.
.
Bikini za bebu, bluz za kapljicu rose
žena je držala dete u naručju
ispred kartonske barake
na čijem zidu je bio
ispisan grafit
CHARLIE GONNA BE A NAPALM STAR!
pomislio sam da je
svet kontejner prljavog veša
koga će velika vatrena lopta
zauvek spojiti s tišinom
a zatim pritisnuo gas
čas kasnije sve je postalo zaborav
prošle noći sam sanjao
da su mi ukrali sve džempere
i zapalili ih
i bilo mi je hladno
strašno hladno pod krošnjom starog platana
koji je razbacivao svoju koru
pred noge slučajnih prolaznika
kada sam se probudio
zatekao sam poruku:
ti si nervozna urbana olupina
zakopana u đubretu pop kulture
umetnost je nešto s čime možeš pobeći
ali to je samo izlet s koga se
moraš vratiti
ispeglanih lica
veliki i snažni pantomimičari
smeškali su se s predizbornih plakata
i podsećali da život
nikad ne gubi od amatera
politika nosi lažnu auru nevinosti
samo je maraton
pobeda duha nad materijom
kao i svaki put kad padne prvi sneg
motao sam se po centru grada
i gledao kako pahulje
prekrivaju sivilo
socijalističke arhitekture
dizao ruke
i dlanove okretao nebu
da zapamte ples
tih belih nezaštićenih princeza
.
.
Sve najbolje pesme govore o čežnji
i staklu i brzim automobilima
i ostalim lomljivim stvarima
.
ti i ja spavamo ispod stakla
i puštamo karavane
da prolaze
kraj naših smrznutih prstiju
otišlim prijateljima
šaljemo telefonske impulse
da oboje more na razglednici
na kojoj piše:
Rusi su u orbiti
čajni kolačići na stolu
u hrani za bebe
pronašli su metalne opiljke
i dalje je sve isto, isto, isto…
a zatim pričamo o Mesecu
i lajemo na TV ekran
do kasno u noć
novi dan se rađa
mladi i snažni
glodači mamutove kosti
polaze u bolje sutra
a ti bi se najradije
prerezanih vena
uspavala
u kadi punoj tople vode
život je pun loših mogućnosti
saznala si to dok si kroz
umazani podstanarski
prozor
gledala topole
kako igraju na vetru
ljubav je privilegija siromašnih
ljubav je dadilja ženskog srca
i zato sve najbolje pesme
ne govore o ljubavi
a ti samo želiš da znaš
kuda je otišao tvoj život
i zašto si provela deset godina
s čovekom koga sada mrziš
ti i ja spavamo ispod stakla
i ispraćamo vozove
u najcrnjoj noći
mašemo im belim maramicama
prislanjamo obraze na šine
i puštamo
da se suze ponovo zalede
silazio sam u utrobu grada
kad si rekla
ti juriš u starost
a ja za to još nisam spremna
želim da te odvedem odavde
negde gde ima više svetla
i gde su ljudi
srećniji
ali samo okrenem ploču
plastika pucketa u sobi s roletnama
elektricity
elektricity
elektricity
.
.
Sve što želim od vas su udarci koje mi zadajete
.
ekrani umesto zidova
točkovi umesto cipela
pobeći iz zatvora
nebo me zaslepljuje
zatvaram oči
od ljudi ne očekujem ništa
u zemlji
dosijea i batina
kamere su uključene
moraš se suprotstavljati
ljudima
to pročišćuje
.
.
Zlatne godine
.
i opet ćemo žaliti
za zlatnim godinama
provedenim u čežnji
za ogromnim hipermarketima
i aparatima koji rade na dodir
sanjajući Zapad
i malene pomorandže
koje cvetaju u prozoru
postajemo sve stariji i srećniji
odvešću te odavde
ovo je suviše tužan svet
da bi ga ozbiljno posmatrala
treba ti ljubav
droga koja te jedino diže
ja sam marijači
sa samo jednom žicom na gitari
zadaviću te njom
pored jezera boje tvojih očiju
sa jezera preneću te u kadu
iz kade preneću te u krevet
iz kreveta preneću te na nebo
ako ne želiš da se vratiš
biću tvoja sudbina
možeš me zadržati
za odjavnu špicu tvog života
.
.
Mašine za led
.
omorina je
i ne rade mašine za led
ljudi sede u pletenim stolicama
i čekaju da mala kazaljka
stigne veliku
u svom sporom mimohodu
ka ponoći
dosada je pokvarila
automate od krvi i mesa
u gradu
gde novčiće sa dva lica
ne možeš baciti u bunar želja
volja za moć
je bešumna ulazna brava
gluva soba i madrac na podu
u kafeu Underground
znao sam često
da ukradem piće i pepeljaru
i nestanem tamo gde
žičane životinje valjaju blato
kroz posustala pamučna polja
ravnodušan jer sam odlučio
da izgubim sećanje
.
.
U srebrnom rudniku
.
život u srebrnom rudniku
primiče se kraju i doći će vreme
da svako bude odgovoran
za ono što nije rekao
ljudi što prolaze
doticali su moje pamučne košulje
koje su se njihale na konopcu
i moj prozor hiljadu puta
razbijen
i Franca Kafku
koji je sedeo pored mene
u učionici koja gleda na igralište
a koga se setim svaki put
kada pijan padam
na perjani jastuk
i rukama grlim žitna polja
koja se povijaju na vetru
tiho i nečujno
jednom ću pobeći od ljudi
u šumu
koja nikad neće
postati radionica parketa
na nebo
koje šalje kišu
na slepljene trepavice
.
.
Melanholija
.
skoro da je bezbolno
kao samoća
kao miris plave tek oprane kose
slučajno uhvaćen u prolazu
vodeni cvetovi umiru
sve dok jedan
ne doživi jutro
a onda nestanu
pričaću ti jednom
o vencima sasušenog cveća
koje smo ostavljali
na svaku brezu
izgubljenu u magli
na blatnjavom drumu negde u selima
o devojci čije ruke drhte na kiši
sedam dugih godina
tražio sam sestru
i našao je jednog popodneva
iza prvog reda knjiga
o biljkama
glas joj je bio metalan
gutala je žetone
i džointe
s čokoladom
nikada se nismo upoznali
spavala je u ljusci kestena
i govorila da su razgovori
samo dugi oproštaji
znala je često da uđe u moju sobu
i dodiruje mi kosu dok se
ne pretvori u prah
u ruke koje drhte
na kiši
.
.
Burn, baby, burn!
.
niko ne želi da kupi
moje savršeno lice
glatke stranice uvoznih revija
koje sam skupljao i čuvao
za potpalu vatre
kada sneg
zatrpa prozore
moje oči zovu se dosada
na ulicama koje su hladne ovog leta
moja majka je dugometražni film
koji ću zaboraviti
čim zatvorim vrata
potrebna mi je
pažnja
baš kao i umetnicima
deci i kriminalcima
tvoje guste obrve
tvoje bose noge
mladež iznad gornje usne
o, Sindi
ti si samo divlja čežnja
iz ulice u kojoj nikada ne pada sneg
vernost je esencija
koja se ne može dosegnuti
sećanja nisu dovoljna
za godine uzaludne borbe
osim Pepeljugi koju nosi matica
u hromiranom kovčegu
isekao sam kožu žiletom
jer hrli u starost
i ostavlja me
u ovoj
mladosti
koja ne prolazi
.
.
Neka sirene izbrišu tragove
.
volim malene oblake
debeljuškastu decu zemlje i neba
setim ih se svaki put kad stavljam
naočare za sunce
dok jara budi uspomene na ratnika
u kožnom prašnjavom
odelu
potraga za energijom i benzinom
samo je pokušaj da se zaborav
zameni besciljnom vožnjom
da, poznavao sam mnoge
koji su se rodili na benzinskim pumpama
palili cigarete na umorno smotano crevo
i nisu dobili ništa osim
ravnodušnih pogleda umornog neona
vreme radi za izbezumljene
goniče bosih tabana i decu cveća
treba ih poslati na tuširanje
betonskim pločama, veoma nežno
sunce ne trpi ustajale zenice
crno sunce
u grimiznoj odori na pragu novog doma
ovo je početak
.
.
Teskoba
.
letovanje, jednolični dani
na terasi ponovo čitam istu knjigu
horizont svetluca
dok se dim iz cigarete lenjo uspinje ka nebu
na susednoj terasi
stolice od bambusa danima prazne
liče na foto-modele
koji čekaju naslovnu stranu
odnekud, čuje se muzika
neko svira klavir u brdu
moja deca izlaze pred kuću
odlučila su da postanu prodavci školjki
pada veče i zvezde se tiho približavaju
svetla s brodova obasjavaju noć
***
zauzdani konji žege propinju se do neba
još jedan gutljaj vode da se preživi teskoba
danima ležim u tuđem stanu
skriven od vojne policije
krv šiklja i promašuje lice
kroz zamućena stakla iskrsava detinjstvo
mama, tata, sestra i ja vraćamo se iz škole
s mojom đačkom knjižicom
osećam se kao svetac
dok me otac drži za ruku
neko ponovo svira klavir na brdu
i palme počinju da se bude
u daljini, poput vatrenog mladeža
na glatkoj koži noći
svetionik pokazuje smisao umetnosti
***
voz i sparina
otac me vodi kod babe i dede na selo
da provedem raspust
u vagon- restoranu prebacio je ruku
preko mog ramena i pitao:
da li bi voleo da ti ova teta
od sada bude mama i glavom pokazao
na nepoznatu ženu s kojom je razgovarao
snažno sam se pribio uz njega
imao je tada trideset i dve godine
bio je crn, visok i lepo građen
na godišnjicu njegove smrti
zapalio sam sveću
u crkvici nadomak obale
u dvorištu ispred,
moja deca su se igrala
bezazleno skačući
ona ga nikada nisu videla
***
jara pritiska
vreme stoji u stubu svetlosti
na stolu leži knjiga iskopana iz detinjstva
imao sam petnaest godina
kad sam svom ocu postao otac
ili sam bar tako mislio
posmatram kako se moja deca igraju
trudim se da naučim nešto od njih
spasila su me mobilizacije
kamionom su otišli neki drugi ljudi
prodavci školjki se vraćaju sa zaradom
koju stežu u majušnim šakama
iza njih, na podu kupatila
ostaju vijugavi tragovi peska
napolju mesec rasteruje galebove
oblak na nebu liči na šoljicu kafe
***
sunce stoji visoko
more diše kao uspavana mačka
na pučini, crne tačkice pomeraju se sporo
knjiga me vraća u detinjstvo
odvode me u bolnicu i ostavljaju sestri
s belom uštirkanom kapom
ležim pod temperaturom
gumeni točkovi kolica
škripe po linoleumu dugačkog hodnika
otvaram oči
crvena lampica svetli iznad uzglavlja
ista knjiga leži na stočiću
brodovi znaju kako se putuje
svetionik u daljini pokušava da probuši
balon mraka koji nas je progutao
***
dani se jedva miču
na plaži razbacane dnevne novine
otmice aviona, istrebljenje kitova
automatske puške u rukama maloletnih vojnika
siguran iza tamnog stakla
iza velikih brisača, putujem
znam da ću završiti u bolničkom krevetu
sestra s belom uštirkanom kapom
doneće terapiju,
ugasiće lampu i bešumno otići niz hodnik
kablovi će svetlucati na mesečini
ravnomerno brujanje aparata ličiće
na disanje uspavane mačke
negde daleko,
svetla s brodova obasjavaće noć
.
.
Borba Titana
.
Čak i kada je raskrinkao sve njihove laži i otišao od njih, još uvek su ga opterećivali svojim nevidljivim prisustvom.
Sedeli su u mraku i merili svaku njegovu reč, procenjivali svaki njegov postupak, strpljivo čekali na njegov telefonski poziv.
Trudio se da ne razmišlja o njima i ne pridaje važnost njihovim prećutnim očekivanjima, ali znao je da će biti potpuno slobodan tek kada ih sahrani i isplati grobare po obavljenom poslu.
Nije se usuđivao da spali porodične fotografije.
U sitnom rasteru crnobelih senki skrivalo se previše duhova zdravih zuba i mršavih lica, defilovalo previše jeftinih bluza i prekratkih pantalona, smenjivalo se previše naivnog optimizma i prerane ozbiljnosti…
Bilo je previše, previše toga što ih je jačalo.
A oni?
Oni su sedeli u svojim foteljama i mršavim, žilavim rukama čvrsto držali slušalicu telefona u koju su izgovarali naređenja u formi molbe.
Za razliku od njega koji je posedovao svet, oni su posedovali moć.
Ipak, njegovu nepobedivost to uopšte nije zanimalo.
.
.
Bio je rat
.
ponekad mi je uspevalo da ličim na šimpanzu
tajnog agenta rastrojenog
pokušavao sam da ličim na čoveka pribranog
ponekad mi je uspevalo da ličim na psa odanog
trgovačkog putnika servilnog
uglavnom sam ličio na čoveka pribranog
vešao sam svinjske polutke na vrata kupatila
razvaljenog
bio je rat
žena je pakovala deca su pakovala pudla je lajala
na kofere av-av-av
pokušavao sam da ličim na čoveka pribranog
na čoveka pribranog pribranog pribranog
bio je rat na čoveka pribranog
bio je rat
ponekad mi je uspevalo da ličim na agenta tajnog
servilnog servilnog
imali smo vremena
šimpanza je pušila pudla je vešala tompuse polutke
uglavnom sam ličio na čoveka pribranog
bio je rat
žena je prala deca su peglala lajala na sudove
na kofere av-av-av
bio je rat
imali smo toliko vremena izgubljenog
vodili smo
uzbudljiv svakodnevni život
lajali prali peglali vešali
bio je rat
bio je rat av-av-av na čoveka pribranog
pribranog
rastrojenog servilnog odanog
ponekad mi je uspevalo da ličim na šimpanzu
čoveka veselog
bio je rat
.
.
Održavanje distance
.
Moj život u zečijoj rupi pretvorio se u neravnopravnu borbu mišljenja. Ruke su mi bile predugačke da bi ih sakrio iza leđa. Glava mi je bila premala da se u nju smesti koncertni klavir. Možda je vorteks pružao drugačiji pogled na stvarnost. Možda sam bio zec koji sanja da je zec koji sanja ždrala. Svaki stih ove pesme odsanjao je beskućnik koji živi na auto-otpadu. To me je odvelo u nepoznati kraj. Japanski turisti su me zaustavljali s molbom za zajedničkom fotografijom. Upoznao sam samoukog hipnotizera koji je osnovao svoju crkvu. Poveo sam rat makazama protiv mrtvačke metafizike. Sledio sam uputstva. Tri armije čekale su me u vazduhu. Imao sam pedesetak koraka da svoje misli vratim u red.
.
.
.
.
.
