.
.
.
…..Bio je žestoka osoba koja ne voli žestoka pića. Uvek bi pio samo vodu, u očima je umesto suza čuvao grimiznocrveno vino, dok ga je, za vreme bludnih noćenja okruženih samovanjem, sa obližnjeg stola posmatrala jedna radoznala flaša. Taj sto, sam po sebi, nije se ni po čemu razlikovao od bilo kog drugog stola koji je obitavao u njegovoj kući – bio je od mahagonija, fino izrezbaren i pun teško raspoznatljivih ukrasa. Na čitavoj njegovoj površini ležala je udobno smeštena prašina, koja je, činilo se njemu u ovoj pitkoj izmaglici, kao u inat svakom njegovom pogledu neposlušno odbijala da ode. Ipak, strašan i zahtevan zadatak imala je ta prašina, na sebi je držala polupraznu, ali vrlo raskošnu flašu – Flašu Viskija. Otkada je znala za sopstveno postojanje, ona je uživala u svom svetu, tako malom, a njoj ogromnom, jer, imala je običaj da broji ona, do sledećeg stočića gde je stanovala Pepeljara, trebalo bi joj čitavih deset koraka da predje. To, razume se, nije bilo malo, ali takva putovanja nisu joj ni bila potrebna, premda je na svom uzvišenju nalazila da ima sve što joj treba. Dani su bili divni, mirisni i sunčani, i to za pravo čudo gotovo uvek – sve je izgledalo kao nekakav nezasluženi raj iz koga bi bilo ko, ko nije bio topao koliko i svaki zrak Sunca koji se ušunja unutra, bio izbačen. Tako je makar bilo danju, ali sada nije bio dan.
…..Flaša se uvek pitala šta to njen nepozvani gost radi sedeći do vrlo duboko u noć u kožnoj fotelji svoje kancelarije (barem je, iz ovog ugla, njoj dato okruženje ličilo na kancelariju), remeteći njen san svojom užarenom loptom svetlosti na radnom stolu. Nikada nije pričao, nije pisao, nije ustajao, niti podizao pogled – samo bi kat-kad tiho pevušio. To je naročito nerviralo Flašu. I sada je pevušio umirujuću melodiju, koju je jedino kvario zvuk nečega što je Flaša, pogađajući, smatrala kapljicama koje su u žurbi hitale ka mračnom podu, i to odviše bučno s obzirom na to da ga je od hladnoće sobe razdvajao mekan, vrlo kvalitetan tepih, uvezen iz neke daleke i nepoznate zemlje.
…..„Je li to on počeo da udara ovako?“, pitala se Flaša, i sva se tečnost najednom u njoj zaljuljala tražeći hoće li gde uočiti je li to pak opet, ne daj Bože, došlo do nekakve nesreće nalik onoj od pre par godina. U to doba, gospodin gost (kako ga je tada nazivala Flaša) bio je mnogo pokretljivije biće nego sada jer nije pričao – pevao je, nije pisao – igrao je, nije ustajao – zapravo nije nikada ni sedeo, samo je igrao, dižući svako-malo ruke u vis, kao da ga je pogodio kakav metak. Neretko bi pozivao i ostala tako razdragana i neobuzdana bića. U punom jeku jednog od takvih slučaja, i na vrhuncu jedne od takvih zabava, on je divljački, gotovo ubilački, bacio jednu od obližnjih flaša na pod, i time je definitivno usmrtio. Kako je umela tada toliko čvrsto da zaspi, tako da ne čuje galamu i ušas oko sebe, Flaša je tek izjutra zatekla (i uvek se toga nerado i sa teskobom sećala) svoga bliskog rodjaka, izvesnog Burbona, prolivenog i u paramparčad smrskanog na prethodno savršenom tepihu.Kako je samo okrutno i olako taj mladi život bio prekinut, i postao samo još jedna mrlja. Ovaj, sam po sebi izolovan incident, koji se nije dao ponoviti, Flaša ipak nije uspela da oprosti ovom bedniku, kome je najposle udenula ime prosto Čovek, pre svega jer je on kriv za njen osećaj nesigurnosti koji od tada prožima svaki njen kristal u ovim kasnim večernjim satima.
…..„Vidi ti to sad!“, ispusti, onako za sebe, poluglasom začuđena i iz sveg srca zabavljena Flaša, „Pa on curi!“ I gle stvarno, Čovek je cureo u vazduh, a barica pod njim postajala je sve veća. Uistinu, od tako male svetlosti u ovako velikom prostoru, nije se dalo Bog zna kolikovideti, ali njoj se svidela misao da, šta god teče, brzo teče, i osvaja prostor ispod, koji je i ona jednom žarko želela da osvoji. „Ah, koliko dugo nisam bila na moru… Što bi lepo bilo da se ovakav dar iskoristi, da postane od ovoga jedno more. To se ne da propustiti. Da, morali bismo se svi dogovoriti što skorije, još koliko izjutra. Imali bismo dugačku plažu, i sa njom suncobrane, i ležaljkesa kojih se može gledati u plavetnilo. Zaista, moraću sve pripreme preuzeti na sebe, da mi se ne nađe ko da ovu ideju pogrešno iskoristi, a takvih ovde ima i previše. Sve sami osobenjaci i nesposobnjakovići. Kao neki mislioci, nikakve vajde od njih nema, pih… “
…..Vreme, u svom najneodređenijem i neopipljivijem obliku, prolazilo je mimo svega što je Flaša tako srećno zapazila, mimo čak i njenih misli koje su se nadovezivale jedna na drugu u pretešku i previsoku kulu, uz to se nije nipošto dalo zaustaviti, iako je to Čoveku s druge strane uvek bila velika želja. Kako je sve sada izgledalo, more će se zaista i stvoriti, jer Čoveku je odveć pola noge nestalo – prosto je iskapalo, a da se on na to pritom nije dao ni trznuti, čak ni jedan krajičak svojih dugih crnih brkova pomeriti. Naprotiv, on je još uvek neometano pevušio, mada za nijansu sporije i gotovo kao da ne zna šta da radi sa zvukom koji mu se tako bezvoljno prosipa iz usta. Pritom je za sve to vreme nastavio da curi i cedi se kao da je prethodno skočio u bazen ili možda reku, samo što je ostajalo sve manje njega da bi nastavilo curenje. Jedino što je preživljavalo (ako se to tako uopšte može opisati) kako bi ponešto o danas viđenom sutra možda imao priliku da ispriča, bila su rebra. Za sada, tri para ovih unutarnjih ljudskih kljova štrčalo je iz čudne mešine tela i tečnosti. Iz Flašinog ugla delovala su tanka, krhka, ali ona nisu bila samo to, bila su i trula.Verovatno bi čak i pod većom količinom prašine popucala. Tad bi možda izrasline na njima, crvene, pulsirajuće i podosta velike u odnosu na grane za koje su zakačene, pale na pod da nešto još crvenije i veće izraste iz njih. Ovaj celokupni fenomen, koji god on mogao biti, već je uzeo maha sve do pola Čovekovog pasa. Po svemu uočljivom sudeći, on se nije njemu opirao niti ga je osetio. Misli mu verovatno bejahu daleko izvan četiri zida, doduše čak i u tami vrlo svetla i puna slika, ne mareći za ono što se dešavalo izvan njih samih. Kao da je to bila česta pojava – kapljati u zaborav, i toliko ispod njihovih mogućnosti da bi zamajavanje takvom trivijalnošću moglo uprljati te uzvišene, revolucionarne misli koje datu im glavu nikada neće napustiti.
…..„Ovo stvorenje ume čak i melodiju upropastiti“, pomisli Flaša slušajući sada već više škrgutanje zubima nego bilo kakvu melodiju – i na mestu sebe prekori, jer Čovek je nestajao, a ona se tu našla da ga grdi i srdi, „Ta, odveć je kasno sad.“
…..Kapljice su išle, jedna za drugom, kao i sati što su prolazili, samo sigurnije i znatno primetnije, kao kakva vojska – jer toliko su ga kapi jele, grizle i odnosile, da su stigle dotle da se može sve posmatrati sa visine Flašinog stola, bez okretanja i izvijanja koje je, uostalom, njoj predstavljalo nadljudski napor. Osim što je uživala u pogledu, pošto je znala da ga nikada neće moći opet doživeti, Flaša se potpuno prepustila svemu što je lebdelo okolo u vazduhu, a činilo je njoj neponovljiv doživljaj. Čak je i visina sa koje je sve gledala sada izgledala još viša negoli pre. Sama svetlost kao da je lepše sijala, veštije se prelamala u Flašinim dubinama, golicajući je besramno.
…..„Lepog je mirisa ovo nestajanje. Oštro, kao da peče. Kakvog li je ukusa? Poznato mi je od nekud… Je li to aroma kakvog jela? Može li biti uobrazilja? Ne, ne, ne… Ne, šta ja to pričam – pa to je moj miris! Mmm… Kako samo prija… Ne bi li se složio, Čoveče?“
…..Flaša je uživala, ne dobivši nikakav odgovor, a Čovek je, najednom samo – do kraja iscureo. Čuo se samo muk. Od njegovog mutnog pogleda ostali su samo brkovi, crni i ružni, kako se kupaju u viskiju.
.
.
.
.
.
.
