.
.
Nacionalna služba za zapošljavanje
.
.
Nakon par minuta morao sam da je prekinem.
To suvoparno izlaganje uz ritam konstantnog lupkanja tek sređenim noktima po radnom stolu su više iritirali nju, jednu od prokletijih radnica državne službe, nego one pre ili posle mene.
Gledanjem na sat i papir iza nje koji je govorio o pauzi izmedju 10 i 10:30 oboma nam je bilo jasno da sam pogrešan čovek u pravo vreme
– Mislim da smo počeli poprilično loše, rekao sam joj. Zaboravio sam ličnu kartu ali vam dajem na uvid zdravstvenu knjižicu.
– Vi znate da su socijalno i služba za zapošljavanje dva odvojena sektora?
– Naravno. Ali imate jedinstveni matični broj na oba dokumenta… ne bi trebalo da bude problema što se toga tiče.
– Gospodine, kasnite 14 dana sa javljanjem. Znate da vaše pojavljivanje nije obavezno…
– Ni srednja škola pa ni fakultet nisu bili obavezni. Ipak sam tu, pred vama.Čak sam doneo i opravdanje, takoreći. Izvolite.
Neverovatno je kako crnomanjasta žena menja boje i tonalitet. Uzdržavala se da ne prasne ali bio sam i više nego spreman da odem do njenog šefa ukoliko uhvatim sebe sa mislima u kojima je davim telefonskim kablom.
– Hteo sam da Vas pitam o eventualnim radnim mestima na bilo kojim pozicijama. Možda i o kursevima jezika ili knjigovođstva, ako takvi postoje.Ima li nečega u najavi? Svaka tri meseca Vam dolazim na razgovor i od toga sve teže plaćam osnovne potrebštine…
– U najavi? Na šta Vam mi ličimo? Znate stanje u zemlji.Ekonomista ste. Mućnite malo glavom
Pogledao sam telefonski kabl. U njegovu belinu i rastegljivost. Osmehnuo sam se. Po radnom stolu videla se prikrivena funkcionalost i predanost radu male periferijske kučke sa diplomom više poslovne škole. Svaki mogući predmet stajao je tačno na svom mestu koje je redovno brisano vlažnim maramicama. Čaša sa dve hemijske olovke, gumica za brisanje i spajalica pored ugašenog monitora. Posumnjao sam u njeno korišćenje interneta ili umeće špartanja bazom podataka. Imala je redovan posao sa redovnim primanjima a taj posao je od nje zahtevao polusatnu pauzu. Osećaj da nije pomerila mozak niti udove od kada se zaposlila punio je tu malu, skockanu prostoriju, sređenu po svim pravilima Feng šua izvučenih iz jednog od onih magazina za po 100 dinara komad.
– Kasnite, kasnite… ispred Vas su ljudi koji imaju zakazan termin- reče mi zagledana u svoje koščate šake.Grešite. Ispred mi je drugarica koja je trudna i kasni na razgovor 3 nedelje. Trenutno je u stolici kraj stepeništa i jede sendvič. Nisam nikome ukrao minute sa Vama.
– Poprilično ste drski!
– Ali na jedan divan način… Čujte, očigledno nemamo vremena jedan za drugog.Zašto mi ne bi ste zapisali u knjižicu da smo obavili razgovor i predložili neko kasnije javljanje ili dali neke e mail adrese poslodavaca? Da završimo sesiju na najuljudniji način?
– Žalim. Morate doći sutra
– Nažalost, ne mogu.
Taj pogled je trebalo snimiti.Uvukla bi me tom procvetalom brbljajućom vaginom, sažvakala i israla istog momenta.Prekurčio sam joj a kucalo je 10:20. Nisam želeo da je zadržavam. Hteo sam njen posao. Ustao sam i zahvalio se ni na čemu. Ponovila je da sam drzak.
2000 kilometara dalje od te usrane kancelarije, Njeno Veličanstvo Elizabeta II održala je govor građanima Komonvelta.Pažljivo sam posmatrao zvaničnike koji su je okruživali i aplaudirali duž balkona Bakimgenske palate.Moja savetnica za zapošljavanje nije uspela da stigne na vreme i upristoji svoju majku.
Poslala joj je mail izvinjenja sledeće sadržine:
Subject: Dear mother
I’m awfully sorry I couldnt make it. I.P was here again. I feel like quitting.
.
.
.
.
.
