.
.
.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće špajz. Tamna soba, uska, puna mrtve prirode.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće korpa od pruća. Stajala je iza vrata. Grožđe, orasi, jabuke, dunje, kestenje, kruške i nar. Velika kao kolevka. U nju stavljali smo sve što bi sakupili. Ona ih je dubinom svojih usta, ivicama svojih osmehnutih usana, okružila, okupljala, čuvala i o njima brinula. Niko od nas nije se setio da nju pita je li gladna.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće stari patos koji škripi i svi zvukovi stare kuće. Škripa vrata od kredenca, škripa stakla po udubljenju vitrine, ogledalo o gvožđe rama kad udari i limeni lavor o pločice. A najviše dvokrilni prozor kad se otvara i trula vrata podruma kad o stare sanke udare.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće miris osušene kamilice, položene na hartiji starih novina u jednoj velikoj sobi na severnoj strani kuće. Jorgani na sanduku i reka koja se čula u daljini.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće zvuk jabuka koje sa stola kotrljaju se i padaju po daskama poda. Time uznemirene, i jabuke u uglu, sa vrha džaka, počinju, jedna po jedna, odron. I vrata, koja po prvi put otvaraju se, a da ih niko ne vuče ili gura, drugačiju svetlost prinose prizoru.
Inspiracija zamoju narednu pesmu biće mnogi isečci iz novina, suve hartije koje pucketale su kao mokra drva u šporetu.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće dimnjak na vrhu kuće, stare već šezdeset godina i više puta obnovljene fasade, prozora i crepa. Samo dimnjak bi zaboravili, tu kutiju iz koje toliko reči u etar je iščilelo, reči iz soba, visokih, često hladnih, žutog svetla, reči mnogih, porodice koje više nema.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće zidovi kuće koji počeli su slojeve plesni da razlistavaju. U toj kući već dugo niko ne živi. Trava između dasaka poda počela je da raste i zemlja u olucima bujala je. Iza stakla rama, po fotografijama, fleke razgrađivale su lica.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće jedna stara, otupela i izborana komoda, nekada samo donji deo vitrine. Pri vrhu ta komoda ima dve fioke, obe odavno uže od svog sedla, rasklimane, bezvoljne, kao kad majica nije postavljena u red sa ramenima, kao cvet koji ne stoji uspravno u vazni. Ispod fioka nalaze se dvokrilna vrata koja škripe kad se otvaraju, ali jedna vrata su uvek ispred drugih, nema mesta za obe u sedištu. Ona koja ostaju vani, koja ne mogu uz druga vrata da se priljube, naginju se, padaju. Stara plava komoda, odustala od sebe.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće fenjer čije staklo, boje paučinastog mleka, i u obliku peščanika, sija kao sagoreli šećer. Njegova svetlost ne doseže daleko, ali on vrši svoju dužnost. Njegova škripa, dok ga vetar klati, uspavljuje, kao decu zimi toplo mleko predveče.
Inspiracija za moju narednu pesmu biće dve scene kojima zajednički imenitelj su leptiri. Jednom, već u suton, silazeći niz grub, uzan put, sa livade visoko u brdima, između drveća, lišća i žbunja iskrili su zraci sunca, odlutali iz svoje moćne mase. Te iskre, ti, u kasno podne već blagi vrhovi, bili su narandžasti leptiri sa crnim tačkama po krilima. U jedno drugo vreme, nekoliko godina kasnije, kada sam napustila pejsaže (ili su oni mene) koji onda su mi značili, našla sam se opet u predelu koji, naprotiv, nisam volela do tada. Bio mi je hladan, stran. Planinski zrak pre ubada kapke nego što se topi po njima. Ali, počeo je da mi prija, baš tada, i toj promeni nisam htela da tražim uzrok. Išla sam na groblje. Idući ka jednom grobu, uskim prolazima između dva groba, kao i nekad između drveća, leptiri su klackali cveće. Narandžasti, sa crnim tačkama po krilima.
Inspiracija za moju narednu pesmu, najzad, biće i mušica koja mi je obletala pored oka dok sam ovo pisala.
.
.
.
.
.
