.
.
.
MOJ DRUG RADOMAN, IPAK, NIJE VOLIO MIRIS PARFEMA KOJI SU KORISTILE PROSTITUTKE U NJU ORLEANSU
.
.
Moj drug Radoman nije volio muziku čije ime znači seksualni čin, niti miris parfema koji koriste prostitutke u Nju Orleansu. Gnušao se tekstova što vonjaju na naftalin i sokake koje Faiz sanja u dalekoj Skandinaviji. Njegovi učitelji hodali su nikšićkim korzoom sa cigaretom u zubima i pikslom u ruci. Domaštavili osmijeh Ljuba Čupića, kao Mona Lizin.
Od njih je učio kako se od crnogorskog kamena kleše stih.
Radoman je proučavao teoriju književnosti, koja nije imala nikakve veze sa Bili Holidej, niti sa Filadelfijom. Između toga odnekud je našao kopču i jedne hladne decembarske noći, u nekom pešterskom hotelu, ispred njega je zaigrala Lejdi Dej. Mirisala je na džez. Na saksofon čija je muzika prolazili kroz drvene zidove hotela na Pešterskoj visoravni. Napolju su pucala jelova stabla na minus pedeset stepeni Celzijusovih i u automobilima ispred hotela mrznuo je antifriz. U sobi broj trideset i dva igrala je Bili Holidej. Džez improvizacije prodrle su kroz hladnoću decembarske noće i snijeg je počeo da se topi. Topila se i Radomanova odbojnost prema dzez pjevačicama. Prema parfemu koji su koristile prostitutke u Nju Orleansu i prema utopijama svih vrsta. Te noći je volio Lejdi Dej. Njenu zanosnu igru. Volio je i njenu političku pripadnost, kojoj, inače, nije bio sklon. U duboki izrez njenog dekoltea, među dva brda, kao dvije Galice, gurnuo je novčanicu koja, ustvari, i nije bila novčanica, već pergament na kojem su bile ispisane priče o malim i velikim čudima. Te priče, nastajale su dok je Tramp podizao zid prema Meksiku, dok je Izrael napadao vojne baze na jugu Sirije, dok su crnogorski jezik i nacija preživljavali torturu zbog vjekovnog postojanja.
Nikšićki studen Radoman znao je da se u gradu njegovog školovanja nikad nije govorilo „lepo“. Znao je da bitka na Čegru i Nikšić nemaju nikakve veze. Ali, znao je Radoman, moj drug, nikšićki student, i da je mućak ipak – jaje. I da kukavice legu – jaja. Znao je i da od avganistanskog maka može da dođe do prekida mozga. Mada nije koristio tu egzotičnu biljku, opijume sa istoka, niti „belo“ što je stizalo kosovskim kanalima u Crnu Goru, uz duplu lozu i smotanu cigaru duvana sa buvljaka, došlo je do totalnog prekida u glavi. Moj drug Radoman, nikšićki student, izgubio je pamet. Ako je pameti tu ikada i bilo. Ako se u pamet ubraja zanesenost knjigama, poezijom Ismeta Rebronje, pelikan perima i antifašističkim pokretom naroda i narodnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Žućkasti pergament sa rukopisom „strogo povjerljivo“, predao je Luki. Poznatom kaligrafu porijeklom iz Japana. Tutnuo mu je pergament i otišao. Luka je samo rekao „hvala“ i njegove oči su još dugo ostale na Radomanovim leđima.
Moj drug Radoman ni dan-danas ne voli muziku čije ime znači seksualni čin, niti miris parfema koji koriste prostitutke u Nju Orleansu. I gnuša se tekstova koji podsjećaju na džez, na improvizaciju, na aluzije kako su nastajale priče o malim i velikim čudima. Njegov kabinet maternjeg jezika u Srednjoj školi miriše na Kortasara. Na Karvera i Asmira Kujovića.
Ponekad odem i ja do tog njegovog kabineta. Pređe mi od Radomana prekid u mozgu. Nekad mi zamiriše onaj pergament koji je tutnuo u njedra Lejdi Dej, ili onaj kojim je častio Luku – starog kaligrafa. Tada se uznemirim. Po vratu mi skoče žile debele kao ruka.
A Radoman me samo gleda.
I puši…
.
.
.
.
.
