.
.
(Aleksandar Petrov, Memoroman, Zepter book, Beograd, 2018)
.
…..Prilikom susreta sa fikcijskim delima onih autora koji su, poput Aleksandra Petrova, svoju reputaciju stekli kritikom ili teorijskim proučavanjem književnosti, može se postaviti pitanje: u kojoj će meri recepcija čitaoca biti omeđena autorovim ranijim knjigama ili studijama? Drugim rečima, da li je moguće izbeći, čitajući Memoroman, da u autoru/pripovedaču/junaku prepoznamo Aleksandra Petrova, kritičara, i „dekontekstualizovano” se prepustimo stranicama ovog „romana”.
…..Odgovor na ovo pitanje je autor, tvoreći svoje delo na naročit način, dodatno zakomplikovao. To možemo dokazati, najpre, postavljanjem pitanja o žanrovskom određenju ovog dela. U samom tekstu možemo pronaći čitav niz metapoetičkih komentara koji tematizuju ovo pitanje:
…..„Prvi naslov romana sadržao je samo jedno slovo – veliko M. Da li pod uticajem Hičkokovog filma – DialMforMurder (Pozovi M radi ubistva)? Ali on M priziva da ga spase od zaborava. I zaborav je ubica, zar ne? Zatim se memoarskom M pridružilo i drugo. Skraćenica za mozaički roman. A tu je iskrslo i treće M. Кoautora svog romana zove – metaautor. (To sam takođe ja kada u trećem licu pričam svoje priče, a možda i neko koga bi tek trebalo da upoznam.) U razgovorima sa suprugom i sa samim sobom Aleksandar roman, ipak, jednostavno zove – memoroman.”
…..Da li ovo delo treba posmatrati kao memoare, ili kao roman, odnosno kao naročit oblik romana – mozaički roman ili, što autor i predlaže, kao simbiozu dva pomenuta žanra – kao memoarski roman?
…..Pitanje žanra u ovom slučaju neodvojivo je od pitanja prirode sadržaja koje autor u svom delu tematizuje. Opisani događaji deo su određene stvarnosti koja obuhvata prošlost autora/pripovedača/junaka, te je kao takvu možemo smatrati dokumentarnom, a nakon što je ovo delo stvoreno, i dokumentovanom. Priroda pripovedanja i „udvajanjeˮ pripovedača, odnosno neprekidna smena prvog i trećeg lica, upućuju na stalno prisustvo glavnog protagoniste, čije se ime nalazi na koricama dela, čime se neprekidno pledira na to da su se događaji o kojima je reč zaista nekada dogodili. Oni reprezentuju one aspekte koje u ovom delu možemo nazvati „dokumentarnimˮ – likovi (poput Miloša Crnjanskog, Oskara Daviča, Vaska Pope, Mihaila Bahtina, Viktora Šklovskog i ogromnog dijapazona drugih ljudi sa kojima se autor tokom života susretao); različiti susreti, sastanci, okupljanja, konferencije, na kojima se uvek, na neki način, govorilo o književnosti; autorski tekstovi koji se pominju, bilo da su kritički ili teorijski ili da je reč o fikcijskim delima. Upravo dokumentarnost predstavlja „memoarski” sloj ovog dela, onaj sloj koji se vezuje za prošlost, za sećanja, za uspomene, dakle, za sve što autor, kako u gorenavedenom odeljku kaže, pokušava da sačuva od ubice – zaborava.
…..Jezičko-stilske osobenosti ovog dela u bitnoj su vezi sa njegovim formalnim karakteristikama. Naime, ton kojim autor/pripovedač/junak pripoveda o događajima iz svoje prošlosti nije ispovedni, već naprotiv, gotovo obaveštajni i objektivni. Na primer, čitajući o konferencijama o kojima je u delu reč, publika ima priliku da stekne poprilično jasnu sliku o tome kako su se rasprave prilikom takvih okupljanja odvijale. Takođe, razgovori koji su se vodili tête-à-tête između Aleksandra Petrova i ljudi sa kojima se, uglavnom namenski, susretao, preneti su gotovo reč po reč. Ovakvi postupci i ton pripovedanja idu u korist razvoju dokumentarnog sloja teksta jer, čitajući ovo delo, retko nailazimo na ispovedne momente, na one koji teže ka tome da otkriju deo sopstva, kao i na mesta veće „subjektivnostiˮ kojima bi se delo učinilo fikcionalnijim. Međutim, u pozadini određenih dešavanja čitalac ipak može naslutiti kakav stav autor/pripovedač/junak zauzima prema postupcima drugih junaka u delu. To se može očitati na osnovu istaknutih izjava pomenutih likova, nekad problematičnih i, pored toga, na osnovu izvesnih autorovih/pripovedačevih/junakovih odgovora ili komentara. Na ovim mestima tekst je fikcionalniji.
…..Mnoštvo drugih postupaka i aspekata prisutnih u ovom delu tekst oblikuju u roman i fikcionalnost čine primarnijom u odnosu na dokumentarnost. Primera radi, takva su poigravanja formama pripovedanja. Naime, maskiranje figure pripovedača može se protumačiti i kao pledoaje da zapravo nije ni važan identitet čoveka koji pokušava da svoju prošlost, pišući, spase od ubice – zaborava, već da su sami opisani događaji najvažniji.
…..Važno je i to što se u delu ne poštuje hronološko ustrojstvo. Događaji ne slede uzročno-posledični tok, već kao da su povezani metodom asocijacija. S obzirom na to da ovaj roman tematizuje sećanje, prošlost, uspomene, ovakav postupak ulančavanja epizoda, što bi autor/pripovedač/junak rekao – po principu mozaika, stoga nije nimalo čudan. Iako pri kraju romana nailazimo na tvrdnju da sećanje još uvek dobro služi autora/pripovedača/junaka, upitno je da li je moguće memoriju sinhronizovati po principu kalendara, slepo prateći datume, te možda zato oni u velikoj meri izostaju u ovom tekstu. Stoga ne možemo govoriti o tome da Aleksandar Petrov piše hroniku, sa težnjom da verno predoči određene istorijske događaje. Naprotiv, on opisuje mnoge epizode iz lične prošlosti, koje su iz njegove perspektive važne, te zaslužuju da budu ovekovečene u jednom delu. Dok pominje različite studije i knjige ili održane konferencije, autor pride ne navodi u fusnotama direktne i proverljive reference. On pomenute elemente ugrađuje u svoj fikcijski svet, te iako su to datosti nečije prošlosti i mogu se čitati prosto kao zanimljivosti iz sveta književnosti, one se ne moraju proveravati sa stanovišta dokumentarnosti.
…..Čitajući ovaj roman, saznajemo pregršt nepoznatih činjenica, možda i anegdota iz sveta književnosti, i iako autor/pripovedač/junak teži objektivnosti, svi događaji predstavljeni su kroz njegovu vizuru, koja na kraju ostaje ključna. On pokušava da prenese čitaocima bar deo atmosfere koju je proživeo i da od svojih sećanja načini totalizujuću sliku o jednom prošlom vremenu. Ali ipak, nameće se pitanje: može li se zaista totalitet predočen kroz određenu vizuru jednog čoveka smatrati validnim dokumentom?
…..Ovaj roman, počevši od naslova, sve do završnice oličene pesmom u prozi, počiva na neprestanoj, nerazrešenoj dijalektici između dokumentarnosti i fikcionalnosti. Vrlo je teško izvagati koji od dva pomenuta sloja dela preovlađuje; to možda ni ne treba raditi, već se naprosto prepustiti stranicama Memoromana i čitati ga, prateći sopstvene težnje i afinitete.
…..Tokom čitanja ovog romana nemoguće je ne primetiti uticaj stvaralaštva Miloša Crnjanskog, kojim se Aleksandar Petrov kao kritičar ranije bavio. Na prvim stranicama ovog dela nailazimo na citat Crnjanskog koji je autor odredio kao jedan dva motoa romana: „Memoari su uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kada nisu bili doslovce verni.” Petrov se, pišući Memoroman, pridržava ove tvrdnje. On od stvarnih događaja iz prošlosti, od svojih „memoaraˮ pokušava da stvori roman, dakle, da stvarnost, odnosno, dokumentarnost pretoči u fikciju. Mi ne možemo znati iz kojih pobuda on to pokušava, ali se možemo zapitati da li je takav pokušaj uopšte moguće izbeći. Da li je oblikovanje sećanja već nužno fikcionalizacija i da li memoari na kraju svakako moraju postati roman? Prostor sećanja je uvek dalek i neistražen. Rečima Danila Кiša (odnosno, Andreasa Sama, ili obojice?): „Jer, znate, tako je to sa uspomenama, čovek nikad nije siguran.” Slično pitanje postavlja možda i Aleksandar Petrov, bilo da je to Aleksandar sa korica romana, jedan od dvojice pripovedača ili Aleksandar kao glavni junak. Najvažnije je ipak to da ovaj roman otvara mogućnosti za različite načine čitanja, i onaj ko bude čitao Memoroman kao ljubitelj književnosti, može u njemu pronaći veliki užitak.
.
.
.
.
.
