.
.
Jednostavnost
.
Poštujem jednostavnost gljiva.
Trpljenje samoće i tiho
Starenje ispod lišća.
Tek koliko je pošteno, vezivanje
Za zemlju ili trulež.
I onaj skromni nauk,
Vredan opisivanja i žudnje:
Da se od života
Ne prisvoji više
Nego što se mora,
I ne prekine
Istanjeni konac časti.
I nešto, možda još važnije,
Što nekad prizove slast,
Ponekad grčeve u stomaku.
Kao uporno bubanje lekcije,
ponavljanje prostog pravila:
Da se opreznosti odgovori
Na jedan, lakomislenosti
Na drugi način.
.
.
Letnji učinci
.
U slane gradove primorja kad sam odlazio,
zbilja, ne beše to nikad jedno od onih putovanja
Sa letnjim učinkom što izdaleka je vidljiv
I bolno oslikan na preplanuloj koži.
Sad su te slike ćutljive i blede,
I potrebuju čvršći okvir od sećanja
I letnje nesanice…
A ovde, među zasadom mladog bilja,
Koža odoleva kipućim naporima žege
I ne buni se što je sve podeđeno
Da zemlji su učinci najpotrebniji,
I da je posve razložno njeno oslanjanje na telo.
A posle, oslobođeno od drevnog zanosa
I nataložene znojne soli,
To telo može da se šepuri
U svom zamoru, u senci bresta,
I da se u slavu nečeg prolaznog
Istegne i bućne u uzburkanu stvarnost.
.
.
Karika
.
U lancu zbivanja nađe se mesta
I za kakav nevažan detalj;
Za tanki nevezak na rasplućenoj javi,
Za talas nedužni koji po trošnom
Bespuću luta.
I onaj cvrčak, što sinoć omaškom
Preko terase dospe u sobu,
Da sirenama turpija i buši
Zamuklu stvarnost, beše li
Najtanji konac što me
Sa svetom spaja?
Iznese li kakvu presudnu tačnost:
Život meren iznova i ponovo rasklopljen
Na delove, na puku gomilu sekundi…
Ili me podiže da i ja budem karika
U izbegličkom lancu, bezdomni dronjak.
Zavežljaj što se skita kroz mrak
I traži neki skrovitiji kutak,
Drugu otadžbinu za sebe i dane u rasejanju.
.
.
Samo, samo to
.
Od slike vremena, za korak brže su
Slike koje promiču dvorištem.
Brže i od pomisli o svakodnevnoj, maloj
Pobedi prolaznosti nad tek svršenim poslovima.
Čak ih ni usporeni hod mačke kroz travu
Ne zaustavlja u napredovanju
Ka smiraju dana, dok zaklonjene iza
Stabala, senke spremaju udobna konačišta.
Kao dim cigare, izmiču sećanja.
Smenuju se i plove kao oblačići preko neba.
Hladan vetrić počinje da ljude
Podseća na blizinu soba i bliskost sna.
Tako malo ostaje vremena za ono što
Čovek zapravo želi, ali se ne usuđuje da bude:
Činovnik i vidar sopstvenih misli, u osami.
U tami, činovnik i vidar sopstvenih misli.
Do kraj ove noći
Do kraja svih noći.
.
.
Vagon u travi
.
Na mestu gde dugo nema tragova
opšte sreće: katranisanih pragova
i oštrog trenja metala o metal
(što je najavljivalo sjaj i izglačane dane),
ostavljen da trune pored utonulih šina,
vagon je još uvek vagon – za razliku
od bolesnika, što od iscrpljenosti
i ležanja postane neko drugi.
Zamišljam – u noćima kao što je
ova, u njega svrate duhovi
mašinovođe i konduktera,
da nastave s kartanjem i svađom,
dok siluete zamišljenih putnika
mirno sede utisnute u neprozirni vazduh,
kao da razmišljanje o proticanju
vremena i poslovima živih nema kraja.
S časa na čas, odozgo s puta,
farovi automobila ušunjaju se u tamu
kroz zamagljeno oko prozora
i, samo na čas, osvetljen vagon
opet je onaj stari žižak u mraku.
Tada mi se učini da u odsjaju stakla
vidim sebe, kako putujem kroz svoju mladost
da bih stigao do ovog mesta,
gde se od mene već toliko suvišnog odvojilo
da je pravo olakšanje biti sveden na svoju senku,
koja ne samo da oponaša kretnje, već i oličava
moje telo ostalo u prošlosti.
.
.
Kraj avgusta
.
Kroz razređeni vazduh,
već se nazire kraj avgusta.
Dani su blizanački slični,
kao tegle na polici
povezane prozirnim celofanom.
Prolaze bezvoljno i
citiraju jedan drugog.
Drveće na suncu,
usredsređeno na rast,
krovovi i antene zagledani u beskraj,
senke povučene u tihu anonimnost.
Okean časova počinje da se mršti.
Važeći oblici estetike
biće zamenjeni nekim drugim.
Stiglo je, poverljivo šapuće vetrić,
nežno čudovište noć.
I pticama što su se čudno
umirile na granama jasno je:
dan se završio i neće ga ni
najizoštrenije slike oživeti.
Ni uspomene koje sklopljenih
očiju vidm, ni pulsiranje sveta,
dok pokušavam da zaspim.
.
.
Pitanja
.
Novinarka lokalnog lista
diktira večno pitanje:
„Gde nalazite teme za svoje pesme?“
Od zimskog i letnjeg tkanja
su pesme moje,
pokušavam da se izvučem.
Ali sa govornice u senci,
moja duša mi dobacuje:
Od neupotrebljivih iskustava…
Od okeana u čaši pored
bolničke postelje,
i od mrvica strasti…
Od priče o postiđenoj ljubavi
koja posle svakog zatrčavanja u prazno
bespomoćno širi ruke…
.
.
Kapljice
.
Slavina u kuhinji
budi se rano i kaplje…
Moja ruka seća se
igle u veni i kapljica
koje su klizile u telo
u potrazi za životom.
Na ivici srca, još traje ona noć.
Bolest i ravnodušna bolnička soba.
Tečnost u bočici
otpražnjenoj do pola,
što i san i sudbinu
odlaže za kasnije.
.
.
Svetovi
.
Naselja jednolična,
Puteve što kroz njih prolaze
(Kao arterije koje se račvaju,
A onda slivaju u mrežu krvotoka)
Vidim jasno, pogled ih
Nemo upija.
Vidimo reku i deo obale
na drugoj strani, čamce
Usmerene ka vrbama koje se njišu.
I dimnjake i smeđe nebo,
Stvari u pokretu zahvaćene vremenom.
I druge očiglednosti, tako bliske.
Svaki pokret, svaki treptaj.
Ali, još mnogi svetovi ostaju nevidljivi,
A jedan od njih je naš: dok između
Obala plutamo, želeći da dotaknemo
Sopstveno postojanje, život svoj,
I prozirniji i udaljeniji od drugih.
.
.
Belo
.
Kroz zaleđeno oko zime,
Moj pogled na svet klizi
Ka nekoj krajnjoj tački.
Preliva se, kao usnuli talas,
Preko obale metafizičkog sutra.
Dok belo preko belog pada,
A zavejani predmeti gube značenja,
Ja sam rečima tek blaga uzbrdica
Na putu do jasnosti.
Ipak, moje će postojanje, u vidu
Toplog daha, otopiti kružni pedalj
Na zamrznutom prozoru.
Simbol nečeg možda kratkotrajnog,
Ili večnog, ili samo simbol
Koji se prima a da se ne pita čega.
.
.
Izbor sačinila Danijela Jovanović
.
.
.
.
.
