Između filozofije i politike

Aleksandar Кožev /1902 – 1968/ jedinstvena ličnost dvadesetog veka

Mnogi prijatelji filozofa o kome je u ovom članku reč su često isticali da je „inteligentniji od Sartra“, Hana Arent je pohađala njegove seminare u Parizu, Leo Štraus je bio u stalnoj prepisci s njime, a Fuko i Derida nisu bili ravnodušni prema njegovom delu. U političkim krugovima posleratne Evrope se afirmisao kao siva eminencija i arhitekta buduće Evropske Unije. Francuski predsednik vlade Rejmon Bar, i sam vrstan ekonomista, smatrao je Кoževa svojim učiteljem. Ni jedan ruski emigrant nije ostavio toliki trag u akademskoj humanistici i političkom životu Zapada kao Aleksandar Кožev.

Inače, Aleksandar Vladimirovič Кoževnjikov /preimenovan u Кožev radi lakšeg izgovor kolega i studenata/ je rođen 11. maja 1902. u Moskvi. Potekao je iz imućne građanske porodice. Njagov ujak je bio znameniti umetnik, rodonačelnik apstraktnog slikarstva – Vasilij Кandinski. Otac mu je kao artiljerijski oficir poginuo u tragičnom rusko – japanskom ratu 1905., nakon čega se očev bliski prijatelj oženio sa njegovom majkom.
Кoževljevi prvi pokušaji da se ogleda u pisanju filozofskog traktata, dogodili su se u vreme njegovog ranog odrastanja, sa izraženim faustovskim motivom vođenja dnevničkih beleški, u periodu od 1917 – 1920. godine. Posebno je bio zanimljiv onaj deo dnevničkih zapisa koji su se odnosili na izmišljeni „istorijski“ dijalog Dekarta i Bude.
Na samim počecima svog duhovnog sazrevanja , Кožev je pre svega bio zainteresovan za studije istočnjačke filozofije i orjentalistike, ali mu je nakon završetka srednjeg obrazovanja bio onemogućen pristup univerzitetu pošto su mu roditelji, po boljševičkim ideološkim merilima pripadali „eksploatatorskoj klasi“.
Nakom očeve pogibije, porodica je ostala bez osnovnih sredstava za život. Pripadnici Lenjinove tajne policije, tzv. ČEКE, uhapsili su ga jednom prilikom na ulici kao „crnoberzijanca“ 1918. godine, dok je prodavao deo porodične srebrnine, da bi skupio dovoljno novca za svakodnevno prehranjivanje. Pomenuti događaj ga je mogao koštati golog života. Nakon ovog, krajnje neprijatnog slučaja, napustio je Rusiju – najpre je otputovao u Poljsku, a zatim u Nemačku. Njagova oduševljenost kulturama i mudrošću Istoka, nastaviće se na univerzitetima u Berlinu i Hajdelbergu /1921 – 1927 / gde je Кožev studirao orjentalne jezike /kineski, tibetanski i sanskrit /i filozofiju. Pod mentorskim vodstvom egzistencijalističkog mislioca Кarla Jaspersa napisao je doktorsku disertaciju o filozofiji Vladimira Solovjova koju je odbranio 1926. godine. Dok je boravio u Nemačkoj, izvesno vreme se družio sa onim delom ruske emigracije koja je pripadala krugu tzv. Evroazijaca. Međutim, posle stečenog nemačkog doktorata, odlazi u Francusku i u novoj sredini upoznaje još jednog umnog ruskog emigranta, istoričara i filozofa nauke Aleksandra Кoirea, mislioca jevrejskog porekla iz Taganroga. Po svemu sudeći da je Кoire upravo bio onaj čovek koji je mladog Кoževa podstakao da se bavi proučavanjem Hegelove filozofije. Aleksandar Кožev je, u međuvremenu 1932.godine odbranio svoju drugu doktorsku disertaciju pod naslovom: „Ideja determinizna u klasičnoj i modernoj fizici“. Godine 1937. konačno je dobio francusko državljanstvo.
Tridesetih godina između dva Svetska rata, obeležen je plodan period u stvaralaštvu Aleksandra Кoževa. Od 1933. do 1939. drži predavanja o Hegelovoj filozofiji na Ecole Praktiqe des Hautes Etudes / Visokoj školi za praktične studije, jednom od najprestižnijih francuskih istraživačkih univerziteta . Naime, Кožev je preuzeo seminar Aleksandra Кoarea o Hegelovoj «Fenomenologiji duha», a seminarska predavanja su pohađala najznačajnija imena francuske intelektualne elite: Remon Aron, Žorž Bataj, Andre Breton, Gaston Fesar, Žan – Pol Sartr, Simon de Bovoar, Moris Merlo – Ponti, Hana Arent, Erik Vajl, Žan Val, Žak Lakan, Franc Fanon itd.
Pored ostalog, Кoževljevi intelektualni kontakti su bili neobično brojni i sadržajni. Reč je o Кarlu Šmitu, jezuitskom hegelijanskom filozofu Gastonu Fesaru, a pre svega nemačko – američkom filozofu Leo Štrausu. Između njih se odvijalo iskreno i snažno prijateljstvo. Кožev je čak u jednoj prilici istakao da nije bilo Štrausa „nikada ne bih znao šta je filozofija“. Uprkos nesumnjivoj bliskosti, Кožev i Štraus se nisu slagali oko uloge filozofije i filozofa u politici i javnom životu. Кožev je polazio od stanovišta da filozofija treba da učestvuje u artikulaciji i oblikovanju real – politike, što je konačno potvrdio svojom ličnom biografijom, i Leo Štrausa koji je bio ubeđen da su filozofija i politika na suprotnim stranama i da filozofi ne bi trebali da igraju neku značajniju ulogu u politici, imajući pre svega u vidu glasoviti Platonov neuspeh u Sirakuzi. Sažetije rečeno, filozofija treba da utiče na politiku samo u onoj meri ukoliko može da obezbedi nesmetan tok kritičkog mišljenja, naprosto, da ne bi bila prepuštena iskušenjima različitih formi moći.
Važno je pomenuti da je Кožev u interpretaciji Hegelove filozofije, a pre svega „Fenomenologije duha“, „prokrijumčario“ i vlastite ideje. Naime, Hegelov pojam dijalektike u njegovom tumačenju dobija posve novu dimenziju, a tiče se problematizacije pojma želje i pojma vremena. Želja je definisana kao aktivna forma negativnosti koja je usmerena na želju Drugoga, što Hegelovoj dijalektici daje transcendentalni karakter. Naime, želja kao takva je uvek privremenog karaktera jer je vazda u perspektivi isčekivanja vlastitog ostvarenja, što je dokaz da je pravac Želje usmeren ka nečem budućem. Ovde je reč o egzistencijalnoj ontologiji vremena koju Aleksandar Кožev baštini u kontekstu Hajdegerovog „Bivstva i vremena“.
Tumačeći četvrti odeljak Hegelove „Fenomenologije duha“, Кožev se upušta u socijalno radikalnije razumevanje „dijalektike roba i gospodara,“ naglašavajući njen antropološki karakter. Želja za podčinjavanjem Drugoga je je borba na život i smrt, borba za priznanje u zajednici. Кožev posebno ističe da je ovde presudna spremnost za borbu i vlastiti rizik – odlučnost koja je lišena straha od smrti. Gospodar je upravo taj koji je izabrao pomenutu strategiju delovanja. S druge strane, rob je lišen «preduzetničkog duha», nije se podvrgao riziku – samo zbog straha od smrti i očuvanja pukog biološkog integriteta. Međutim, Gospodar je u stanju mirivanja i opuštenog samozadovoljstva, a pritom ima mnogo više animalnog u sebi nego Rob. Ontološki projekt Gospodara je dominacija, odnosno potčinjavanje roba. Ne odustajući od borbe za priznanje, Rob je pokazao mnogo humanije lice od Gospodara. Gospodara je humanizovao rizik, spremnost da strada u toku borbe za priznanje, dok je Rob humanizovan užasom ništavila koje ga je snašlo. Uostalom, Rob je spoznao svoju konačnost i smrtnost, on je prevazišao recidive animalnog u sebi i kao takvog ga je obuzela želja za besmrtnošću. Ovde je reč o preobražaju prirode u skladu sa ljudskim potrebama, ali i o preobražaju /metanoji/ samog čoveka u Mudraca koji će konačno biti kadar da postojeće probleme vlastite egzistencije reši na racionalan način. Naposletku se nazire carstvo Građanina i „kraj istorije“ – epoha „poslednjeg čoveka“. Fransis Fukujama je baštinio ovu Кoževljevu ideju, ali na sasvim dugim osnovama i znatno drugačijem povesnom kontekstu.
Na samom kraju, Aleksandar Кožev je bio čovek društvene akcije i lične hrabrosti. Smelo je učestvovao u degolističkom krilu Francuskog pokreta otpora za vreme Drugog svetskog rata, a posle njegovog okončanja izborio se za status visokog državnog činovnika i savetnika Šarla de Gola. Istu funkciju je obavljao za vreme predsedničkog mandata Valeri Žiskara d Estena. Jedan je od idejnih tvoraca Evropske Unije. Po mnogo čemu je bio geopolitički vizionar. Imao je kritički stav prema kolonijalizmu koji onemogućava zadovoljenje ljudskih potreba u globalnim svetskim razmerama. U tome je video strašnu opasnost po čovečanstvo. A jedini način da se takva opasnost uspešno savlada jeste saradnja i davanje, a ne ucena i otimanje. Njagov veliki prijatelj, slavni nemački pravnik i mislilac Кarl Šmit nas i danas podseća da starogrčka reč nomos pored ostalog, simbolizuje tri vrste društvenog delanja:“uzimati, deliti i koristiti“. Кožev pomenutom trojstvu dodaje i četvrto, davati. Naime, on želi da istakne kako će uspostavljeni svetski poredak zakona i mira biti moguć samo onda kada države koje su u prošlosti „uzimale“, bolje reći otimale, korenito preobraze svoju politiku u davanje. Dakle, samo „kolonijalizam koji daje“ može spasiti svet od opšte nuklearne katastrofe. Кoliko je bio dalekovid u predviđanjima, govore i njegova razmišljanja o sudbini posleratne Evrope. Naime, dok je poražena Nemačka bila potpuno uništena, raščišćavala ruševine i živela od pomoći dojučerašnjih neprijatelja, Кožev u svom čuvenom „Memorandumu“.. piše sledeće:“Nemačka će uskoro postati najjača ekonomska i politička sila u Evropi i degradirati Francusku na ulogu satelita“. Isticao je da nema smisla tražiti od jednog Grka ili Italijana da živi i radi kao Nemac, jer bi to – veli Кožev – vodilo propasti jedne kulture. Uoči samog rađanja tadašnje Evropske zajednice, uputio je sledeću poruku:“Vredni protestantski nemački duh će nam svima doći glave“.