Fioka za sahranu

1.

Leševe treba našminkati kao goste pred odlazak u TV studio. Bradu privezati nevidljivom plastikom (ne žicom kao u našim seoskim običajima). Šminka kao za pacijenta sa ejdsom u terminalnom stadijumu (ili klovna koji se sprema za Evrosong). Pre nego što dođe ratni reporter, proveriti da se nisu nakupile bube i mušice, koji će da napadnu učesnike programa. Jednom se dogodilo da je Arkan doveo oca da se zaklinje na osvetu svog sina s ratišta i kome su se u očnim dupljama migoljili beli crvi. (Isti oni, od kojih je jedan ispao iz Enkiduove nozdrve. Toga u srpskom prevodu Gilgameša neima, da se deca ne bi potresala. Ali bez razloga su cenzurisali, jer to je lektira, a lektiru ionako niko ne čita.) Otad je u programu televizije umeo da promakne neki kurac ili neka sisa, pa čak i pička, ali leš u prirodnom stanju gozbe, štono reče Vili Šekspir – e to jok, brale.

Leševi su najukusniji kao koske za supu. Koske su ukusnije od supe u kocki, što reče Karapandža. Jušne kvočke, što rekô ja™. Tada se pronose kao dodole kojima se priziva – nova kiša krvi.

2.

Kada se objavi lažna vest o nečijoj smrti,dešava se nešto suštinski različito od onoga kada se objavi tačna vest o smrti pa se čeka da operater „Vikipedije“ izmeni enklitiku glagola „biti“ u perfekat.

U ovom drugom slučaju duša pokojnika zabunom misli da je živa, pa se čudi kao ptica koja udara o čisto prozorsko staklo. U ovom prvom slučaju dešava se nešto zlokobno i đavolski: oplakana duša nije stigla da se vrati u još nepotrošeno telo, kao kada čovek ne može da uđe u zaključanu zgradu za vreme policijskog časa. (Ili su ljudi iz opštine promenili bravu i zalepili proglas: „Ova imovina pripada državi…) Ta kobna zabuna ume da osenči i telesni život opanjkanog živućeg i uvek će se naći ko će usklinuti: „Pa zar ti nisi umro?!“ I zaista, jedan deo tog oklevetanog jeste umro, on niti će moći dalje živeti stopostotno živ niti će moći biti u potpunosti oplakan kada zaista opandrči, jer mnogima će biti teško dvaput žalovati. On je kao daleki rođak koji dođe na slavu a mnogi ga se ne se sećaju.

Onaj drugi iz ove priče, pak, ako mu se posreći, može da postane Elvis za sirotinju, smešan i trapav lik u alkoholnim isparenjime nekog bifea pored davno zakračunate autobuske stanice.

3.

„Šta se dešava kada čovek umre?“ Ovo pitanje je u rangu pitanja  „kako kosmonauti vrše nuždu?“ i „da li novom Papi opipavaju jajca da se uvere da li je zbilja muško?“  (Mislim da će Jugosloveni zanavek psovati Milivoja Jugina zato što nije objasnio ono prvo pitanje, nego zapeo Gagarin pa Gagarin, jebô ga Gagarin, rusofil jedan!)

Ljudi to ne pitaju sa stanovišta fizičkih aktivnosti,

no žele nekakav naučni dokaz da ipak ima nečeg posle smrti. Dakle, čova time pita šta se događa kada čovek umre – u nadi da će ga odgovorilac obradovati npr. pričom o fizičkim merenjima elektromagnetnih talasa „koji se i dalje odašilju nakon“,  o tome da je telo lakše za toliko i toliko grama (= to je duša, brate), a sve poduprto

nekakvim vizijama tunela iz svedočanstava ljudi koji su se navodno vratili iz kliničke smrti.

Kad ono, dobiju odgovor tipa: „Prekine se program. Kao kada crkne televizor, a ti si katodna cev. Onda dođu neke brkate babe koje te ubace u čabar i kada se presamitiš, onda prdneš i možda se malo ukakiš – ono što je bilo u guznom crevu posle kakatus ante mortema. Onda te iste one babe okupaju i obuku u najjeftinije ili najskuplje odelo i ubace u kovčeg tako da se ne vide zakrpljena postava i zakrpljni šavovi na lešu. Pre nego što pripuste ožalošćenu rodbinu u sumnjičave poverioce, našminkaju te, jer si se pretvorio u drakulu već 28 sati posle smrti. Sada ličiš na Taška Načića u filmu „Davitelj protiv davitelja“.  Po pravilu ti ukradu sat, prstenje i sve što je vredno.

4.

Pisanje testamenta uvek uključuje dobru meru samosažaljenja, osvetoljubivosti i straha od nepravne države i marifetluka notarā i rodbine. Tȁ, svi smo mi pisali patetična oproštajna pisma zbog nesrećne ljubavi, što nismo pozvani u školski fudbalski tim, zbog toga što nam majka ne peče tortu svake nedelje, zbog toga što su se Amerikanci spustili na Mesec pre Rusa i zbog Kenedijevog ubistva. (Dve osobe koje su se samozapalile zbog raspada „Bitlsa“ ne računam, jer je dokazano da su bile poremećene.)

Testament je uvek i plakanje za samim sobom. Autor oporuke kao da očekuje da ga u poslednji čas spasi Deus eks mahina.

S tim u vezi, ima jedna anegdota koja mi je, kada sam saznao za nju, jako zaličila na pisanje lažnog testamenta, a liči mi i dalje. David Bronštajn je tek 1990. dobio dozvolu sovjetskih vlasti da putuje po Zapadu i učestvuje na turnirima; dotle je iskijavao svoj pogani jezik. I, samo dve sedmice pred put, potrefi ga rak prostate. Njegova supruga,  inače ćerka Isaka Boleslavskog (s kojim je Bronštajn podelio prvo mesto na Turniru kandidata u Budimpešti 1950. g. i posle majstorice izborio pravo da igra meč sa Botvinikom), nagovorila ga je da ode na pregled jer je ustajao noću da piški i po deset puta. Zgrada bolnice je bila sva nikakva, malter se ljuštio, žbuka otpala skroz, zidovi se ljuspali. Hirurg je izgledao nespretno, kao skretničar ili domar u čehoslovačkim filmovima, onim ezoposvskim komedijama iz devetsto šezdesetih. Ipak, operacija je uspela i sa staračkim zakašnjenjem, da parafraziram Krležu, Bronštajn je krenuo na labudovu turneju po Evropi i preko okeaana. Igrao je u Španiji, Britaniji, na Islandu, u Švajarskoj i Danskoj. Trenirao je omladinske timove u nekoliko zemalja, primao gostoprimstvo nekih bogataša željnih da za tanjir supe i ustupljenu gostinsku sobu dobiju šahovske lekcije na najvišem nivou.

Usput je grozničavo tražio državljanstvo, uhlebljenje, novo prebivalište u smiraju života. (Sve misleći na to da li će se rak vratiti.)  Na kraju je na Islandu zamolio Fridriha Olafsona, dugogodišnjeg predsednika FIDE, da posreduje u dobijanju vize – a ako može i državljanstva – i poklonio mu razne memorabilije, između ostalih deo svoje prepiske i jedan džepni sat nasleđen od dede i koji je uvek bio uz njega (sat, ne deda) na svim takmičenjima, pa i u meču za titulu svetskog šampiona 1951. s Botvinikom.

Olafson nije uspeo da izradi državljanstvo za Bronštajna, ali mu je sat – vratio, kada je shvatio koliko je to draga uspomena, neprocenjiva čak. Bio je to Bronštajnov očajnički potez, možda s dobrom merom samosažaljenja i durenja.

„Suđeno mi je, izgleda , da umrem u mom Minsku…“, pisao je Bronšptajn u Čarobnjakovom učeniku, nevešto rpevedenom na engleski. (Godinama bezsupešno pokušavam da stupim u kontkat sa Tatjanom Boleslavskom, sada penziniosanom anglicistkinjom na unoverzitetu Kijevu, da prevedem to s ruskog ako može. David je sobio visok krvni pritisak popravljajući engleski prevod onog šustera.)  „Ionako moram lekaru da primim terapiju, jer ono mi se vratilo…“, piše on pri kraju te knjige.

E, tako je s pisanjem testamenta. Pisac se uvek nada da će se onaj Deus pojaviti i reći. „Čuj, obavio sam neke razgovore, našao sam se s onom babetinom s kòsom, gadna baba, nabijem je na kurac, ali sređeno je… Do daljeg. Ali čuvaj se. I…evo ti onaj časovnik. Mnogo je lep, ne mogu to da ti uzmem.

Ali…kad rodbina ili ljudi iz opštine navale na stan koji su otpečatili, joooj, koja je to pljačka, čoveče, kao ajkule na krvav leš da navale.

5.

S godinama mi sve češće na pamet pada jedna autobiografska vinjeta Henrija Fonde, on ju je opsesivno ponavljao u svakom intervjuu. „Koja vam je najlepša uspomena iz detinjstva?“, pitao ga je nekada neki novinar.

„Jednom me je majka probudila iz sna usred noći, uzela i odnela u naručju napolje. Pokazala mi je nešto na nebu, svetlost koja se brzo kretala, i rekla: ‘Ovo je Halejeva kometa, sine. Sledeći put će se pojaviti 1986.’“ Kada sam ovo prvi pročitao, naglasak sam stavio na ljubav prema majci, uostalom tako su nas vaspitavali u osnovnoj školi. (Učiteljica je mnogo puta prepričavala onu poučnu skasku o tome kako je nezahvalni sin majčino srce nosio na dar nezahvalnoj kalašturi supruzi, pa se sapleo i pao, a srce je progovorilo: „Jesi li se povredio, sine?!“ Pa te majčine oči, kao planinska jezera itd. Tek mnogo godina kasnije sam došao zaključka: Ako te Medeja ne udavi u lavoru ili kadici uz „Kosili“, onda će ti glavu napuniti takvim užasima, koji će kao paklena mašina tika–taka da ti kucaju kao damari sa zadrškom i sjebaće ti život.)

Elem, godinama, decenijama sam te Hondine reči doživljavao kao možda previše zaslađene uspomene iz detinjstva, kao vezanost za materu, kao oblomovljevsku žal za pomrlim i nikad neprežaljenim roditeljima, kao još živući odsjaj neugasle roditeljske ljubavi, to je ona duhovna energija za koju mislimo da postoji i da nas povezuje s precima. (Pozitivisti bi rekli suho: „živimo samo dokle nas se sećaju1“)

Ta vinjetica iz detinjstva se toliko često ponavljala da se – barem u mom uhu – izbagatelisala, čak isprofanisala. To su one anegdote koje postaju predmet zajebancije i plotskih viceva, tipa: „Vuk Karadžić štapom pisao slova u prašini“, „Drug Tito je bio toliko siromašan da je grejao stopala u kravljoj balezi“, „Svetozar Gligorić na omladinskom prvenstvu pustio protivnika da vrati potez (zaplakao se dečkić) pa izgubio, ali sudija je to video pa obojicu pustio u finale“, ili, najdosadnija anegdota od svih, jeste ono sa čalmom Rajka Mitića: „Udario sam glavom o oštar zid tunela i morao na ušivanje i na teren sam se vratio sa čalmom i nisam ni znao da smo u međuvremenu primili gol“. (Niko da nije pomenuo zgoditak? Mȁ ne verujem.)

Godine su prolazile i Henri Fonda je počeo da poboljeva. Od oca nasleđena srčana slabost je počela da uzima danak i u jednom trenutku je glumac prestao da se brije. (Kada ljudi teško obole i prorede javne nastupe, često puste bradu. To sam primetio kod ljudi koji su imali operaciju na otvorenom srcu. Brijanje kao aktivnost mora da izaziva strašne aocijacije na hirurški nož – to je moja teorija.) O ona vinjetica o Halejevoj kometi koja će se „opet pojaviti 1986. godine“ počela je da dobija neko drugo značenje. Tada je već internet bio dostupan i ja sam izguglao istorijat glumčevih zdravstvenih problema. A izguglao sam i taj intervju, dat Varajetiju povodom neke okgrugle godišnjice i nagrade za životno delo njegovoj ćerki Džejn. (Dugo je bila na nezvaničnoj crnoj listi, kao i Izabela Roselini, jer je napustila muža, a obaška što je delila očeve levičarske /liberalne/ stavove. Ne zna se šta je gore u puritanskoj Meriki, muža zajebati ili socijalista biti.)

I onda mi je sinulo: Henri Fonda je tom dozlaboga sentimentalnom sličicom iz najranijeg detinjstva želeo da sebe – pozitivno urekne, da tako kažem, da sebi bezecuje dobar period života, da dakle bude živ i te 1986. Barem dotle.

Dešava se to da se ljudi raspilave posle teških operacija (health scare-ova, kako bi rekli seljaci severno od Sajma), da pre odlaska na operaciju ublažavaju strah nekim kolumnama ili pismima čitalaca („čuvajte mi Jugoslaviju“, „ne znam da li ću se vratiti“, „prvi put razmišljam o smrti“, „vođenje stranke prepuštam tom–i–tom“, „vidimo se uskoro“ i slično), ili posle pišu pesme i sonete hirurzima i neurolozima. Čovek koji je dotle imao moto: „Treba biti okružen lepotom“ i slikao se s lulom u stolici koja se ljulja i mnogo mlađom ženom, odjednom je postao smeran i svestan svoje ljudske mere. Javlja se komšijama koje je pre ignorisao, šalje poklone medicinskim sestrama koje su mu donosile i odnosile gusku ispod dupeta, obećava sebi kako će se promeniti. Donosi rezolucije, kako se to danas govori na Instagramu i Fejsbuku.

Dešava se da debeli ljudi posle uspešne dijete misle da su postali nove osobe. „Lekar mi je rekao da su me sati delili od smrti!“ i slavni pisac pokazuje svoje bivše pantalone „u koje sada mogu da stanu četiri komada sadašnjeg mene!“. Takvi ljudi su žive zbirke recepata zdravih obrokâ i po pravilu su postali vernici („Bog me je sačuvao jer imam neku misiju“). Dešava se zatim i to da te rezolucije ne potraju. Pre ili kasnije, kilogrami se vrate. U jednom trenutku ne odoliš dok prolaziš pored pekare ili poslastičarnice… I posle nema povratka.

I otad, posle tog guglanja, vinjetica iz detinjstva Henrija Fonda mi je samo još češće padala na pamet. Isprva je nisam povezivao sa sobom, već sam u njoj nalazio neku morbidnu zabavu, kao da gledam dokumentarac o katastrofama na Nešenel Džiografiku. Ili da čitam serijal o raku na plućima Žaka Brela u Ilustrovanoj politici.

(Tada mi uopšte nije padalo na pamet kada bi to sledeći put Halejeva kometa trebalo da se pojavi na vidiku. Neverovatno, ali tako je.)

Fonda nije dočekao da vidi kometu još jednom. Umro je nepunih godinu dana po snimanju filma Na zlatnom jezeru (za koji je dobio Oskara ali nije mogao da dođe na ceremoniju zbog bolesti). Mađija nije uspela. (Halejeva kometa je bila vidljiva tek četiri godine kasnije.)

Onda sam se informisao o tome kada će to sledeće pojavljivanje komete. Bogami, samo dugovečni ljudi sa Kavkazu koji tamane kefir kao srpski pisci klekovače bi se tome mogli nadati. I neke Japanke. I naše babe iz reportaža u Trećem oku, ali ja u njihove krštenice verujem isto onoliko koliko u krštenice afričkih fuzbalera koji igraju u Evropi. Njima su krštenice pojele žirafe a našim babama – izgorele u savezničkom bombardovanju.

Tada sam već počeo da se ozbiljnije štrecam.

A ta vinjetica iz Hondinog detinjstva  je nastavila sve češće da mi pada na pamet.

Pada mi i sada…posle smrti.

6.

Uz pomenutu vinjeticu iz života Henrija Fonde, smestiću jednu karikaturu na koju sam nedavno nabasao. Elem, to je šlajfna stripa od tri (3) sličice. Prva sličica pokazuje Halejevu kometa i švrću koji je gleda. Druga sličica pokazuje Halejevu kometu i starca koji je gleda.

Treća sličica pokazuje Halejevu kometu…

7.

Svaki put kada u staklenoj vitrini nekog muzeja vidim krhotinu, figurinu, izanđali predmet nejasne funkcije, pa pročitam samouvereni opis arheologa/kustosa/istoričara umetnosti – pomislim da postoji prilična verovatnoća da taj tekst ama ič nema veze sa stvarnim značenjem i upotrebom predmeta (ili krhotine). Boginja plodnosti izraženih oblina? Ma šta mi napriča. Kipar je voleo guzate žene. Šta ako je čika arheolog bio u zabludi? (Kao kada Srejović nije ukapirao da su vinčanske kuće imale oblik kružnice, a ne trougla.)

U stvari, ne samo da živimo dokle ima nekog da nas se seća, već sve što je o nama zapisano ili se o nama misli u sećanjima posle – može biti jednako nepouzdano kao Srejovićeva zabluda ili bilo koja druga kriva arheološka pretpostavka, makar bila smatrana nepobitnom činjenicom.

Kustosi našeg života posle smrti ne samo što su i sámi trošni, već mogu itekako biti u zabludi ili zlonamerni. (To bi vam Vuk Branković, Neron i Kraljević Marko mogli posvedočiti.)

Mislite o sebi sve najbolje, dok još možete.

Jer, možda ćete biti jedini..