.
.
.
Slađana Novaković, rođena u Beogradu 1968. Osnovala izdavačku kuću Rende. Premijerno objavila više od 150 naslova. Živi u Beogradu.
.
.
Imena Vaših lutaka?
.
Lutke volim i dan danas, nažalost, kada smo prodali kuću na Zlatiboru, morala sam da se skoro svih otarasim, ali sam ostavila neke koje su mi najviše značile, koje imam i dan danas, i sa kojima se igra i moja unuka. Sve su imale imena Buba, Maja, Monika… slavila sam im rođendane, baka im je plela i šila haljine, posteljinu… meni su bile prelepe, one su bile moje najbolje drugarice.
.
.
Bajke?
.
Čitali su mi, zapravo mama mi je najviše čitala, baka je pričala, imala sam dosta slikovnica, pa sam ih u nedogled listala i sama na osnovu slika smišljala priče, one su bile neka vrsta mog bega od realnosti, volela sam da živim u bajkama i da verujem u bajke.
.
.
Vaši preci?
.
Ne bih mnogo o svojoj porodici i precima. Ali ću ispričati jednu anegdotu vezanu za mog tatu, koju volimo da prepričavamo. Naročito sada mi je bitno da je podelim, kada on već ima osamdeset godina, i umalo ga nismo izgubili pre nekih mesec dana, nebrigom i nestručnošću lekara. Naše bolnice su tiha jeza. Dakle, bili smo na moru, i trebalo je da poletimo sa aerodroma na Krku za Beograd. Let nam je kasnio, zbog nevremena, nekoliko sati. Kada smo napokon ušli u čuvenu Karavelu, seli i smestili se, mama, tata, brat i ja – moj tata koji se inače boji letenja, i mi svi to već dobro znamo, pošto letimo sa njim svake godine najmenje dva puta – seo je na svoje sedište, vezao se, i upiljio u tačku ispred sebe, ne obazirući se. Pilot nas je upozorio da će na početku leta biti jakih tubulencija, i da ne brinemo. Avion se stvarno klatio kao papir na vetru, tata je sedeo čvrsto se držeći za rukohvate na sedištu, ne konstatujući nikoga od nas, pa tako ni stjuardesu koja ga je već nekoliko puta ljubazno upitala čime može da ga posluži. Mami, kojoj je to njegovo ponašanje bilo baš nepristojno, jednog momenta je prekipelo
– Pa dobro Spasoje, da li je moguće, pobogu, da se ti toliko plašiš? upitala ga je vidno iznervirana.
– Zoro nije mi zbog mene, nego šta ćeš ti sama sa dvoje dece, glasio je njegov odgovor.
.
.
Vaš prvi veliki strah?
.
Od odvajanja. Kao mala imala sam česte bronhitise, imam alergiju na beogradsi vazduh, pa su moji rešili da me odvedu u stacionar na Avali za decu sa plućnim problemima, po savetu lekara. Bila sam baš mala, nisam tad išla u školu, sećam se kako su me ostavili i otišli, sećam se tih zaključanih vrata, koja su me delila od njih i sveta, sećam se moje pletene korpice u koju sam spakovala svoje stvari, sećam se da sam spavala obučena, sećam se da sam uspela da jedan dan izađem iz dvorišta i odem do obližnje kuće, lagala sam da sam se izgubila, trudeći se da ubedim tog nekog čoveka da me odveze kući, po rečima mojih roditelja bila sam samo nekoliko dana tamo, meni se čini da je bila čitava večnost.
.
.
Prvo more?
.
Prvo more pamtim samo sa fotografija. Imali smo i brat i ja sreću da smo na more išli, od rođenja, svake godine. Tata naročito, i mama su smatrali to jako bitnim za naše zrdavo razvijanje. Zahvaljujući tati brat i ja smo postali dobri plivači, terao nas je da kada uđemo u vodu prvo moramo da otplivamo 100 m kraul, 100 m prsno, 100 m leđno, delfin koliko je ko mogao, pa tek onda smo mogli da se brčkamo i zezamo. Isto tako pre ulaska u more je bilo obavezno trčanje uz obalu po pesku. Prvih godina su to bila mesta po Hrvatskoj, a posle, od kraja sedamdesetih, išli smo u Grčku.
.
.
Prvi razred?
.
Retka su prijateljstva koja dugo traju, ja imam i dan danas prijatelje sa kojima se družim od prvog razreda osnovne škole, i to smatram privilegijom. Volela sam “Braća Baruh” moju osnovnu školu, imala sam dobru učiteljicu Dragu Murganić, a od petog razreda izvrsnu razrednu, predavala nam je srspki, Ljubinka Radoja, ona je bila ta koja mi je usadila ljubav prema jeziku i književnosti. Imali smo i našu teacher Dušanku, koja nam je predavala engleski od prvog do četvrtog razreda i koja je vodila dramsku sekciju u kojoj sam bila i koju sam obožavala. Osnovna škola mi je najlepši period detinjstva.
.
.
Knjige?
.
Moja omiljena, baš iz ranog detinjstva, još uvek nisam znala da čitam, je “Mačak i petao” od Branka Ćopića, Maco braco lija me davi, dođi me izbavi… sećam se da sam mamu terala da mi samo nju čita, ja bih sedela sklupčana pored njenih nogu i plakala, plakala… Ja sam uvek volela da maštam, i da sama u svojoj glavi vrtim neke filmove. Knjige to omogućavaju čoveku koji ima maštu, sa knjigom možeš da odlutaš gde god hoćeš, to je još uvek velika prednost knjige nad svim drugim umetnostima, pružaju beskrajno puno mogućnosti i tema.
.
.
„Mali princ“?
.
Dobila sam ga od mog komšije Mike, koji je takođe jedna od bitnih figura u mom odrastanju, kada sam krenula u prvi razred osnovne škole, ali moram da priznam, da meni tada nije baš legao, nisam ga razumela, bila sam premala.
.
.
Igre?
.
Najviše sam volela da igram lastiš i skrivalice, a igrali smo se i arjačkinje barjačkinje, između dve i četri vatre, volela sam sve te dečije igre. Volela sam da se kartam, tač je bio moja prva i najomiljenija igra kartama.
.
.
Igranke?
.
Pa nisam baš išla na igranke, kada sam počela da izlazim išla sam u klubove.
.
.
Zašto ste kao klinka želeli da izgledate drugačije od drugih?
.
Dobro pitanje, verovatno bi neki psiholog rekao zbog neke teskobe, nesigurnosti, ha ha, moguće da je bilo i toga, ali meni je izgled uvek bio bitan, a u vreme mog odrastanja nije bilo mnogo teško isticati se izgledom.
.
.
Šta je to ljubav?
.
Kada se bezuslovno daješ.
.
.
Ovo su vaše reči: „Veoma volim Beograd. Iako sam proputovala Srbiju, ne mogu da kažem da je volim, jednostavno – volim Beograd. Ako bih se izjašnjavala, nikada za sebe ne bih rekla da sam Srpkinja već da sam Beograđanka. Tako sam se osećala i dok sam živela u bivšoj Jugoslaviji.“ S tim u vezi, kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
.
Teško, ali ne zbog samog raspada, nego zbog načina na koji nam se zemlja raspala. Mrzim nasilje, mrzim mržnju, mrzim ratove, mrzim krv, mrzim sve to šta rat sa sobom donosi. Raspala se i Čehoslovačka, mogli smo i mi po tom modelu da odradimo sve.
.
.
Pa kako je došlo do imena Rende? Da li zato da Vas reč podseća na kuću i kuhinju, na trud majčinski?
.
Ha ha ne, ali kada vi to sada kažete, možda je u nekoj dubokoj podsvesti bilo i toga. Moj sin je dao ime Rende, meni se dopalo, nije zvučalo pretenciozno, a imalo je, makar po meni, neku dobru simboliku.
.
.
Najbolja knjiga koju ste objavili?
.
Uf, teško pitanje, plašime se da ću dati stereotipan odgovor, sve su mi najbolje, nemamo ih mnogo, baš biram, i zato mi je svaka na svoj način bitna, manje ili više.
.
.
Najbolje prodavana knjiga koju ste objavili?
.
Sada ću vas razočarati, verovatno ni ne znatre da smo je mi objavili, ako ste uopšte za nju i čuli, “Tajna Ronde Bern”, i dan danas je jedna od svetskih bestselera. Pored nje svi Jergovićevi naslovi, naslovi Ante Tomića, Leksikon YU mitologije itd.
.
.
Koliko su loše knjige krive za to što se sve manje čita? Pisac govori. Da li je osnova te problematike to što možda većina ljudi danas ne želi da čuje tuđ govor?
.
Pa ja bih rekla ovako, da su loše knjige krive što se sve više čita ha ha ha, makar po top listama ispada tako. Ne mislim da ljudi ne žele da čuju tuđe mišljenje, žele. Problem je kakvo im se mišljenje servira.
.
.
Za čim žalite?
.
Trudim se da ne žalim mnogo, šta je bilo bilo je, idemo dalje, ali postoje dve stvari koje mi se vraćaju i nikako da ih prežalim i pustim. Pre deset godina sam se upustila u sudske procese zbog povrede autorskih prava koja smo mi držali za Srbiju protiv hrvatskog VBZ-a, jedan od ta dva spora ni do dana današnjeg nije okončan, čekam već četiri godine da nam VBZ palti spor koji je izgubio, a jedan je, taj me najviše i muči, poništen, da tako kažem, od strane apelacionog suda, bez obzira što smo dobili i prvostepenu i drugostepenu presudu, i bez obzira što je sve bilo čisto i jasno kao dan, i bez obzira što apleacioni sud ne može da poništava presude nego samo da ih eventualno koriguje. A da stvar bude još tragičnija, država je pokrenula po istom prekršaju spor protiv VBZ-a i dobila ga. Kakv apsurd! Eto i zbog toga žalim, što sam izgubila ogromno vreme i novac uzalud, što sam želela da verujem u sistem i pravo, i što i dalje ne mogu da finansiski oporavim Rende zbog ogromnih para koje smo dali na te sporove koji su trajali i traju skoro deceniju. I što nikako ne možemo da živimo u sređenoj i pravnoj državi, gde će vladati zakoni a ne bratstva, kumstva, bivši supružnici, gde neće biti monopla i sukoba interesa, gde će se znati red i poredak. Država je dužna da donese zakone kojima se regulišu oblasti izdavaštva i knjižarstva. Negovanje kulture je cilj od nacionalnog značaja, pa su fer tržišni uslovi minimum koji država mora da nam svima obezbedi.
.
.
Poslednji film koji Vas je naježio?
.
Nije me naježio, ali sam baš u njemu uživala, poslednjih godina se retko snimaju dobri filmovi, serije su preuzele primat, “Green book”, pravi posle dužeg vremena dobar film u svakom smislu, ako niste gledali, obavezno.
.
.
Poslednja knjiga nad kojom ste plakali?
.
Baš ovih dana iz štampe nam izlazi roman pod nazivom “Karamela” Aleksandre Veljović Ćekić, plakala sam nad nekim delovima prvi put posle Jergovićevog “Oca”.
.
.
Mislite li o mnogim nestalim narodima i njihovim jezicima koje ne čujemo?
.
Iskreno, ne.
.
.
Da li Vas budi alaram ili dozvoljavate danu da Vas probudi?
.
Ne budi me alarm, ne volim alarme, moje obaveze su vezane za mene, moj posao, moju decu, moje unuče, moje roditelje, moje životinje, moju kuću, pošto su sve moje, ne padaju mi teško i za njih mi ne treba alarm.
.
.
Šta želite tuđoj deci?
.
Sve što i svojoj. Ja mnogo volim decu, i moja kuća je uvek bila, i još uvek je, mada to više nisu deca, nego mladi ljudi, puna dece, drugara i drugarica moje dvoje dece. Deca su naše jedino, pravo, istinsko bogatsvo, i treba ih naučiti da vole i cene sebe, da moraju da se obrazuju i da obrazovanje ne vezuju samo za školu kao instituciju, već da shvate da im je znanje koje tokom života stiču, jedino bogatstvo koje im niko nikada ne može oduzeti. Da je novac bitan ali ne presudan, da im je zdravlje preduslov za dobar i kvalitetan život, da se sve može ako se hoće, da mora da postoji umerenost u svemu, umerenest i strpljneje su najvažnije stvari u životu. I da se obavezno bave nekim sportom. U zdravom telu je zdrav duh, a ako nam je duh zdrav onda smo nepobedivi.
.
.
Šta o Vama treba da znaju Vaši potomci?
.
Sve šta treba da znaju već znaju. A na njima je šta će dalje prenositi.
.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
