.
.
Aksios
.
Vrata neuropsihijatrijske klinike
Zabravljena su
Došao sam u posetu sebi
I zatekao onoga drugoga
Koji misli da sam ja
Šetajući gore dole gore
Kroz hodnik lavirint
Ne nalazim početka ni kraja
Jer svet se suzio na jednu dimenziju
U kojoj ćemo iskopavati skelete
Prvih zarobljenika koji su
Prestali da glume ludake
Na vratima piše
Aksios
.
.
Pitanja
.
Pitao sam vatru
Da li to ja gorim
Svetlost mi reče
Ti svetliš
Pitao sam vodu
Da li to ja tečem
Mrtvozornik reče
Ti si utopljenik
Pitao sam vetar
Da li to nosi mene
Ptica mi odgovori
Da samo leti pepeo
Pitao sam izvor
O smislu koji se gubi
Ali kroz ponor
Teku reči
koje sve kazuju
.
.
Glavni grad poezije
.
Poezija je kremlj
Na ulazu piše
Poezija ili ništa
Kolomna je glavni grad
Iako Oka ne teče
Već dva milenija
Na odru slučajni pokojnik
Uliva strah onima
Koji se ne plaše smrti
To je bilo u vremenu
Kojemu se ne žuri da stigne
Ili da izostane
U vremenu koje u prolazu
Sačekuje namernike
I vraća ih na početak
A čitav svet strepi
Jer u Kolomni je ključ
Od glavnih vrata
Na kraju krajeva
Ovaj kremlj je već preživio
Kraj vremena
.
.
U potrazi za jednakostraničnim trouglom
.
Kad bismo mogli da vidimo
Ono što gledamo
Kad bismo mogli da mislimo
Ono što mislimo
Kad bismo mogli da sanjamo
Ono što sanjamo
Kad bismo mogli da volimo
Ono što volimo
Kad bismo mogli da verujemo
Ono što verujemo
Kad bismo bar mogli
Da postanemo drugačiji
U trenutku kad stvarno
Postajemo drugačiji
Kao da je kosmos
Tako jednostavno zamišljen
A kosmos je tako jednostavno zamišljen
I zadaje nam glavobolju
Jer je nevidljiv
Zamračen milijardama pogleda
Nemoguć kao jednakostranični trogao
Ni radio talasi ne ulaze
U suštinu stvari
Ni atomsko zračenje
Nije radioaktivno
Sve dok je Ajnštajn
Tako beznadežno usamljen
Kao svaki čovek
Što je beznadežno usamljen
Kao svaki čovek
Što je beznadežan
Kao što je beznadežna potraga
Za jednakostraničnim trouglom
Koji je beznadežno usamljen
.
.
Kad ne bude bilo čitalaca
.
O nečem nerečenom
O nečem što će se tek uspostaviti
O dželatima u ime budućnosti
O budućnosti
O prevremenoj budućnosti
O poluperiodu raspada
O nuklearnom otpadu
Čitajte na jednom mestu
U jednoj knjizi
Koju će neko jednom napisati
Kad ne bude bilo čitalaca
.
.
Umrli su me
.
Ja sam umro
Umrli su me događaji
Koji su se davno desili
Umrli su me ljudi
Koji su umrli
Umrli su me prijatelji
Koji su otišli
Umrle su me žene
Koje su me ostavile
Umrli su me oni
Koji su se rodili
Nakon moje smrti
Umrli su me
Koji su se pojavili
U međuvremenu
Umrle su me pesme
Koje nisu napisane
Ali se slute
Njihovi slogovi
Ali se reči naziru
Koje će biti ispisane
Umrlo me vreme
U kom sam bio živ
I vreme koje provodim
Nasamo sa smrću
Umrlo me more
U kom sam kupao
Svoje neznanje
I svoju radost
Što sam još uvek živ
.
.
Moji gradovi
.
Bili smo u gradovima
Koji su bili u gradovima
Koji su nadmašili sebe
Koji su nadrasli svoj krik
Videli šume
Iz kojih su izašli
Divlji ljudi
I nežni veprovi
Koji su promenili ćud
Videli mrave
Koji su videli nas
Koji su ulazili u centre gradova
Ispunjavali solitere
Svojim idejama
O gradovima
Čija imena smo mi donosili
I zaposedali sama srca
Usamljenih gradova
I donosili im radost severa
I tugu za jug
I vedar dan u očima
Jer mi smo ljubili
U šumama kedrovim
U šumama crnoga kestena
Mi smo se vratili među nas
Zarobljeni um naš
Oslobađa se danas
Pucaju lanci
Jedino smo im ostali mi
I naše uspomene na njih
Moji su gradovi rasli
A ja sam oduvek živeo
Na jednom jedinom mestu
.
.
Groblje na obali
.
Kakav grad je taj Set
Stasao okolo drevnog
Groblja na obali
Kod Svetionika
Nad Plavom grobnicom
Na svetioniku stražare
Tri gavrana
Smenjuju se tri puta
U dvadesetčetiri časa
I broje grobove
Groblje je podeljeno putem
Kojim svi prolaze
I ne znaju kad su se
Obreli u ovom
A kad u onom svetu
Jednak je broj grobova
Jednako lobanja ima
Jednako istih pokojnika
Jednako slova u svakom epitafu
Na obe strane puta
Na oba sveta počiva
Građanin Pol Valeri
Na čijim su usnama
Propevali svi valeri
Iz njegovog imena
Savršenstvo je doživelo neuspeh
Jer umešala se i smrt
U ovozemaljske poslove
I žena koja flertuje
Sa svakom stvari
.
.
,
.
.
