.
.
.
Ja, Antigona
.
Slobodan pad u zabludu znanu kao postojanje
dobro je planiran, Edipe, oče i saputniče moj,
tek uzgredni sudar naizgled pogrešnih vremena
kada si okačio život o moju trepavicu, nepovratno.
Bila sam i majka kojoj iz grla teče oproštaj.
Ti, slepi portretista što osluškuje prstima.
U čistotu straha progonimo hrabre vrane
sa iskrzanom fobijom od čvrstog tla.
Gromoglasni očuh grlenih glasova!
Grlati glasnik na ulazu u svet izgubljenih!
Staratelj nepronađenih prostora i pašnjaka!
Ko zna gde prebiva ostatak ćutljivog čovečanstva?
Biljni svet netaknut počiva pod tvojom kožom.
Duž zenica provejava breg nespokoja:
tek naivne bure mesečinom starije od jutra
što i ne slute da je Sunce sigurna smrt.
.
.
Orfej piše sonet
.
Ničim namireni hrlimo, Euridiko
u jasno obeležene granice beskraja.
Sigurnost satire lirsku sumnju
obezglavljenu noktima zveri.
Namamljena u kavez vremena
rođena si starija od mene,
zakonima nepravilno razlomljena
kao reč od previše karaktera.
Pokucala si poznata istim glasom
kao poziv iz prošlog života. Vest. Vapaj.
Huškala si tišine što režu i reže
Poput vernih Kerbera, razotkrivajući laž
u notornu istinu: dok si ti na mojoj,
nije važno na čijoj su strani bogovi.
.
.
Odiseju, s ljubavlju
.
Mrak se uvlači u nabore postelje
lukavošću vlage u zidovima:
mora osušenog na zidinama Itake.
Utapam prste u pijanu noć
kao u prstenje prosaca.
Vrtlog zapljuskuje nadu opsadnika.
Imam grotesknu grimasu davljenika
koju senke vole do zacenjivanja
pa se dugo igramo prepadanja.
Radim što nisam nikada, Odiseju moj:
palim ognjeve i krpim pukotine po sobi
da usamljenost prestane da iščezava.
.
.
Jadi mladog Demostena
.
Na promenu teškog vremena
hvata me lagano mucanje.
Hronično titranje glasnih žica
još od minuta ćutanja.
Rekvijem preminuloj pristojnosti.
Elegantan skok u sveti mrak
kad nemirne senke porađaju svetlost.
Navlačili smo pohabane sandale
Za gaženje retoričkim koracima
poplavljenim odajama sećanja,
gde na površini plutaju lovorike.
Pogrebne šetnje nisu nam bile
omiljene igre u detinjstvu.
Voleli smo trijumfalne povorke.
.
.
Homerovi pejzaži
.
Skriveni pejzaži teških bedara
za mene su oduvek
dobro poznate zasede
sa kojih za života
ne smem poslati epistolu.
Svaka ćutnja beše ep
koji si propovedao:
''Zapitanostima orobljena suština,
dokučite lepotu apsurda.''
Moje obline očevici su tvojih užasa.
Kad sudbina na čelu dogoreva
leči me ledeno prisustvo
nepostojanog.
Dok nedovoljno istraženi krajolici
cure iz zatvorenog ti oka.
.
.
Čekajući Damokla
.
Vrtoglavica okačena o dlaku,
uvijena u vrtlog tvog besmisla
širi koncentrične krugove
nad đakonijama i putirima gozbe.
Udovi mi u čvor vezani
od opraštanja.
Iskleši me u mermer
pući ću poput niti.
Kao što kamen o koji brusiš mač
nikad nije imao uši-
ja više nemam ogrubele ruke
za izlizane zagrljaje.
.
.
Voleti Narcisa
.
Podignut nivo slutnje,
vodostaj ustajale bare.
Na žabokrečnoj obali
osmehuje se kreketom.
Na prstima rđa od
dotrajalih mirovanja.
Lirični mozaik paučine.
Pitanje okrunjeno lokvanjima:
Bujica u kojoj sam
pokvasila dlanove,
hoće li te napojiti
ili utopiti?
Neko svakodnevno diše
kroz tvoje pore
bez zadnjih primisli
o mom gušenju.
.
.
Minotaourova smrt
.
Muk je zver što teži bezglasju
do neprepoznatljivosti.
Muk spušta buket na grob
razbojnika razvikanih reči.
U koncu kritičkog mišljenja:
ništa osim tačke što označava
početak otimanja vremena.
Dok Arijadna nije izdala samu sebe.
Kad bi Minotaur slučajno umro, zauvek;
kada bi muk nad mukovima zamukao,
sahranili bi ga duboko,
u eho hodnika.
Neonski natpis na zidu lavirinta :
toksična tačka tišine je šapat,
šum odmotanog klupka
što tone u razderinu.
.
.
Komorijenti
.
Iskidala bih te na slogove i
spalila kao bizarnu imenicu.
Prazna lica čine nas blizancima:
u meni nema milosti
u tebi nema bola.
Nismo saputnici.
Ali, bićemo komorijenti
nad čijim će telima možda stajati
nezačeto potomstvo
ozbiljno se pitajući:
Ko
se
prvi
usudio
da umre?
.
.
.
.
.
