.
.
…..Kada govorimo o religiji imamo na umu da je u pitanju učenje koje se tiče najvišeg bića, božanstva. Ukoliko pođemo od pretpostavke da je sve jedna religija i da je Bog objavljujući svete knjige preko svojih poslanika ustvari zahtevao verovanje u Njega, u Njegovu jednoću i pokoravanjne Njegovim odredbama, onda se s pravom možemo zapitati zašto uopšte govoriti o različitostima. O ovoj temi bi se moglo nadugačko i naširoko govoriti, jer sama religija otvara brojne mogućnosti tumačenja i ispitivanja, ali valja poći od toga šta islam, hrišćanstvo i judaizam imaju zajedničko.
…..Zajedničko je ono što je ostalo nepromenjeno, a potvrđeno. To je pre svega verovanje u jednog i jedinog Boga, pa ma kako Ga nazivali. To je neprikosnoveno načelo monoteističkih religija. Iako je religija vera u Boga, ona je u stvari okrenuta i čoveku i to čoveku kao jedinki čiji život reguliše, ali i čoveku kao društvenom biću, jer reguliše ponašanje u porodici, zajednici, sistemu, državi, društvu. Religija ima za cilj da ukaže čoveku na to kako živeti, ona je večita pratilja ljudskog roda, graditeljka društvenog poretka, ali i njegova moralna i fizička vodilja.
…..Međureligijski dijalog obuhvata spektar tumačenja koja se odnose na tumačenje organizma pravila u okviru jedne religije, na više učenja, na odnos religija, kao i na njihov uporedno posmatrani pojedinačni odnos prema društvenim fenomenima kao što su umetnost u svojim raznorodnim refleksijama i nauka u različitim disciplinama.
Kada govorimo o interreligijskom dijalogu kroz prizmu književnosti, važno je napomenuti da se sama religija ostvaruje kroz reč. U drugoj suri Kur’ana se kaže[2] „Ova knjiga, u koju nema nikakve sumnje, uputstvo je onima koji se budu Allaha bojali.” U Bibliji, u knjizi Postanja[3] stoji “I reče Bog”. Reč i knjiga imaju fundamentalnu ulogu u religijskim interpretacijama, jer se rečju kazuje. Reč je ta koja vernika približava onome što nije video, na osnovu reči on veruije u Raj i Pakao iako ih nije video. Veliki je značaj verovanja u nevidljivo što je u islamu poznato kao gajb. Reč je korak do nevidljivog. Manes ili Mani u trećem veku u Persiji prikazivao je slike i predstavljao ih kao objavu, ali se ovo verovanje, u ovom slikovnom iskazu, nije održalo, jer se na osnovu slika ne može verovati u nevidljivo. Ono što oko vidi nije dovoljno duši za dočaravanje onoga što oko nije videlo i što tek treba da vidi. Reč je način i put.
Religijske knjige nose izuzetnu estetsku vrednost iskazanu rečju, a svako vreme traži reči među religijama, raspravu, razgovor, tumačenje, upoređivanje, komunikaciju. Knjiga i reč zauzimaju važno mesto kao osnove u komunikaciji između Stvoritelja i čoveka. Reč među religijama je reč sledbenika koji žele da prodru u nadnaravnu prirodu objava i u istorijske, pravne, filozofske i estetske aspekte religijskih učenja.
…..Kroz vekove možemo govoriti o tesnoj vezi između religije i književnosti, a ta veza najočitija je u mnogobrojnim delima koja su inspirisana verovanjem i koja se ponekad odnose na same događaje opisane u objavama. Dakle, nije religijsko samo ono što je inspirisano na osnovu dogma nego i ono umetničko što želi da prodre u religijsko. Primer za delo nastalo iz religijskog ubeđenja je roman Zloči i kazna Dostojevskog, a sa druge strane primer dela religijski inspirisanog koje govori o zbivanjima koja su utkana u samu religiju je roman Josif i njegova braća Tomasa Mana ili Mesnevija od Mevlane Dželaludina Rumija koja na mnogo mesta ima u fokusu religijska tumačenja i događaje ličnosti iz čijih života se uobličava gledanje na religijske dogme.
…..Verske knjige često su nepresušan izvor tema koje se ostvaruju kroz literaturu. Opšte je poznato da dela nose poruke, najčešće one univerzalnog značenja kakve nalazimo u religijskim učenjima. Najčesće poruke se odnose na to kako ljubav sve pobeđuje, kako je ona osnov življenja, postojanja i bivstvovanja, a opšte je poznato da religije pozivaju na ljubav. Svakako, neizostavni su i motivi pravednosti, pobede dobra, strpljivosti, samodiscipline, istine, iskrenosti.
…..Književnost kao sredstvo međureligijskog kontakta poseduje opštu vrednost, jer se kod mnogih prihvata bez predrasude. Međutim, predrasuda pretpostavljamo može postojati kod mnogih pri pomisli da se upoznaju sa svetom knjigom neke religije kojoj ne pripadaju. Literatura odoleva zubu vremena, jezičkim i bilo kojim drugim barijerama, a iako je podložna svesnom iskrivljivanju kroz tendenciozna tumačenja, ona nije žrtva izmena, jer nema značaj kao svete knjige, jer je ljudska. Oduvek je književno delo spajalo ljude bar u tom jedinstvenom trenutku dok smo predani slušanju ili čitanju istog.
Ono što je iz okvira religija otišlo u pravcu čoveka, ili svih ljudi, često je proizvelo refleksiju od čoveka ka ljudima kroz umetnost ili kontakt između pripadnika tih religija, kroz tumačenja ili inspiraciju. Zar nije najpoznatiji primer prvi greh čovekov, greh koji je počinio poslanik Adem koji se u hrišćanskoj tradiciji pominje kao Adam; zar nije progonstvo iz raja jedan od najčešćih motiva u književnosti i celokupnoj umetnosti; zar to nije jedan od nepresušnih motiva i jedna od najupečatljivijih preokupacija za nas koji smo potomci prvog čoveka? To je, rekli bi smo, ne samo zajedničko nasleđe nego i most međusobne komunikacije i međureligijskog dijaloga. Osnov i dolazak čovekov je više nego jasan kao što se jasno vidi kroz vodu na izvoru, a nizvodno je ponegde nađemo i zamućenu usled ljudskog faktora.
Mnoge knjige, umetnička dela, bile su razlog za upoznavanje i kasnije približavanje određenoj veri, tradiciji i kulturi, jer šta je književnost nego komunikacija izazvana unutrašnjim doživljajem spoljašnjeg i unutrašnjeg koje se transportuje opet prema nečijoj unutrašnjosti. Za sam međureligijski kontakt današnjih ljudi veoma je važno kada se u literaturi sretnu sa religijskim pojmovima, događajima koji nose neku istovetnu poruku ili istovetnim ličnostima koje se mogu naći u svetim knjigama. Takva su dela koja govore o poslaniku Junusu, biblijskom Joni, koji je živeo u Ninivi, verovatno za vreme asirskog upravljanja ovim gradom. Poruka njegovog pozivanja na pravdu, potrebnog strpljenja i praštanja, njegovo kajanje u ribi, zaista je univerzalna poruka i da nije takva ne bi bila u Objavi, ali je za današnje ljude veoma važno i poučno kada ovaj motiv nađu u literaturi, u nekom stihu ili u poznatoj priči koju je napisao Muhamed Ahmed Beranik.[4]
…..Na kraju, značaj zajedničkog u religijama, zajedničkog koje se ogleda u literaturi, jasno je vidljiv kada pogledamo kako je ono što je zajedničko uticalo na neki današnji društveni odnos, kao na primer na neku pravnu normu koja reguliše današnje odnose među ljudima. Poznata ličnost iz drevnog Egipta u svetim knjigama poznata kao Musa a.s. ili u engleskom prevodu kao Moses, u srpskom prevodu kao Mojsije, priznata je u svim monoteističkim religijama i u njegove mudžize, tj. nadnaravna svojstva, veruju muslimani, hrišćani i jevreji. U drugoj suri Kur’ana od 67. do 71. ajeta stoji:
…..A kada je Musa rekao narodu svome: „Allah vam naređuje da zakoljete kravu“ – oni upitaše: „Zbijaš li ti to s nama šalu?“ – „Ne dao mi Allah da budem neznalica!“ – reče on. „Zamoli Gospodara svoga, u naše ime“ – rekoše – „da nam objasni kojih godina ona treba biti.“ – „On kaže“ – odgovori on – „da ta krava ne smije biti ni stara ni mlada, nego između toga, srednje dobi, pa izvršite to što se od vas traži!“ „Zamoli Gospodara svoga, u naše ime“ – rekoše – „da nam objasni kakve boje treba biti.“ – „On poručuje“ – odgovori on – „da ta krava treba biti jarkorumene boje, da se svidi onima koji je vide.“ „Zamoli Gospodara svoga, u naše ime“ – rekoše – „da nam objasni kakva još treba biti jer, nama krave izgledaju slične, a mi ćemo nju, ako Allah htjedne, sigurno pronaći.“ „On poručuje“ – reče on – „da ta krava ne smije biti istrošena oranjem zemlje i natapanjem usjeva; treba biti bez mahane i bez ikakva biljega.“ – „E sad si je opisao kako treba!“ – rekoše, pa je zaklaše, i jedva to učiniše.
…..Evo o čemu se ovde zapravo govori: u vreme Musa a.s. neki čovek među sinovima Israilovim bio je veoma bogat, ali nije imao dece. Naslednik njegov bio je njegov sinovac koji se odlučio da ubije tog imućnog čoveka, pa pošto ga je ubio izneo ga je iz kuće i ostavio ga pred vratima nekog drugog čoveka. Ujutru je tužio tog čoveka, pa je došlo do sukoba između dve grupe ljudi koji su krenuli jedni protiv drugih. Tada su pozvali Božjeg poslanika Musaa i izneli mu ceo slučaj, nakon čega je on tražio od njih da zakolju kravu o kojoj Kur’an govori u prethodno citiranim ajetima. Ovo, pozivajući se na izvore, kazuje Ibn Kesir u poznatom Tefsiru. Ljudi su našli kravu kod čoveka koji je imao samo tu jednu kravu i koji je za nju tražio zlata koliko može stati u njenu kožu. Kupili su tu kravu i zaklali je, a potom su njenim delovima udarili ubijenog čoveka koji je oživeo i otkrio ko ga je ubio. Ibn Kesir ističe: “Od njegove imovine ovome nije dano ništa i od tada ubica ne nasleđuje”. I zaista, u današnjim pravnim sistemima, u pozitivnom zakonodavstvu ubica ne nasleđuje onoga koga je ubio. To je proizvod naše zajedničke prošlosti i zajedničkog verovanja i dokaz da su ljudi jedni drugima bliži nego što se obično misli.
…..Zato je svaki iskren, dobronameran i mudar međureligijski kontakt, ostvaren na bilo koji način pa i kroz književnost, šansa da se proizvede bolja i srećnija budućnost.
_______________________________________________________
[1] Tema je izlagana na X književnim susretima Muhamed Abdagić u Sjenici 2010. godine.
[2] Prevod značenja Kur’ana Besim Korkut.
[3] Prevod Postanja ili Prva knjiga Mojsijeva Aleksandar Birviš.
[4] Muhamed Ahmed Beranik, „Junus alejhisselam“, u: Takvim, Predsjedništvo Udruženja islamskih vjerskih službenika u SRBiH, Sarajevo 173-189.
.
.
.
.
.
