Mediterranica

Ljubav

Jednog dana kada budem otišao
Potražite moju dušu na ovom Trgu,
orkestri amfiteatralnog Grada
što se otvara prema ogromnoj sceni
plavih svetlosti i mitsih sazvežđa;
ovog Grada koji stolećima nastupa na njoj,
i istovremeno živo prati
drevnu dramu
gde kopna kriju zmajeve i zlatna runa,
nade i strasti
i neposustalu ljudsku krv;
ovog Grada koji razume jezike mora
čak i šapate njihovih valova
što donose prastare priče o herojima i o ljubavnicama,
spremnim na bezumne podvige i na smela umiranja,
gde vazduh još uvek razvejava
perje Pegasovog leta;
ovog Grada otvorenog
ka toplim morima
gde ostrva večno sanjaju brodove,
pristaništa kopne za tuđim pričama,
a mornari se uvek iznova zaljubljuju u zvezde.

Jednog dana kada budem otišao,
Potražite moju dušu na ovom Trgu.
Hraniće je golubovi
što južnim vetrovima dolaze
sa dalekih mora
i u kljunovima nose
tople dahove Libije i Egipta
mramorne lepote Kiklada
raznovrsne mirise i jezike
prispele iz dvoglavog i belog Velegrada
zlatnog doma drevnih crnih orlova…

Jednog dana kada budem otišao,
naći ćete me u senkama
stabala gorkih pomorandži
i kiparisa
što se uzvisuju po starim dvorovima
i pored utihlih zdanja ovog Grada
pospanim šuštanjem najavljuju mediteranski Jug,
nose apolonijsku melanholiju Kiparisa i Kee
Afroditinih carstava na Kipru,
dvorove Minoja
i nose eho iz onog drevnog,
u lavirinte našeg svakodnevnog postojanja.

Jednog dana kada budem otišao,
Naći ćete me među lišćem mandarina
što usred automobilske buke
rastu po ulicama Centra,
u začinskim dahovima Pijace,
kako mirišem sveže oregano
da bi mi se dah ispunio Mediteranom,
a pogled sinjim beskrajem
i Suncem.

Jednog dana kada budem odlazio
Samo pomenite moju ljubav
za ovaj Grad
od nerukotvoreno podignutih hramova
i od stradnih ljudi i svetaca što samilosno
lebde nad njima,
pa će me njegove ptice i vetrovi
priznati
kao svog zaljubljenog
sugrađanina.

Tada ću konačno ostati
u ovom Gradu
da bih se večito,
ponovo zaljubljivao u njega.

Prestonica

Bio je kraj leta kada si
podnevnim vozom
došla meni
na samo jednu noć u Beogradu.
U moju noć dugačku poput miholjskog leta,
zašlog u atare nekog novog sveta
te noći u Mažestiku
i u mom predavanju
spokojnom,
bez muškoga trijumfa
uteklog svakom hvaljenju
osim tvom ljubljenju
i
milovanju
milovanju,
milovanju…

Slutili smo zbilja
da iza te noći
dolazi jesen novih izobilja
dok smo se na njenom pragu
carski grlili
u mojoj sobi sa predratnim nameštajem,
a pod nama snom diskretnog pravednika
spavao Obilićev venac
i toplo isticala
noć u Knez Mihailovoj,
sredina Sedamdesetih,
jedna nežna mladost,
jedna mlada strast,
jedna srećna zemlja,
jedna topla veza
u jednoj miholjskoj noći.
U toj noći
u tom hotelu
to se nežno leto, čini mi se
istočilo svo…
A ipak
kao da je vreme tada stalo
pamtim tu dugačku noć sa tobom
ne zato što je blizu bio kraj
tog zajedničkog leta
već zato
što smo i te noći
slavili nežno
ljubav, vrh naše tople moći,
Bitlse, naše uzbuđene skopske žurke,
socijalizam,
naše ljubavne žmurke,
sve revolucije sveta,
svoju toplu radost
naše zanose,
svoju ustreptalu mladost…
I svoja tela!
Svoja tela
usplamtela
cela
u hotelskoj sobi u Mažestiku
te večeri našeg večnog leta
kao da smo sami
na trgu slobode
u prestonici
jedne utopijske zemlje
koja je samo tvoja i samo moja
zauvek…

Majestique!

Leto `74

Jeli ti ikada palo na pamet
da smo ti i ja
smenjivali države, obarali režime…

Kada smo se slobodno grlili u Leprokariji
u Atini je vlast počinjala da se trese,
kada smo se pod vodom milovali
u moru ili pod tušem u mojoj iznajmljenoj sobi
od Grčke pa sve do Kipra planuo je bio
ceo jedan sredozemni rat.
Kada sam iz auta tvojih roditelja
izašao u Solunu,
kroz grad su cvičali tenkovi,
vrilo je od uznemirenih ljudi
i dok su se tamo uzrujavali
alarmima, noćnim zatamnjenjima i opštom mobilizacijom
bio sam sasvim miran: tvoji su dlanovi
mirno vladali mojom situacijom.

A kada smo se vratili u Skoplje
ližući so
letnjih uspomena
po našoj uspaljenoj koži
a topla sloboda novih zagrljaja
nastavila da se i svetom množi,
u zemlji zagrljaja
konačno je pala diktatura.

Znaš li
da smo pre tolikogo godina
ti i ja
stvarali istoriju
kratko se, i strastno,
subverzivno
voleći.

Gde živiš

-Dobro, šta ti misliš, gde ti živiš, čoveče?
-U jednoj čistoj naivi. Daleko od zagađenja običnog dana, onog kojim ćeš se uprljati čim otvoriš današnje novine uz prvu jutarnju kafu, kada čuješ prve vesti, kad osetiš prvu zlobu čim prekoračiš prag svog doma u kom je sve uredno i čisto.
-Kako možeš da izdržiš, živiš li samo kući?
-Rekoh ti, izlazim.
-Napolje idem da bih tražio srodne duše.
-Kao Diogen sa svetiljkom. Teško ih je naći, ali nije da ih nema. A kada ih nađeš, raduješ im se poput alhemičara koji u olovnim vremenima pronalazi zlato.
-I šta posle toga?
-Družim se. Malo nas je, stvarno, ali smo ipak opstali.
-Usamljen si, dakle?
-U poređenju sa onim kako je nekada bilo, jesam. Nekad nas je bilo tako mnogo, nas koji smo vreme i život merili unutrašnjom merom. Sada se sve meri ugovorno, količinama. Poverenje se uzima na kredit. Lojalnost, pod kiriju. Prijateljstvo, pod najam. Altruizam, pod uslovom. Ljubav se kupuje na kilo. Izvini, ali oni su usamljeniji od nas.
-I?! Ima li leka usamljenosti?
-Ima, nego! U nekom drugom vremenu.
-U kom?
-U prošlom.
-U budućem?
– …
-U budućem, pitam?
-Ako se dogodi ljudskom, ne trgovačkom merom.
-A napolju, može li se?
-Danas, samo kući međ’ svojima.
-Dobro, gde ti živiš? Da l’, pobogu, živiš!…