna mesta Balkanskog poluostrva su Beograd i nekadašnja vizantijska prestonica Carigrad, a čvorna uporišta pamte, čuvaju istoriju i tradiciju, sabiru iskustva kojima se meri i dostiže zrelost jedne civilizacije, ona su mozak mestâ sa ionako dugim pamćenjima. A Beograd je Balkan u malom – mikrobalkan. Stvarni sažetak tragedijâ, udesa i pošasti ovog podneblja, vešto kamufliran belim, iz prkosa možda, što se najpre vidi po brojnosti izama u njegovoj arhitekturi. Kada jedan grad obiluje arhitektonskom šarolikošću, sasvim je jasno da ispisuje burnu istoriju, ali zbog mnoštva ispisivača, desi se i nepouzdanu. Čak je mogućno na jednoj fasadi pratiti modernističke inovacije svakog razdoblja, arhitektonski pravac za pravcem, nagrđen neretko lokalnim primesama ili samovoljom arhitekte. Srušeno je podizano, razoreno ponovo građeno, dograđivano, pregrađivano, gdegde i nadograđivano s vidnim odstupanjima, kako u materijalu, tako i u stilu, logici… i opet rušeno, i tako ukrug – zatvorene balkanske igre. Iako višestruko krpljena, fasada je sasvim uklopiva u najnoviji izam – balkanizam u arhitekturi Beograda, što bi moglo da sažme regionalnu i stilsku osobenost, ujedno. I to lice, ciklično unakažavano, s premnogo hirurških zahvata, ne uspeva da ostari gospodskim načinom kao što to čine Beč, Pariz, Prag ili bilo koji zapadnoevropski grad. I, nažalost, malo je ostalo autentičnog u njegovom izmučenom izrazu.
Za svoga trajanja Beograd je rušen trideset i osam puta. Ko ga sve nije razarao: Huni, Sarmati, Goti, Sloveni, Avari, Vizantinci, Mađari, Bugari, Turci, Austrijanci, Nemci, Amerikanci…
Ali balkanski narodi imaju jednu zajedničku povezujuću sponu. Oni su asketski narod koji se ni po cenu slobode ne odriču bajki, mitova i legendi. I u tom suicidnom tvrdoglavisanju u stanju su da idu do kraja, i sve odrađuju uz isuviše sentimenata, a suvišak sentimenta usporava ili čak obesmišljava svako normalno odrastanje, te su Balkanci u stalnoj napetoj adolescentnoj fazi.
Bernard Šo je voleo da istakne kako Irci umesto srca imaju fantaziju. Možda smo baš po tome slični njima.
Beograd, decembar 2015.
