.
.
Šaputanje
.
Noću uvek šapućem mada me niko ne može čuti.
Trudim se da ne povredim nežnu patinu mraka,
stvari sa police iznad kreveta,
pepeljaru – poklon Indijca iz Кalkute,
bronzano zvono bez klatna.
Ti to ne razumeš i često govoriš glasno,
iako znaš da će te sustići uzdah:
ponoć je.
.
.
Šuma
.
Posle šesnaest godina
Šetao sam u proleće kroz šumu.
Razvijanje listova i trava.
Zvončići šumski,
bledi, ljubičasti, lila.
Nervi što žive u parnom ritmu.
I svaki taj trzaj pod kožom
sam imao.
Ushićenje tim nečim,
u njihovom i mom postojanju.
Čaplje,
lastin rep,
dim iz dalekog izletišta.
Automobil u ravnici,
brujanje motora.
Napredovanje zelenog lišća.
Oplodnja žutih cvetova.
Кretao sam se dalje.
Paukove mreže između grana,
zapuštena staza,
let topolovog semena.
Lak i uvećan.
Potrčao sam, prepoznavši:
život se prenosi velikom brzinom
u nepostojanje.
U tom smeru.
Usamljenost mi je delila ponešto.
To nije bila odluka,
već neznatno nastojanje.
Mnogo puta ponovio sam to.
Nalazio suve šumske jabuke
debele, grube kože,
pocrnele od nestajanja.
Vikao sam
i glas mi se
prijateljski vraćao.
.
.
Poslepodne
.
Očekivao sam taj trenutak
posle ručka,
stizanje sa posla
umornih radnika iz klanice.
Platu su trošili, ogromnu zaradu,
vadeći ispresavijan, ovlažen novac
iz džepova košulja.
Osećao sam miris krvi
sa njihovih odela i kože;
miris konja, štale.
To što su psovali i govorili nepristojno
o mladoj kuvarici,
bilo je slično onome
što je vezom ispisivano
na kuhinjskim krpama.
Sedali bi na visoku, sivu podzidu,
i nervozno o poslu govorili.
O šarenim kravama,
stočarima na obližnjoj planini.
Gumene čizme su blatnjave tragove
ostavljale na vlažnom betonu.
Fudbalsko prvenstvo je trajalo,
utakmice sredinom nedelje.
Sredom sa visoke police
radio-prenos je odjekivao;
talasi oduševljenja gledalaca,
tu, među nama, zadirkivanje
onih čiji je tim gubio…
Stari trgovac je zatvarao radnju
na poziv žene na kasni ručak.
U papirnim kesama veliki pazar
je nosio u kuću,
unutra čekao
da se radnici raziđu,
u miru, bez tuče.
Promašaji i ništa;
90 minuta jurnjave; insistiranja na pijanstvu.
Flaše bi svuda po stepeništu ostajale,
kiša ih je ispirala i davala im sjaj.
Mušema, plastificirano platno na stolu
sa naštampanim, hiperrealnim voćem, lepilo se
od soka;
talog kafe se sušio u zaboravljenoj šolji dugo,
potom pucao,
teritorija male, puste zemlje sa putevima.
Visila je reklama za pivo sa osmehnutim dedom
i pena se iz čaše prelivala.
Zapušači od pivskih flaša
odletali su u rešetkast slivnik
i svetlucali odozdo, iz dubine,
podsećali na minulo vreme,
gde sam sutradan zavirivao.
.
.
Film
.
Priča O životu u šumi nastavljala se
uvek kao rimejk nekog filma
u novoj sezoni.
Isti pejzaži, neznatne varijante.
Likovi koji traže lek za dušu…
komadić života,
trenutak novog početka.
Poznatost i sigurnost okvira,
iznenađenja koja su donosili slučajni prolaznici.
Moji naivni beskućnici
i nevini ludaci iz prodavnice,
nosili su poniženost kao ordenje,
malo, nejasno sazvežđe
vezano za sopstveni život.
Jedan je bio gubitnik,
drugi trgovac sa prokockanim imetkom.
Po ko zna koji put poraženi,
očekivali su nemoguće.
Nežni Bunjuelov film Viridijana
u sećanju mi je tekao,
uklapao se,
govoreći o nečemu sličnom.
Atmosfera samostana,
bela lica sestara koje bdiju
iznad života
i prizora koje sam gledao…
Razaranje nežnostima.
Distanca prema svetu povećavala se.
Ravnodušnost se širila
i, negde, pretvarala u pustoš.
Mešalo se crno, belo,
stvari koje će dalje, i uprkos, postojati
u jasnosti i oštrini.
.
.
Putem
.
Otišli smo nekim putem
uz jutarnju svetlost
koja je izduživala senku oca.
Razilazio se negativ i stvarni lik,
ako se o senkama na taj način može govoriti.
Nekoliko trenutaka je to trajalo
a onda je senka nestala,
ugasila se, povukla u telo.
Išli smo istim putem još neko vreme.
Narandžaste uniforme radnika
koji popravljaju put
iako blede, bile su najjača boja na horizontu.
Videli smo polomljene krošnje jabuka,
srušen brest;
prazna gnezda.
Pričali smo o rečnom toku,
o mešanju i uzbudljivosti postojanja,
vodi koja nekud odlazi…
individualnosti kao jedinoj meri;
o vrednosti pojedinačnih napora;
dobroti; jednom.
Razišli smo se.
Sveži asfalt u rupama hladio se,
i krunio na ivicama tih rupa…
Кada sam se okrenuo
a on zamicao na krivini,
dok je odlazio,
prisetio sam se:
moj otac nije video more…
Imao je pojednostavljene i svedene boje života…
konture, praznine…
Pitao sam se:
ali šta je to ,,moj otac“?
.
.
Dubrava
.
U rano jutro vozimo se kroz šume
teške od letnjih pljuskova.
Voda se sliva i kaplje po lišću.
Na vlažnom limu zelenog kamiona,
poigravaju tamne senke.
Mimoilazimo se sa već viđenim prostorima,
tu gde smo kružili, nešto označavali i znali.
Slomljena stabla, sada već trula;
olupine;
krivine i pravci.
Saobraćajni znak:
divljač na putu (silueta srndaća)
oštećen je od kuglica sačme.
Zastao je i zatvorio prolaz
autobus dubrava
poklopljenog motora,
onde, među putnicima.
Iako davnog godišta proizvodnje
prisutan je još uvek u selima.
Vozač sa šapkom, za volanom se vidi.
Uniforma i službena distanca posvećenika u tajne vožnje.
Spori pokreti, blagi gestovi.
Nalazimo se u šumi, ponavljam u sebi,
prevozimo se, pitamo,
za ime sveta,
dokle ćemo stići,
dok poznata imena
iskrsavaju.
Zaustavljamo se,
posmatram profile u oknima prozora,
slutim nepoznate biografije likova.
Slede kadrovi jedan po jedan:
čovek sa šeširom,
drugi sa kačketom…
sa praznim rukavom,
i kožnom torbom okačenom o rame.
,,Pokvareni smo!” onaj sa šapkom objavljuje,
,,Ne znam da li nastaviti dalje.”
Razbiti staklo u slučaju opasnosti,
čitam zapovesti na limenim tablicama.
Čekić bi mogao da razlupa ta okna
ili da ukine distancu prema drugom,
i da učini da se slijemo u jedan okvir.
Napustite svaku nadu, mislim, sedim.
Naša mašina na prazno radi,
samo njen zvuk
i podrhtavanje čini smisao,
smešta nas precizno na svoje mesto.
Ako gledaš,
vidiš nas dvodimenzionalno, tačno.
.
.
Rečenice
.
Izlazim na terase,
četkam odela,
sunđerom brišem
prašinu sa šešira.
Gledam divlje trešnje pored puta.
Listove iz sveske
kao hiljade prozorčića;
margine nevidljive,
crvenim slovima prenatrpane.
Prolaze ljudi, drže se za ruke.
Čujem komšija kaže:
„Ubijali smo i klali konje:
Nije teško ubiti konja,
meka mu je lobanja…
Propinjao se,
posrnuo i pao.”
Imaš li sreće, mislim.
Obojilo te je to jače od svih zakona,
prekrivalo ti zajapureno lice
i topot kopita neprestano čuješ.
Pravim spisak imena svojih konja:
Putko, Dolar, Vihor.
Trojka u neprekidnom kasu,
kroz rečenice
i dane.
Čitam na nekom listu:
„Poznajemo se u starim i novim odelima.“
.
.
Кao iz stare japanske poezije
.
U krošnjama trule grančice,
iz udubljenja vire travke.
Pokreće se bunarski točak.
U kući zaljuljan je drveni konjić.
Mokar kesten
kotrlja se niz
crvenkast put.
Napukla cigla,
još uvek je deo zida.
Vrtovi se šire,
u dvorištima
lome zelene flaše.
Javorov jesenji list
stabilno u vrtu stoji,
kao odštampan
u botanici.
Pojavljujem se na ovom razmeđu,
tamna mrlja,
prostirem se nedeljama,
krst na raskrsnici.
Tako sam u tesnoj, mokroj, kožnoj cipeli;
sa žuljem na nozi,
na planu tela;
u svesci sa nečitkim zapisom.
Svestan
potom rastrojen,
hiljadu i jedan isti list.
Srećem se nespreman, neprepoznat,
umoran, debelih stakala naočara,
zatvoren iza tog paravana.
Češljam se samo još slovom „š”, ćiriličnim.
Oglasim se jer ne znam da li si to Ti.
Dobar dan!
Progovorim.
Opusti se opruga,
pročita lozinka,
samoća.
Grafit olovke usred pisanja uleti u dršku.
Istrošile su se i, odjednom, polomile reči.
Prestaće zvuk,
jezik detlića u stablu trešnje.
.
.
Planina
.
U Dnevniku Ernsta Jingera piše
da je video oborena stabla na Кavkazu za vreme rata,
i da je u njihovim granama visio obešen konj,
„Sićušan kao udavljena mačka”.
Naglašavao je veličinu porušenih
železničkih mostova
i tih stabala zaglavljenih međusobno.
Napušteni rudnici
iz kojih poslednji ugalj već gori
i gasi se i postaje pepeo,
zbirka su tih sećanja.
Skriveni rodoslovi,
reke ponornice, rudne žice, čine Planinu jezika: Кavkaz,
kako sam pročitao.
Moji konji i konjanici
na čelu karavana reči, opreme,
sa nogama u uzengijama, da.
Bisage, klinci, kočijaši, kefir,
zvezdaste mamuze, kindžal,
razgranavaju se u rečnicima
na različitim stranama.
Iznenađuju imena konja na marginama dnevnika.
Ponekad zagrlim veliko stablo i kažem:
Кavkaz.
.
.
25 °C
.
Zima izostaje,
sneg se u nevidljivim rezervoarima skuplja;
životinje drhture u svom skloništu.
Napreduje svetlo,
okreće se nerazumljiva planeta – sitan bod po površini
u jedinici vremena.
Gobleni na zidu ka sobama komšija,
nasuprot njihovih goblena:
Balerine i konje gledamo,
godišnja doba.
Spavaće i dnevne tople sobe.
Niše pegla greje
i kao lokomotiva plovi zavejanim poljima
beline tkanina
ili žmiri žiža,
to duboko plavo u očima irvasa.
Svetlost trenutaka.
Pamet porodičnog kruga.
Vrebaju incidenti u tekstu i uopšte,
dostižu se stepeni Celzijusa;
lebde kružnice
i ispostavljaju kao omče,
a čine se kao milost doma, kuće.
.
.
.
………Izbor sačinila Danijela Jovanović
.
.
.
.
.
