.
.
.
Reka koja protiče kroz grad
.
Reka koja protiče kroz grad nije ona ista
koja iz njega izlazi, ne možeš da prepoznaš tu reku,
obale su bez šminke i ravnih zidova, samo bezbrižni pecaroš zna
gde se dede večernji kej prepun šetača, i da zagrljaj mostova
popušta već iza okuke posle ševara, posle ponad vode smorenih vrba,
nije ista reka, premudri je to rekao pre mnogo vekova,
ne ponavlja se voda u tami i voda koju šamara letnje sunce,
Sena u koju je skočio veliki pesnik razlikuje se od Sene
otežale za gorko beznađe utopljenika, kriva je bez krivice,
nema više nevinost nehajne vode, i setio sam se da
ni Dunav nije isti kod Stare Palanke od kad se Sava Matao
nije vratio, Sava Matao divan snažan mladić koji je preplivavao
ko od šale tamo gde je Dunav najširi, nije se vratio prevaren
sopstvenom snagom, opčinjen plavetnilom ponad vode koje i danas
spasavaju ekolozi, reka ne oprašta nametnutu sudbinu reke koja oduzima dah,
nikome ne oprašta, jer reka koja se vrpolji na peskovitoj obali
i miluje prstiće zaigranoj devojčici, uz koficu i lopatica,
nije ona ista koja preskače obale, kojoj divljaju talasi
preko nezaštićenog žita, premudri nije rekao da reka
pred našim očima nije ona koja se vrtloži u našim snovima,
a znao sam za tu reku koja je tekla iz jednog sna u drugi,
tajanstveno preskačući budne obale, čiji nemir i mesečinu
svakako pre mnogo godina, pre mnogo godina…
.
.
Dick Laurent je mrtav
.
Dick Laurent je mrtav. Gde sam to ja? Gde se to budim?
Noć je neprolazna, a sve sam stvari pogubio negde usput, i
mokra je trava, mesečina kao staklo seče senke u nepovrat,
i glas mi je izgubljen, a tišina naduta nada, da pukne grana
pod nogama, nevidljivi potok da zažubori šturo kao čegrtaljka,
i lete neke spodobe, iznad zvezda crna im krila odsecaju pozadinu
vasione, sve je to izvan straha, nepojmljivo, užas je proneveren
za sva vremena koja su se stekla do ovog trenutka,
i neće se uzdići od sada do poslednjeg otkucaja kvarka,
niz ulicu kotrlja se vetar od dahova mačaka koje sanjaju,
nema nikoga da pokaže izlaz, put je takav
da na njemu zauvek ostajem sam.
Reka
pred našim očima nije ona koja se vrtloži u našim snovima,
žalosno je: put je reka, a reka je put,
nema krvi na mojim rukama, a nema oproštaja
za reči koje nisam izgovorio, nisam stvorio
male, šarene, umiljate, u pravo vreme,
ne, kada ona već zaboravi da je sreća još uvek moguća,
ona koja je meni ljubav, kojoj sam mogao biti ljubav,
da perje leti samo ako udahneš duboko, izdahneš,
i ljuljuškajući usporeno klizi niz strmine vazduha
.
.
Trkač
.
Ovo je pesma o onom koji je odlučio da trči,
ne, nije onaj autističan, nije ni onaj koji je doneo
vest o pobedi, pa onda umro, ovaj što je odlučio da trči
nije kao oni što trče parkovima zbog zdravlja,
ili da nekog bar u životu sretnu ujutru kad san neće na oči,
nije, on ne reklamira patike, ni sportsku opremu,
mada i to može, neka vajda u svemu što radimo postoji,
ovo nije o onima što trče za slavu, što hoće da budu najbrži na svetu,
zlatne medalje, televizijski prenosi, o, ne, on trči sam,
zamisli ovako, nema nikoga – a on trči, zašto ne stane
kad nema nikoga, može da se popne na breg i da posmatra panoramu,
to zna da bude prijatno, osećaš se kraljevski iznad sveta i veka,
ne, on ne pripada toj sojti, nije od onih koji veruju
da ih u svakom trenutku neko gleda, nije od onih
koji trče da bi dokazali svoju veru da jesu gledani,
mora nekog da ima tamo gore, ili u nama, ili sa strane,
koji uključuje štopericu, koji isključuje štopericu,
koji upoređuje rezultate i dodeljuje nam prvo mesto,
ovaj što trči ne veruje da to ima smisla,
svako zna na koju će stranu, a on je izgubljen,
ubrzano dišeš, znoj te obliva, nespokoj, trnci i pretnja,
pitamo se da li je vredno napisati pesmu, čitati pesmu,
o onome koji je odlučio da trči, i trči, jadan,
nije da ne trči, trudi se, nije to trčanje epskih razmera,
nema ni lirike, ova pesma nema ni jedne rime,
ali opet, osećamo da nam je žao toga što trči uzalud,
zašto nije odlučio da vesla, ili da peva, ili da pravi
kiflice sa sirom, ovako ne znamo gde da ga svrstamo,
nema cilja, nema svrhe, šta ćemo mi da radimo, ovako
zbunjeni njegovom pojavom, možda da sklopimo knjigu
na ovom mestu i razmislimo, dobro, razmislimo
.
.
Posmatrač
.
Traže nov ugao gledanja, nezadovoljni što im ova pozicija
donosi samo mutne slike, neizvesna očitavanja,
(navijači, ratovi, anđeli, tamna materija)
nema cilja, nema svrhe, šta ćemo mi da radimo, ovako zbunjeni,
šta je krivo, to što su predaleko, kao od smrti Sokartove,
šta se tu sad može, ili kao od nove zvezde čija svetlost svedoči
da je milijardu godina već razneta preko pustoši,
tu se tek ništa ne može, onda šta je krivo, to što su preblizu
i čuju neprijatano lomljenje mesa boksera koji trpi udarce protivnika,
njegove kapljice znoja prskaju im u oči, nepodnošljiv je smrad očaja
onog koji gubi, nepodnošljiv je i zverski smrad onoga koji pobeđuje,
ili to što su preblizu i čuju zastrašujući urlik tigra u cirkusu,
bolja su ona mesta u sredini šatre, preglednije je, deluje bezopasnije,
a onaj što zavlači glavu u čeljust, šta s njim, to mu je posao,
on je specijalista, on zna kako treba sa zverima,
to je samo stvar precizne rutine, uvek se pronađe olakšavajuća
okolnost, baš kao za one neutralne posmatrače u Africi
koji razdvajaju zavađena plemena koja se kolju za šaku dijamanata
koju će u bescenje prodati dalekim pokroviteljima,
zaštitnicima oružja i slave, olakšavajuća okolnost i za
one u modernim ratovima na tlu Evrope, koliko je tek tu nemoguće
naći pomirljivu tačku gledišta, nekoliko hiljada mrtvih,
to nije ništa, ginuli su milioni u dvadesetom veku, pa šta,
a možda je reč o tome, vi kao to ne znate i ja vam toprv otvaram oči,
što za nov ugao gledanja treba mnogo para, kao za nameštenu utakmicu
posle koje profitiraju kladioničari, još su popularniji
namešteni slobodni izbori, o bože sačuvaj me nezavisnih komisija,
ili je bolje te pare potrošiti kao za CERN i dokazati
Božiju česticu, o svetlosti, raskošna predivna svetlosti,
ti li si kriva za ovu neizdržljivu Hajzenbergovu muku neodređenosti,
za ljubav i smrt, za razlivenost predela kroz šoferšajbnu
automobila na kiši kojem brisači sporo klikću na desno,
na levo, na desno, na levo, na desno, na levo
.
.
.
Plave senke
.
Plave senke, senke plave, grad je poplaveo,
prečasni propoveda da je bog plav, dizajn izmišljen
da jednostavnost pobedi fraktalne šume,
prečasni laže, nikada nije video boga, niko ne može da ga vidi,
malo je oko, mala je duša, nema gde da se smesti ni njegov osmeh,
nema mesta ni za našu malenu ljubav, nema za našu majušnu nadu,
kamoli za apsolut koji podešava stvarnost, čelične mostove,
utemeljuje očaj između galaksija, prečasni se kune da nema greške
u dizajnu, da to što govori ne govori on sam, da to gugl
prevodi aramejski, sa oblaka na oblak, možda je pastva previše mlaka
da se pobuni, ali sreća je relativna stvar, i trpljenje nema granica.
.
.
Podzemne vode
.
Pitoma zver ispod stena spava,
da smo u bajci pesnik bi napisao:
uspavani zmaj sklupčan oko svog ohladnelog srca miruje,
nema greške u dizajnu,
bezbrižni smo dok majsko sunce vida našu tugu,
dok nam pogled ne privuče bunar iza kuće
i odande potmula tišina, pretnja koja se prikrada,
čvrsto tlo leži na vodi,
opominje da hodimo smerno,
da radost razgovora izvlači vedro bistrog fluida
u kojem posle hladimo pivo
.
.
.
.
