.
.
…..Ništa osim broja 365 nisam mogao poneti na „onaj svet“, tako da sam tamo stigao takoreći go, k’o od majke rođen, što zvuči ironično, jer od rođenja, u stvari, ne beše ništa. Moj zemaljski život trajao je svega četiri meseca. A počeo je gotovo veličanstveno – od čina strasti u toploj sobi, jedne kasne jeseni, dok je besno zavijala košava, poput raspomamljene zveri, vejao gusti sneg i uzbuđeno stenjali prozori, čina u kojem se behu sudarili ljubav i bol od silnih briga koje tada demonskom snagom behu zaposele duše mojih roditelja. A onda, po izlivanju semena u utrobu moje majke, desio se munjevit, vrhunski odabir gena, koji je nešto kasnije udeljena mi Svest pozdravila s radošću, od koje sam nekoliko dana treperio u Posudi (tako mi, embrinoni, zovemo materice) – shvativši da mi se sprema jedan veliki i lep život.
…..Dok mi je telašce tako vibriralo, moja majka se po čitav dan držala za stomak, zabrinuta za mene, samo sam joj još ja falio sa svojim problemima – smatrala je da sam u velikoj nevolji. Kao da joj je stomak bio priključen u struju. Kada se prvog dana moje vibracije vratila sa posla, uletevši u stan, plačnim, skoro paničnim glasom počela je da opisuje svoje stanje mom ocu, bacila je tašnu na fotelju, izula čizme i zavalila se u trosed, podigavši otečene noge na tabure. Onda je, iznenada, zbog stanjenih nerava tih meseci, prasnula u smeh, a ukućani razmeniše zbunjene poglede. Ona nastavi da se grohotom smeje, stežući stomak, je l’ te beba golica? pitala je moja sestra, oprezno se primakavši majci koja čas plače, čas se smeje… Eh, moji lepi, bezbrižni zemaljski dani! Do vrha napunjeni svetlošću, ne samo nebeskom, već i onom koja se širila iz aura mojih roditelja, moje sestre i mog bratića. Od primanja Svesti beše prošlo tek nekoliko nedelja, tada me još nisu morile crne misli, još sam uživao u Posudi, čak i fizički, kao zbrinuta, nahranjena ribica u akvarijumu, uživao sam i u svom smešnom telašcetu, a o putovanjima, sada već Moje svesti, da i ne govorim.
…..Taj broj 365, sa plastične narukvice na ruci moje majke, dok leži u bolničkom krevetu, za koji se iz sopstvene nemoći, komično i cinično založila organizacija za borbu protiv abortusa „Ne diraj život“, smatrajući da kao i rođene bebe, i one nerođene zaslužuju broj na ruci svoje majke, barem toliko – dotle se beše otišlo u borbi za poštovanje različitosti – bio je poslednja informacija koju je moja svest uskladištila, pre nego što će se odvojiti od tela i nastaviti svoj autonomni put ka konačnom Prebivalištu. Taj put će naravno trajati mnogo duže nego put onih rođenih, pa umrlih na Zemlji, ali ne žalim se. Spreman sam na sva iskušenja koja čekaju moju nezrelu dušu i siguran sam da ću svoje svetlosno telo sačuvati i stići na cilj. A onda, kad se smirim i predam svim čarima Prebivališta, kad se napijem svetlosti, nagledam boja, naslušam apsolutne tišine, ali i najprijatnijih melodija, kad proniknem u sve tajne svemira, onda ću valjda i sam sebi odgovoriti na pitanje jesam li pogrešio ili nisam. Ukoliko mi to tamo uopšte i bude važno.
…..Ali, pre toga moram da ispričam priču.
…..Moja majka nije bila ta koja me je eliminisala, pretpostavljam da je to već jasno. Bila je to moja sopstvena odluka, jednostavno sam odustao od Ponude. Inače, tu reč „eliminisala“, moram priznati, preuzeo sam iz studije fizičara dr N.V. sa Univerziteta u B. o svesnosti embriona. Čovek je genije, ali je u naučnim krugovima njegov rad prošao nezapaženo, ako se ne računa podrška koju mu je dalo nekoliko neoteozofa. Svet teško prihvata ono što ne razume. Inače, članak o njemu pročitao sam na netu, naravno, očima svoje majke. Nisam mogao da verujem do koje mere je profesor N.V. bio pronicljiv i prozreo – nas embrione.
…..Gospodo, sa Zemlje, baš kako i tvrdi ovaj naučnik, mi, embrioni, zaista opštimo sa svešću majke! Prikopčani na sistem, raspolažemo sopstvenom i njenom svešću što, kako reče ovaj profesor, obrazuje grandioznu, jedinstvenu embrionsku svest. Sve nam je na dlanu, majčin život, njena prošlost, povremeno i njena budućnost, i budućnost uopšte, njeno svesno i nesvesno – zamislite kakav je to lavirint! A ja sam, eto, ipak odustao, posle četiri meseca. Naravno, fizički nisam upoznao svoje roditelje, ni sestru i brata, ali za tih nekoliko meseci vožnje kroz lavirint, prema mehanizmu koji je i dr. N.V. opisao, sve informacije, pa i one o njima, uredno sam iskopirao u svoje svetlosno jaje, i po odvajanju od zemaljskog staništa, poneo na put ka Prebivalištu. Iz kosmičkog ugla gledano, dragi Zemljani, ja sam u prednosti u odnosu na svoju familiju, stekavši trajnu svest o njima, dok sam njih lišio svesti o sebi samom. Naravno, biću uskraćen za iskustvo zemaljskog života, ali šta mogu, povratka nema.
…..Moja odluka nije bila nepromišljena. Dobro sam izvagao razloge za i protiv rođenja, a uz pomoć udeljene mi inteligencije i intuicije, kao i slobodnih ulaza u kanale zajedničkog nesvesnog (koji se s rođenjem zatvore), još sam mogao prilično jasno videti i budućnost. I nisam se pokajao, barem za sada, ja, nezrela duša.
…..Naravno da se vi, ljudi, možete zapitati, pa dobro, ako tako jedan po jedan embrion počne da odustaje od života koji mu je dat, svet će nestati! Dozvolite mi da na ovom mestu zamislim društvance od nekoliko sredovečih gospođa sa slamnatim šeširima, u nekoj letnjoj bašti s finim, prošaranim hladom. Mnogo su mi nešto razmaženi ti embrioni, mogla bi da kaže jedna od njih, mašući lepezom. Razmaženi, nego šta! dodaće druga. Malo im se nešto ne dopadne, oni se nadure i ne rode se! Da im ne smeta možda ozonska rupa, globalno zagrevanje, kao da nama ne smeta! Terorizam, ratovi, migranti, robotizacija, otuđenje! To ti je, draga moja, kukavičluk, ništa drugo, reći će prva. Još ako naprave i nekakvo udruženje za zaštitu prava, mislim, prava da se ne rode, eto ti propasti sveta! Pa, dobro, možda i treba da propadne, kažem gospođama. Šalim se, naravno, ko sam ja da sudim o svetu?
…..Međutim, izgledi za propast sveta koji bismo uzrokavali upravo mi, embrioni, čini mi se, ipak su zanemarivi. Nismo ni mi svi isti, kao što ni ljudi nisu isti. Ne dobiju svi isti kvalitet svesti, mislim na širinu i dubinu, nekima se dodeli tek osnovna predstava o svetu koji osećaju čulima majke, neki dobiju mnogo više, još nisam pronikao u kriterijume Raspodele, a nemojte ni previše očekivati od mene, tek sam se odvojio. Naravno, različiti su i genetski materijali, ali kod onih kod kojih se objedini inteligencija, intuicija i široka, jedinstvena embrionska svest, što sam prepoznao u svom slučaju, izvinite zbog neskromnosti, onda nastanu embrionska čuda! tvrdi ovaj fizičar. Ali, oni su retki, ne brinite, nema ih mnogo. Ne znači ni da su to obavezno budući genijalci, ukoliko se opredele za život, zato što ih embrionska svest po rođenju napušta. Ipak, prema ovom naučniku, zbog tendencije rasta prosečne inteligencije, pre svega, tehničke, koji je brži od opadanja intuitivnih potencijala, a koje za posledicu ima smanjenje socijalne inteligencije, može se očekivati da će u budućnosti biti više natprosečno samosvesnih embriona – koji vide više i dalje. Ne znam šta će oni odlučiti po pitanju zemaljskog života, ali, ja sam, eto, odustao. A ono što me je odmah po izlasku iz aure utešilo, dok sam u svom belom čamčiću grabio put Svetlosti, jeste – da mi je Bog oprostio.
…..Evo priče.
.
.
.
.
.
