Irski pisac Džon Banvil (1945) poznat je po majstorskom stilu svojih romana, što mu je donelo reputaciju jednog od najvećih stilista današnjice i jednog od najznačajnijih živih pisaca na engleskom jeziku. Objavio je više od dvadeset romana, od kojih nekoliko krimića pod pseudonimom Bendžamin Blek. Dobitnik je čitave kolekcije književnih nagrada, uključujući nagradu „Franc Kafka“ (2011). Najviše priznanja – Bukerovu nagradu (2005), Nagradu za roman godine u Irskoj (2006), kao i Evropsku književnu nagradu Madlena Cepter (2007) – dobio je za roman „More“, istančanu studiju o gubitku, ljubavi i sećanju. Glavni junak romana i narator je istoričar umetnosti Maks Morden, koji posle smrti supruge odlazi u mestašce na jugu Irske gde je pedeset godina ranije, kao dečak, proveo nezaboravno leto. Maks Morden je autor nezavršene studije o francuskom slikaru Bonaru.
U razgovoru koji smo vodili u Parizu, Džon Banvil mi je poverio da voli Bonara, Braka, Pikasa. „Bonar je veliki umetnik, kao i Brak, a Pikaso je genije. Između velikog umetnika i genija, ja više volim ovog prvog“ rekao je. Tih, iskren, prefinjenog humora u govoru, Banvil je od one vrste zanimljivih i inspirativnih sagovornika s kojim se u glavi nastavlja razgovor još dugo pošto je intervju završen.
.
Vaš roman „More“ osvojio je prestižnu Bukerovu nagradu za 2005. godinu, a u Parizu ste za taj roman primili i Evropsku književnu nagradu Madlena Cepter. Šta za Vas, kao pisca, predstavljaju nagrade?
Nagrade su svakako dobre zato što skreću pažnju ljudi na knjigu koju inače ne bi pročitali. Uvek je dobro dobiti nagradu. Osvajanje nagrada ima i svoju detinjastu stranu. Naravno, zadovoljstvo je dobiti i jednu evropsku nagradu, zato što smo mi iz Irske večno provincijalni i još uvek gledamo više ka Americi, nego ka Evropi. Ja sam, inače, predani Evropljanin.
.
Dugo ste smatrani piscem čije su knjige nepristupačne za širu publiku.
Ne znam zašto su me držali za takvog pisca. Mislim da su moje knjige veoma jednostavne i neposredne. Stekao sam, međutim, reputaciju „pisca za pisce“. To je nešto najstrašnije što može da se dogodi piscu. Jer, drugi autori ne kupuju moje knjige, a ne kupuje ih ni običan svet jer misli da sam „pisac za pisce“. Ne znam kako sam stekao tu reputaciju. Ja pišem za ljude, ne za pisce. Postoji izvesna razlika među njima.
.
„More“ je prodato u više stotina hiljada primeraka. Da li je to uticalo da prijem Vaših romana kod publike postane drugačiji?
Da, sada imam veću reputaciju. Prodajem više knjiga. Ne verujem da imam mnogo više čitaoca nego ranije. Istina je da mnogo više ljudi kupuje nagrađene knjige, ali to ne znači da ih i čitaju.
.
Da li Vam je važno da se Vaše knjige čitaju?
Da, da, da. Jednom je moja supruga bila u robnoj kući Marks & Spenser. Kada je kasirka videla njeno ime na kreditnoj kartici pitala ju je da li je u srodstvu sa Džonom Banvilom? Pošto je dobila potvrdan odgovor, kasirka je rekla: „Kažite mu da je ‘More’ najlepša knjiga koju sam ikada pročitala. I, recite mu da Vam je to rekla kasirka iz Marks & Spensera.“ Zašto bi mi bili potrebni prikazi kada imam tako nešto? Ta žena je neko. Pišem za kasirku iz Marks & Spensera, ne za prikazivače knjiga ili kritičare. Pišem za čitaoce, i svakako ne za druge pisce.
.
„More“ je priča o ljubavi, smrti, prošlosti i sećanju. To su večite teme. Vi ste ih obradili na izuzetan način!
Stari Grci obradili su sve teme. Sve što mi radimo su varijacije novih načina kazivanja o starim stvarima. Nema ništa novo da se kaže. Sada je reč samo o pronalaženju novog i lepog načina kazivanja.
.
Vaš junak Maks Morden pritisnut je, gotovo opsednut, smrću. Šta Vas je navelo na tako delikatnu temu?
Mi smo jedine životinje koje su svesne činjenice da smo smrtni i ta svest je od nas učinila to što jesmo: tragična i, u isti mah, izuzetno kreativna bića. Sve što radimo ima ishodište u našoj svesnosti smrti i kratkoće života.
.
Kritičari se slažu da ste maestralno prikazali Mordenov povratak u detinjstvo.
Napisao sam seriju knjiga u prvom licu, gde narator kazuje priču. Želeo sam da se otrgnem od toga i prvobitna namera mi je bila da napišem kratku knjigu o detinjstvu. Zatim je, posle godinu dana pokušaja da to učinim, u mojoj glavi počeo da govori glas Maksa Mordena. Shvatio sam da i on treba da bude u knjizi. Nisam siguran otkuda je on došao. Tako je ispalo da nisam pisao samo o detinjstvu. Kada su pisci u nevolji, i kada je potrebno da nešto promene, uvek se vraćaju detinjstvu.
.
Smatrate li sebe postmodernim autorom?
Ne. Ako sam išta „post “, onda sam posthumanista. Ne smatram ljudska bića centrom univerzuma. Ljudi me pitaju zašto stalno pričam o životinjama i vremenu? Kažem: zato što ljudska bića postoje samo na pejzažima. Ali realistički razmišljajući, ja sam pisac starog kova. Mislim da romanopisačkoj pustolovini još nije došao kraj.
.
Kakvu literaturu ste čitali u mladosti? Koje knjige su na Vas najviše uticale?
Kada sam počeo da čitam, čitao sam engleske romanopisce tridesetih, četrdesetih i pedesetih poput Evelin Vog, Pelama Grenvila Vudhausa, Grejama Grina. Njima sam se najviše divio. Čitao sam ih više nego irske pisce. A onda, kada sam imao dvanaestak godina, brat mi je dao primerak „Dablinaca“ Džejmsa Džojsa. Iznenada sam video da visoka umetnost, da visoka književnost, može da priča o oskudnom životu kakav sam gledao kao dete rastući u jednom gradu u unutrašnjosti, u Irskoj. Za mene je to bilo pravo otkriće da od običnog, od dosadne, sive svakodnevnice, može da se pravi poezija. Počeo sam odmah da pišem i to su bile vrlo loše imitacije Džojsovih kratkih priča. Ali, nastavio sam s pisanjem od tada, od svoje dvanaeste godine. Pišem više od pedeset godina, a osećam se kao da sam tek počeo da učim kako se to radi. Ako nastavim narednih pedeset godina, onda ću to zaista naučiti.
.
Čitate li prikaze Vaših knjiga?
Ne. Ne zanimaju me. Hemingvej je rekao, i u tome je bio u pravu, da kada čitate prikaze vaših knjiga ne možete da prihvatite samo povoljne. Treba isto tako da prihvatite i nepovoljne. Zato je bolje ne čitati ih uopšte.
.
Ali, Vi takođe prikazujete knjige drugih autora. Već više od dve decenije pišete prikaze za „The New York Review of Books“!
Volim to da radim jer je to časno zanimanje. Mislim da je i dalje važno da postoje ljudi koji će dati pošteno mišljenje o novim knjigama. To je ono što rade prikazivači knjiga. Ja nisam kritičar. Kritičar je nešto drugo. Ja sam samo prikazivač, pišem o knjigama koje još nisu objavljene, koje još niko nije čitao osim nekolicine prikazivača. Govorim šta je moj prvi utisak o nekoj knjizi, ne pretendujem na konačan sud. To mi se čini poštenim zanatom. Mnogo mi je veće zadovoljstvo da pišem prikaz, nego knjigu. Mrzim sve svoje knjige. Volim da pišem prikaze.
.
Koju knjigu biste poneli sa sobom na pusto ostrvo?
Ako bi to bila fikcija, izabrao bih roman Vilijama Makpisa Takerija „Vašar taštine“, koji je bio najveći roman 19. veka. Mislim da je bio najveći zato što govori o novcu, seksu i vlasti. Jako mnogo romana 19. veka govori o nerealnim stvarima, dok Takeri priča o stvarnim, osnovnim stvarima u životu. Od knjiga poezije poneo bih Rilkeove „Devinske elegije“, a od filozofske literature Ničeovu „Veselu nauku“.
.
Da li poznajete srpsku književnost?
Voleo bih da je poznajem. Jedan od problema u svetu gde se govori engleski jezik je da znamo veoma malo o stranoj književnosti i to postaje još gore jer izdavači objavljuju sve manje stranih knjiga.
.
Objavljujete knjige i pod pseudonimom Bendžamin Blek. Kakva je razlika između pisca Bendžamina Bleka i pisca Džona Banvila?
Razlog zbog kojeg sam se latio pisanja kriminalističkih romana je u tome što sam počeo da čitam Žorža Simenona, kojeg nikad ranije nisam čitao. Iznenada sam ga otkrio i bio sam zadivljen onim što je postizao malim sredstvima, skromnim rečnikom i vrlo neposrednim stilom. Poželeo sam da se i ja u tome okušam, misleći da nikada neću biti ravan Simenonovoj genijalnosti, kratkoći i neposrednosti. U svakom slučaju, inspiracija je otuda došla. Onda sam odlučio da uzmem pseudonim i da to bude otvoren pseudonim. Nikada se nisam krio iza njega. Jednostavno sam želeo da uputim čitaoce da je to novi pravac kojim sam krenuo.
Kako piše Džon Banvil, a kako Bendžamin Blek?
Vrlo su različiti Blek i Banvil. Bendžamin Blek radi brzo i vrlo jednostavno. Džon Banvil ne piše jednostvano i piše vrlo, vrlo sporo. Kao Bendžamin Blek mogu da napišem dve hiljade reči u jednom danu. Ako bih kao Džon Banvil napisao dvesta, bio bih vrlo srećan.
.
Kako pišete, kako radite na romanima?
Radim 24 sata dnevno. Zaista, čak i kada spavam. Obaveza da se bude književni umetnik je životna dužnost. Stalna predanost. Tako postoje periodi kada sedim za pisaćim stolom, ali to nije obavezno jedino vreme kada pišem. Stalno pišem u glavi. Sve. Nevolja nas pisaca je u tome što nikada ne možemo da prestanemo da pišemo. To je opsesija.
Zašto tako naporno radite?
Ne mogu da radim ništa drugo. Ja sam kao ajkula koja ne može da prestane da se kreće. Ako prestanem da se krećem, potonuću na dno. To sam ja. Ja sam pisac. Bendžamin Blek piše odavde (pokazuje na glavu), a Džon Banvil odavde (pokazuje na srce), što će reći da je Džon Banvil umetnik, a Bendžamin Blek zanatlija.
razgovarala Mira Popović
.
.
.
