.
.
.
Trka sa preponama ili zašto ne nosim bijelo u bijelom gradu
.
Šetaš dugim bulevarom u bijeloj haljinici
Hajde dete daj deki da jede
Daš deki da jede
Misliš
Možda je on Bog
Kom si se nekad redovno obraćala
Kad si bila mala
Sa klozetske šolje
Sa kim sada razgovaraš
Kad se javi neka bahata želja
Ili da umiriš savjest
Daš deki da jede
Da umiriš savjest
On te naravno opsuje
Malo si mu dala
Koliko je dovoljno
da se nahrani tvoj bog?
Pitaš se dok nastavljaš šetnju dugim bulevarom
Sada bržim korakom
Valja što prije proći
Sve te prosjake i izloge
I bilborde sa likovima ljudi
Koji se blaženo smiju
Misle
Možda sam ja bog
I svi na bulevaru kao omađijani isto pomišljaju
Čini ti se
Prolaziš što prije
A bulevar je dovoljno dug
Da se umoriš i shvatiš
Da svakodnevno šetaš
Kroz ono što stalno zamišljaš
Bulevar je dovoljno dug
Da se umoriš
Da se umoriš
Da se umoriš
Bulevar je dovoljno dug
Za hiljade koraka
Pred svakim preskočiš pitanje
Je li moj?
Da umiriš savjest
Ubrzavaš
Prepone postaju previsoke
Za tvoj slab odraz
Sjetiš se naskačeš na boga
Niski majušni džokeju
Koliko je skokova potrebno
Da se umori tvoj konj?
Uporno se kladim
Na tu izmučenu životinju
Pomislim nekad
Možda sam kockar
Nekad
Možda sam ja bog
Jbg, bulevar je dovoljno dug
Bulevar je dovoljno dug draga moja
Tek da shvatiš da
Ne treba da nosiš tu bijelu haljinu
Prljavo je
Vidi ti se sve dok preskačeš sebe
I pobogu ženo
Žulja li te imalo taj tvoj bog?
.
.
Kada treba da se čisti
.
Sve je baš onako kako izgleda.
Beograd je siv grad.
Naše ulice su prljave
Jer ih čiste jedino gradski čistači
I niko ne želi da bude kao oni.
Zato ni ne izgledamo kao oni,
Mi nosimo drugačija odijela-
Mislimo da znamo da je sve onako kako izgleda.
Ipak, često smo i mi budni kada treba da se čisti.
Tada su i bubašvabe već izmilile
I opsjedaju naše domove.
Jer cijenimo da je zajedničko čišćenje preskupo.
(Zajedničko je preskupo.)
Za to vrijeme mi opsjedamo sopstvenu savjest,
Čistimo je, umjesto da ona čisti nas,
I sve što uspijemo da osvojimo je
Nekoliko sati teškog sna
Pod lakim frotirom,
Još lakšim kapcima.
Zato se danju činimo jedni drugima
Izmučeni, izrabljivani, zarobljeni-
Sve je baš onako kako izgleda.
Srećom, lijepe su još uvijek samo dobre žene
I hrabri dječaci poznaju se po stidu.
Njima je u srcu dom
I skupo je ne čistiti ga. Često, i često zajednički.
(Zajedničkom je teže odrediti cijenu.)
Oni čvrsto spavaju
Dok ulicama sivog grada
Patroliraju čistači.
.
.
Glad i puna trpeza
.
Šutnula sam nogom o punu trpezu
Kada sam zalupila vratima
I otišla
Prisjećaju se naši prijatelji
Uz šalje na račun moje “umjetničke prirode“ i “proste poezije“.
Dok konobar donosi još jedan pretrpan oval
Ja samo razmišljam o tome kako sam srećna
Što ne moram ja da kuvam za sve njih
I što za punu trpezu opet sjedam
Gladna isključivo onog
Što će se između nas desiti
Kada odu svi
Čuvari moje savjesti,
Cenzori mojih stihova.
.
Ovo mora da je dom
.
Riječi isijavaju iza mat ekrana
Miješaju se sa dimom
Hvataju me amorfnu
Odvraćam pogled
Umoren tom maglom
Okrećem ga ka našem krevetu
Kolijevci naših snova
I odmaram na tvom licu
Vidim lijepo
Tvoja brada
Moje gnijezdo
Spleteno od tvojih smeđih i riđih malja
Mojih poljubaca
I naših govana
I osjećam jasno
Ovo je jedina kuća
Iz koje mogu još dugo dugo
Iskakati kroz prozor.
.
.
Ponekad pišem samo da zagrijem prste…
.
Ponekad pišem samo da zagrijem prste
Da budu dovoljno laki i jaki
Da se dignu do njegovog vrata
Da prigrle kičmu svoje stvarnosti.
.
.
.
.
.
