(Ilhan Pačariz: Oniričke pesme, Sent, Novi Pazar, 2015)
Samim naslovom, Oniričke pesme, koji je izabrao za svoju drugu knjigu pesama, Ilhan Pačariz, želi da nam kaže: ονειρεύομαι (grčki: sanjam, snevam, maštam). Ima li šta slađe od sna? Svi mi to činimo. To nam daje snage i elana. Čovek najlepši deo života provodi u snu, onom na javi, kada priželjkuje sve lepe stvari i čini tako svoj život osmišljenijim, kreativnijim, stvarnosnijim i radosnijim. Kada čovek ne bi prosnevao svoj život sve bi mu brzo dosadilo. Čovek bez sna je kao prazna kuća.
Onirizam, od grčke reči όνειρο, što u prevodu znači san, je pojava budnog snevanja i doživljaja različitih vizija u budnom stanju. Postavlja se pitanje ovde: da li Pačariz u svojim snovima ide do te mere da je postao stanovnik Arkadije ili, možda Utopije, ili u svojim snovima on ipak čvrsto stoji na tlu?
Pesnik u ovoj zbirci koristi se slobodnim stihom, vers libre. Time samo prati definiciju sna – da je slobodan. Ovim pesnik daje sebi potpunu slobodu da iskaže svoja najiskrenija osećanja, fantazije, potisnute želje, snove, žudnje, strahove, patnje… Tako sledi ono što nadrealisti tvrde, da mi vidimo samo stvarnost na površini, a da je mnogo važnije otkrivanje realnosti. Realnost, po Frojdu, prebiva u duboko ukorenjenim tajnama i čežnjama nesvesnog uma. Ilhan Pačariz ima za cilj da otvori prozor i pusti svoje snove da se raspršte kao leptiri i unesu kolorit, lepotu, čar, a povrh svega, stvarnost u naš svet. Pesnik nesebično, toplim, jasnim, svežim stilom, deli sa nama svoje snoviđenje života i čoveka u njemu. Čovek je ipak samo malo dete na ovome svetu, ma koliko se odraslim i moćnim on sam osećao. Pesnik, na jedan onirički način, prodire do srži realnosti: čovek je osetljivo dete / ima pobednički osmeh / na licu apsolutno slabog / zabavlja se na zidiću / sam je u toj igri / skakuće na jednoj nozi / do ruba pameti i nazad. I na ovom primeru već vidimo Ilhanovo umeće pisanja. Zadivljujuća jednostavnost iskaza penje se u najviše domene lirskog. Pesnik tokom cele zbirke ide u sažimanju i time nam pokazuje kako sa malo može se reći mnogo. Primetljivo je da namerno izbegava veznike i suvišne epitete, ali ne odustaje od bazična svojstva poezije koristeći se metaforom i simbolikom, ne prenaglašeno i ne previše, da ne bi pobegao od jednostavnog iskaza. Kao takav on je moderan pesnik, modernog duha. Krasi ga vrlina umerenosti u izražavanju. Ilhan Pačariz, ovde, u možda najboljoj pesmi ove zbirke, brilijantno slika čoveka. Čovek je osetljiv, samouveren, nejak, voli igre, ima poroke i mane, ima vrline i simpatičnost. Čovek je tako mali, tako naivan i tako sam na ovome svetu, a da toga nije uvek svestan samo zato jer je – čovek. Izuzetna pesma o istini o čoveku! Pesnik je kratko i jasno opevao tu istinu, da dok je čitamo ne možemo, a da se ne divimo Pačarizu na pesničkom umeću, ali i na umeću psihoanalize.
Još jednu životnu istinu nam pesnik, kao neki antički filozof, obelodanjuje: (mogu ljudi da žive jedni pored drugih i jedni sa drugima / a da ne budu savremenici). Filozofske sentence su neophodne u savremenoj poeziji. Zapravo savremena poezija je otišla u pravcu filozofskog, ali ona ne prelazi meru kojom se ne bi razlikovala od nje. Današnji pesnik ukoliko nema filozofskog promišljanja sa pravom se i ne može nazvati pesnikom. Tu istinu zna Pačariz i svoja znanja promišljanja nam pokazuje na najbolji mogući način, kao gore, kroz stihove.
Pesnika okupiraju mnoge životne teme, svakojake situacije u kojima se može naći čovek, razni motivi, kao što je prijateljstvo, radost koju nam daruju pravi prijatelji, ali i bol koju na donosi gubitak prijatelja: naše prijateljstvo / munjevito i kratko / kao letnji pljusak. Dalje, pesnik piše o svom prijatelju, nad kime se nadvila senka smrti, sjajnog šahistu, i naziva ga: opkoljeni kralj na šahovskoj tabli i uverava u svoju patnju i žalost za njim: i otvori oči na kratko / ako već ne možeš na dugo / otvori oči da vidiš / koliko si se prevario. Tako, dok razgovara sa svojim neživim prijateljem, iskazuje snažne emocije. I na ovom primeru se može sagledati, koliko mladi pesnik može biti zreo. Moramo uzeti u obzir da je teško pisati o nekome, koga više nema među nama, a koji je pesniku veoma značio i pri tom ostati moderan. Šta to znači? To znači da je pesnik morao osloboditi svoje stihove patetike, a svoje emocije zakopati u pesmi. Zapravo ovde je pesma svrha samoj sebi i pesnik postavlja viši zadatak, kroz prikriveni bol ovekovečiti pesmu – ovekovečiti prijatelja.
Temu (ne)vaspitanja dece pesnik iskazuje jednom običnom sličicom iz svakidašnjeg života: a i kuća bi da se igra / jer sličan se sličnom raduje / no majci nije drago / ona psa više šutira. Pesma je poučnog karaktera. Iako je mlad, Pačariz shvata pogreške roditelja i njihov negativan uticaj na vaspitanje dece, kao i to da će roditelji zaboraviti kasnije da su njihova deca od njih usvojila loše ponašanje. Razumno, bez odsustva poetskog u sebi: možda će se zapitati / gde je pogrešila / ali avaj / neće moći da se seti.
Motiv belog se na više mesta provlači kroz zbirku. Bela boja se, kao što znamo, ne definiše isto kod svih naroda. Ona budi lepa osećanja, ili budi strah; ona je radost ili žalost. Ona je inspiracija za kreativnost. Stvaralac ostavlja na čitaocu da se zapita kakva osećanja ona budi u njemu: nevski prospekt je / bela noć je / u svakom očnom kapku / ima po poluloptu / i to beline tipa / bela hamvaš / bela bartok / bela tar.
U zbirci se susrećemo sa zanimljivim, simpatičnim opisima, koji zadivljuju čitaoca, i pomažu da pesnika više i bolje upoznamo. Impresivan utisak ostavlja opis doma, koji, iako, rečen prosto čini da srce razdraganije zaigra i grudi ispuni milina. Dom je svetinja pesniku: moj dom je tamo / gde sam bos. Kako je lep ovaj stih i kako može biti i ujedno višeznačan: bos – kao činjenica da u svome domu hodamo bosi i boss (eng. gazda), pošto smo već imali prilike da vidimo da se Pačariz koristio anglicizmima, onda možemo i ovde da posumnjamo, da je dom, gde je pesnik gazda.
Motiv ljubavi, večno nadahnuće svakog nadarenog pesnika, ne zaobilazi ni talentovani Pačariz. Kao i za svakog normalnog, mladog čoveka, i za njega ljubav je prioritet. I njega muči ljubavna čežnja, i on pada u sevdah…priznaj / baš tako se/ sudarajući / mimoilazimo ti i ja.
Da su snovi i snoviđenja ponekad vrlo nelogični, iracionalni, čudesni, vidimo na primeru sledeće pesme ove zbirke: čovek piša u sneg / i glasno peva / ne razaznajemo / koja je to pesma / dva sata je ujutru / jul je.
Pesnik ovom zbirkom daje sebi oduška od svega onog što ga pritiska u društvu, u svakidašnjici, u svome okruženju. Onirizam je ono što, ciljno ili ne, preporučuje svim svojim čitaocima, kao nešto preko potrebno duši savremenog čoveka: on ljušti sa svakodnevice / sve ono što nema prizvuk / oniričkog.
Kako kaže Halil Džubran: Postoji prostor između mašte / čoveka i čovekovog ostvarenja / koji jedino može preći / čežnja njegova, tako oslanjajući se „onostrano“ na ove misli Pačariz pokazuje da sve više izbija u značajnije pesnike, i sve više nas ubeđuje u to. On je daroviti pesnik izvanredne stilske jednostavnosti sa tonom dražesne ljupkosti. Njegove pesme pustaju korenje pravo iz njega. On IMA o čemu da piše, i ZNA da napiše. Njegovi lirski subjekti, kojima je podelio uloge u svom delu (nad)realizma, humanizma, postmodernizma i onirizma, zajedno s pesnikom stvaraju fantastični svet snovite stvarnosti.
.
.
.
