O Aleksandriji

.

.

.

Ponekad se zaustavi vreme
Na trenutak
Ili kraće
Da šapnu naše senke

Nešto važno
I neodložno
Nešto što jedni drugima ne govorimo
Ne ovde
Ne sada
Ne nikada

Što uvek prećutkujemo
Ostavljamo neizgovorenim
Ovde i sada

Vreme nas je tako naučilo
Da kaskamo
Kada bismo da žurimo
I klackamo se
Kad bismo da živimo

Zato naše senke
Što su između dve dimenzije
Ni ovde potpuno
Ni tamo

Govore umesto nas te reči
Koje prećutkujemo
Ovde i sada

.

.

.

.

Trag od svetlosti
Dok tišina glumi muziku
Dok se menjaju dan i noć za odelo
I identitet

Kapa za kapu

Samo jedan trag svetlosti na nebu
Gore je još dan
Dole noć
I mešaju se

I onda dan nestaje
I onda noć dolazi
Kada otera trag svetlosti

.

.

.

.

Postoje neka mesta koja nikada nećeš posetiti
I to je prosto tako

Zaglaviš se
Okupiraju ti vreme
Okolo su barikade
Ljudskih tela
Koja ne miruju
I taj nemir osećaš
Dok hodaš pored njih
Ili ih gledaš dok piju kafu
Dok spavaju
Jer nemiri u ljudskim telima ne miruju
Oni postoje

Nekada tako glasni
Da proganjaju
Odlučuju umesto tebe
Kako postoje neka mesta
Neka divna
Koja nikada nećeš videti
I mnoge druge stvari
I to znaš

Bilo da si se sakrio na najviši vrh
Ili zaronio u najdublje more
Oko tebe su nemiri
Oni koje stvaraš ti
I nemiri ljudi oko tebe
Sa kojima piješ kafu
Ili samo hodaš pored njih

Vi te nemire delite

.

.

.

.

O Aleksandriji
O ulicama pored stena
O moru i ljudima

Živi se na ulicama noću
Tada se dobro oseća grad
Buka i šaputanje
Mnogo se govori

Gradovi na moru
Rado prihvataju ljude
Zajedno sa svim njihovim snovima

U Aleksandriji
O Aleksandriji

.

.

.

.

U tim sam notama prepoznala
Tišinu labuda koji plovi

U tim sam notama prepoznala
Decu koja žive na ulici

Te note su donele sećanje
Na davni dan

Note su probudile tugu
I osmeh i tugu i osmeh

Note su me razmazale
U violinski ključ

.

.

.

.

.