Enciklopedija mrtvih
.
Usred leta sručuju se
kiše, bujice.
Kvase sećanja, kupaju ih
kao što se rđa skida
sapunom sa kože sudbine.
Živima se uskraćuje
sećanje na mrtve:
ima da bude muk dok se priprema
najnovija Enciklopedija mrtvih.
Nju još za života sastavljaju mrtvi.
Ovo će biti Enciklopedija
u kojoj nema da bude opraštanja
– posebno ne za one koji su nosili
crvene ruže u reverima
i voleli slike Pikasa
( a koji je đavo njega terao
da bude član Partije?!)
I nema da bude svirača na gitari
jer su krvavi njihovi prsti
umesto žica
dodirivali snove
sutrašnjeg dana.
Samo mrtvih ljudi,
mrtvo lišće,
mrtve knjige,
mrtvi oproštaj.
U ovoj Enciklopediji
uvrede će se smejati počasno,
a halapnjivi crvi prenosiće
čestitke mrtvima.
Neki novi enciklopedisti
hvaliće se da imaju srce
i da ono tikatara i za druge.
Prošireno srce
sa daljinskim upravljačem.
Ova Enciklopedija
mrtvih prepuna je
posečenog drveća
i izujedanih istina.
Novi enciklopedisti, napose,
čim završe zadatak
od klasnog rukovodioca
potražiće nagradu
za odličan uspeh i primereno vladanje
a biće potrebno i opravdanje
za ono što su uradili
misleći da su još uvek živi
i da još uvek nešto delaju.
Ne žale se ti
novi enciklopedisti što se muče
jer su priučeni enciklopedisti,
iako im oči okapavaju
od zurenja u prošlost
Njima uopšte ne pada na pamet
da stari enciklopedisti
nisu imali srca koji tikataraju za druge
ali, kao prvo i prvo – imali su mozgove.
.
.
Privid
.
Događa se
ne baš retko
čovek pretovaren brigama
ne želi da prekine
vezu sa prostorom.
Kad kad ne želi
da ode na svečani prijem
bez kravate.
Događa se,
ne baš retko,
posle dnevne gungule,
noću, čovek igra
domino sa mesečarima.
Pa rano izjutra
meri temeperaturu
iako godinama zna
da neće otići kod lekara
Događa se,
ne baš često
kad čovek meri temperaturi
počne, najpre svečano,
a zatim zaista rutinski,
topljenje kristala
večnosti. Tada se
otkrivaju udvojene praznine.
Tanji se večnost,
kao hartija za cigarete.
Događa se,
baš veoma često
čovek se zanosi
da je ceo svet u njemu.
Ne oseća tada
da prikuplja ostatke
privida, kao suvarke.
Od suvaraka,
na očigled celog sveta,
zna da bukne velika vatra
koja traje duže od nas
i od večnosti.
Samo se čovek gasi
i pred zgradom
Osiguravajuće kompanije
i koristi to svoje
zagarantovano pravo na privid.
.
.
Damask, bez reči
.
Pitaćemo se, da nam to nije došlo u snu
ali svojim smo očima videli
da se to, nasilničko „ tako mi se hoće“
velikih sila, na samom početku
dvadeset i prvog veka, zvalo
– milosrdno bombardovanje, a bombe su im se
zvale milosrdne bombe. Pa ispada da su
posle svakog tovara bombi milosrdne sestre
obilazile vojne ciljeve i
prebrojavale kolateralne žrtve
i slučajno ranjene. Na licu mesta
sve se zapisivalo u halvadžijski tefter,
a potom unosilo u kompjuter.
Iza milosrdnih sestara i humanih bombi
ostajali su vidljive rupe u asfaltu.
Rupe se u savesti ne broje. Ta nije li
bilo kazano, još od Fausta,
da nije važno kakav si zločin napravio,
važno je da ga nikad ne priznaš kao svoj.
Utišali su se psići u parku preživelih.
Pod vedrim nebom: pseći život, pseća radost.
Ljudima mnogim odavno je jasno:
šta vidiš – to i sanjaš. Ukoliko zaspeš.
I da preživiš, kome ćeš i o čemu pričati?
Svako ko je počeo baldisao je od pričanja.
Neke milosrdne sestre svakako znaju
da su se u Damasku, svojevremeno, promovisali
krstaši. Ko nije čuo za damasko staklo,
pa i za damaske ćupove? Dok traje
milosrdno bombardovanje, očevi pričaju
deci – dobro zapamtite da je
Damask bio prvi glavni grad u istoriji
sveta. I da je mnoge silnike nadživeo taj
grad – i egipatske memluke, i mongolske
otimače, i horde sultana Selima, onog za koga se u
makedonskoj pesmi peva da je u Jedrenu izgradio
džamiju sa četiri minareta. Dolaze i
prolaze silnici. Iza njih ostaju mirisi
mnogih tajni, zgrčenih iza hladnih zidova
katedrale Sv. Jovana Krstitelja i crkve
Sv. Petra. I u svakoj lobanji u pustnjskom pesku
najmanje po jedna tajna. Cveće povenulo,
žito po poljima povenulo. Negde bruje traktori,
kao da ima šta drugo da bruju, sem nosača
milosrdnih bobi. Pitanje nije zbog pitanja:
koliko dolazi vukova na jednu crvenkapu? Kakva korist od
video snimaka, ako zbog njih očajavaju oni koji su
već smešteni dva metra ispod zemlje? A možda
milosrdni ratni snimci najavljuju
vraćanje u srednji vek? U eri
opšteg napretka i elektronskih vašaka,
nikad se ne isključuje mogućnost od
vraćanja u srednji vek. Njega niko nije
video, a svi ga gledaju. I opisuje se
ali samo bez reči. Ili graktanjem
vrana iznad palate Nobelovog
komiteta za mir u Oslu. Pa šta ako su to vrane:
znaju one dobro na čiji krov treba da cvrcnu
toliko izmeta koliko je potrebno da zasmrdi
ceo svet i vek. Milosrdnog izmeta.
.
.
Čije je šta
.
Jednog predvečerja
tek tako ispod oblaka
što se ono kaže niotkud
krenu silan vetar
i poče da tumba
ceo drangularijum
gizdave glavne ulice..
Dole, niz ulicu
razlete se čudo od beretki
onih, jeste, iz francuske revolucije
kasnije u celom svetu znanih
po Če Gevari.
Na univerzitetu
pri dnu ulice
ugledni profesor
evocirao je uspomene
za uzlet levice
i društvene svojine
koja se odlikovala time
što nije znala čije je šta.
U tom, posle nekoliko minuta
ispod spomenika
neznanom junaku
na dnu ulice
niče mali brežuljak
doletelih beretki.
Do pre nekoliko munita
one behu raznobojni zraci
isključivosti
njihovih vlasnika.
Sada su živa slika
za ono kad se ne zna čije je šta
i pomalo podsmevački
mašu ćubicama
uglednom profesoru
a bilo je i takvih koji na brzinu
formiraše hor beretki
i na uvce profesora
zapevaše Marseljezu
nadajući se da će vetar
uskoro prestati.
.
.
Zalaz
.
Opet dođe juli, kad pre. Nama juli
meša sećanja na ruševine iz
skopskog zemljotresa i svake godine udara pečat
na svedočanstvo o neinventivnosti pri sećanju.
Još nam samo fali feniks ptica da osvedoči sećanja.
Jer, kad se sećamo, sećamo se duboko. Ne samo
ruševina i drugih katastrofa prirode. Sećamo se
svih naših poraza. I ne samo što se sećamo nego i sećanja prolepšavamo –
kao likove starih ikona ili kao mrtvace pred ukop,
na kraju krajeva. Godinama tako, naučismo da ima
lepih, mirišljavih poraza. Istorija bolesti
kazuje nešto sasvim suprotno. Svi mi mislimo
da imamo ugrađeno osećanje za sve istorije, pravedne
i nepravedne. Svi znamo da se Lukavi Pejo nije služio
nečasnim stvarima, ali docnije doznasmo da lukavština
preteže, ne čast. Čast služi da ode u dim, kao
dim cigarete, na mestu određenom za pušače.
Još malo pa će početi velike rasprodaje.
Štampaju se i leci za svakakve likvidacije, pa i za
likvidaciju budućnosti. Kakva budućnost, kao da je malo ovo
skitanje kroz vekove, bitka za svaki pedalj prošlosti?!
Napolju još više postaje vruće. Na glavnom trgu
ljudi sa isplaženim jezicima, kaldrma sa isplaženim jezicima.
Ceo grad sa znojavim veđama. Senke ni za leka, ako se ne računa
senka mrtvog pesnika koji sedi na klupi u malom parku.
Niko ne može da se opkladi da smorenost ljudi
dolazi od julske vrućine. Optežu i sećanja. Opteže i
zamor materije. Opteže i zalazak koji je krenuo
iznad grada. Čudan neki zalazak, ali nije i
uopšte ne liči kao onaj u pesmama Mateje Matevskog.
.
.
Praskozorje
.
Ispod starih mostova
osviću novi beskućnici.
Narodne biblioteke sve praznije
Narodne kuhinje sve punije.
Ljudi bulje u vrane
i ispod razvejanih zastava siromaha
pitaju se koliko traje starost?
A laž je bila: stara koska, dobra supa.
Ni koske, ni supe, ni išta, ništa.
Samo poneka mlohava gusenica.
Gde iščeznuše buba mare?
A i da nisu iščezle, kako ćemo im
pevati leti, leti buba maro, dovedi nam goste?
Čime ćemo dočekati goste?
I bez nas oni znaju
zašto su slobodni i gladni
i trazuju se u snu
polegli u ljuljškama za zdrave ljude.
Mame na svakom uglu
prodavci unutrašnjeg mira.
Lako je da kažeš:
ako štrči ekser – zakuj ga.
A je li lako da se razume
zašto i kako neki krivi ekseri
ostaju u istoriji?
sa makedonskog preveo Duško Novaković
.
.
.
