.
.
Između mojih prstiju
.
Ovo drvo me dobro poznaje
Zna koliko smo kockice igrali
U kafićima na zalasku sunca
I koliko je požara izbilo u znoju sunca
Još uvek je vidim svake noći
Kako sakuplja drva
Da upali vatru između mojih prstiju
Da miris šuma poteči u meni
Onda je pogledam i osmehnem joj se
Poznajem dobro njeno lice
Raste malo po malo
Kao vatra između mojih prstiju
.
.
Ne stojim dugo
.
Obično
Ne stojim dugo na ulicama jezika,
Ali stalno imam doživljaje na obalama reči
Obilazim kao potencijalni poljubac,
Stojim
I ne okrećem se ka prolazniku koji flertuje s oblakom
Viseći iza vrata,
Kucajući satima na vratima pesme,
Pišući reči koje me ne zanimaju
.
.
Hajde da završim pesmu
.
Večeras …
Obrijaću bradu i spavaću kao svoje prvobitno ja,
Kao prvorođena beba
Zaista, otvoriću kutije za snove da oslobodim decu vetra
Imenovaću zvezdu za svoju prvu ljubavnicu
Posetiću je kao svoju bubnu opnu i vrištaću u njenoj noći
Daj da završim pesmu večeras
Večeras …
Nastaniću se u ključaonici i posmatraću svet kroz
vremenski
pupak
Ophodiću se bolje prema strancima
Jer više ne prepoznajem svoje prste
Još uvek se gušim kao seme cveća
Na prozorima beline pišem šta vetar može doneti
Molim se u gorčini, ako je vetar naleteo na naš razgovor
Zato hajde da završim pesmu
.
.
Baš iznad vaze
.
Razgovaraću sa tobom o nečemu
U mojoj kući
Ne, ne u kuhinji,
A ne nužno ni u bilo kojoj drugoj sobi
Na jednom ekseru okačim svoje snove svake noći
Ali nisam pesnik koji okačuje pesmu na rani
Taj ekser je iznad vaze
Mogu ti takođe reći više stvari
O molitvi odsutnog ako želiš
Ili uzdahu u grlu drveta
Ali ko bi mi poverovao
Kada nateram prste da zakovu ekser u dnevnoj sobi
Zaboravljena rana ispod vaze
.
.
Mala mravica
.
Kako vreme prolazi nemam nikakvih želja,
Ja sam čovek loše ćudi,
Ne želim ništa.
Ali moje čudne želje ne liče ni na koju drugu,
Na primer, da spavam sa svim ženama univerzuma odjednom
Ili da spavam sa mravicom
Da …. Malom mravicom
Vidim je od jutra ispred njene rupe
Uđem u njenu spavaću sobu; pažljivo sredimo njenu kućicu
Pomognem joj da odnese mrvice u kuhinju
Dovoljno je da je elegantna i da ima mekane pletenice
Da voli poeziju i crvene noći
I uzbuđuje me kad igra ispod moga kreveta i odnosi moje
jadne reči u najbližu pesmu
I spava pod mojim nemogućim snovima
.
.
Pročitaću ti lepu pesmu
.
U ovakvu noć
Pročitaću ti lepu pesmu
Dakle, sada ne gledaj na sat
Zemlja se okreće kao i obično, visi u prostoru
Ne isteruj je iz kuće
To je samo pesma, i nije dovoljna da odvezeš čvor ove noći
Zaglavićemo se sami u konopcu
Da li stvarno misliš da mogu sastaviti lepu pesmu?
Nežnu kao ženu
Zavodljivu kao miris vina
Međutim, moraš me raspeti
Tako…
Da visim među rečima poput odloženog Isusa
Padajući sa tvog konopca za sušenje veša, dok me voda ne protera.
…….Prevela: Danijela Trajković
.
.
.
.
.
