[unitegallery lice catid=1]
.
.
.
LICEM U “LICA”
…..Lice je deo tela koji nas identifikuje kao pojedinca, govori o našem unutrašnjem stanju i nosi odgovarajući izraz. Za fotografa koji bi hteo da zabeleži ličnost iza lica neophodno je da kombinuje tehnička znanja sa intuicijom i empatijom. Miljan Nedeljković je svoje umetničko interesovanje usmerio na čoveka, njegov portret, lice, pri čemu se u kreativnom smislu bavi istraživanjem izraza kao mentalne projekcije emocija i raspoloženja.
…..Pronicljivim pogledom kroz objektiv fotoaparata, Nedeljković tokom godina (2001–2014) beleži seriju portreta na kojima dominiraju izraz, mimika, grimasa, igra svetlosti i tame i kontrasti – ponekad oštri, ponekad prigušeni. Portreti su izolovani iz bilo kakvog ambijenta, u fokusu su njihova lica koja komuniciraju pogledom – otuda anfas. Ko su ovi ljudi u odnosu na umetnika? Manje-više poznati, Nedeljkoviću su poslužili da istraži lični pečat pojedinca, njegovu psihologiju, ali i odnos pojedinca i okoline koji je uslovljen unutrašnjim osećanjima ili socijalnim kontaktima. Želeći da predstavi svaki detalj lica, izraz zabeležen u trenutku neke promene, Nedeljković nam fotografiju predstavlja licem u lice, blow up, što dodatno pojačava psihološki momenat i snagu ovih promena.
…..Lica sa kojima nas Nedeljković sučeljava, materijalizovana su donekle i umetničkom rekonstrukcijom. Deo postavke ove izložbe čine „skenovi“ fotografija na kojima su se vremenom, usled neadekvatnog arhiviranja, pojavila oštećenja, ogrebotine, mrlje od svetlosti, gubitak kontrasta, a deo čine originalne fotografije na kojima je intervencijom simuliran pomenuti proces. Na ovaj način Nedeljković se dotiče ideje enformela, lucidno sugerišući da je fotografija trošna, komad papira sklon propadanju, a da je lice ranjivo i podložno promenama. Pri tome naglašava dve vrste promena. Jedna promena je ona koja se manifestuje tokom vremena, a druga je ona koju vidimo kao izraz.
…..Svestan toga, Nedeljkovićev cilj nije toliko da stvori estetski rad (mada mu se to ne može osporiti) koliko da fotografiju koristi kao istraživački jezik, kao sredstvo za komunikaciju, u kome motiv lica postaje medij emocionalnih stanja, a fotografija održiva umetnička forma i neopozivi dokaz postojanja.
Sonja Milićević,
istoričarka umetnosti
.
.
.
.
.
