.
.
.
Misaoni hod u pesmu ili let u misao pesnika?
.
(Edvin Sugarev, Unutrašnja čula (preveo Velimir Kostov), Niški kulturni centar, Niš, 2019)
.
,
….. Knjiga izabranih pesama jednog od najpoznatijih savremenih bugarskih pesnika Edvina Sugareva Skrivena čula pojavila se 2019. godine u izdanju Niškog kulturnog centra, u okviru biblioteke Gradinarnik, a u prevodu Velimira Kostova. Ovo je prva knjiga poezije Edvina Sugareva prevedena na srpski jezik. Kao plodan književni stvaralac, Sugarev je objavio tridesetak pesničkih knjiga, četiri knjige priča i književne kritike i jedan roman.
….. Na dominante ideje u poetskom stvaralaštvu Sugareva, nekadašnjeg ambasadora Bugarske u Indoneziji i Indiji, a u Nišu aktuelnog generalnog konzula Bugarske, uticale su nesumnjivo različite kulture sa kojima se sretao u toku svoju diplomatske misije, pa se to može primetiti i u zbirci Skrivena čula. Proširivši još više svoje vidike, u svojoj poetskoj misli približio nam je Istok i daleke zemlje.
….. Sugarev ne samo da se umetničkim sredstvima nadovezuje na neke od opštih termodinamičkih principa, gde haos predstavlja ravnotežu, a sam red predstavlja neravnotežu, već je složenost procesa stvaranja uspeo da približi i čitaocu. Zato se može reći da za ovog autora borba suprotnosti predstavlja ključ nastajanja i nestajanja, koja, iako su dijametralno suprotna, ne mogu postojati jedno bez drugog. Ovakvo shvatanje dalje vodi pojašnjenu figure umetnika i postaje jasno da, ukoliko umetnik odustane da čita između redova, onda se on mora povinovati logici mnoštva, više ne biva u stanju da pronikne u samu bit poezije, koja, iako je nematerijalna, poput duše, daje obrise konkretnog.
….. U uvodnoj pesmi „Brzina kretanja” autor hvata smisao cikličnog vrtoglavog kretanja svega živog i neživog. Izleganje pilića pre nego što su im jaja začeta aludira na večno pitanje – šta je starije, kokoška ili jaje?
….. I buduća mistika će dostići / Svoj viši ezoterični znak: / Zmiju, koja guta svoju glavu samo su od nekih stihova koji intrigiraju svojom zagonetnošću. Zmija, taj univerzalni simbol. Zlo? Saznanje? Sve to? Složenost ovog motiva ogleda se u nejednakoj percepciji u zapadnom i istočnom svetu. Mnogo toga što mi kao zapadnjaci smatramo zlim, štetnim, pogubnim, sotonskim, to na Istoku nije prisutno – oni su naučili da žive sa tim delom svoje prirode.
….. Odakle poći onda, sa Istoka ili sa Zapada? Ili još važnije pitanje: odakle početi u poeziji? Kako napisati pesmu kada se ideja javi? U nekoliko programskih pesama Sugarev nam objašnjava taj proces.
….. Već u stihovima pesme „Sudbina”: I kako po izgubljenom putu da tražimo Itaku, / kad je mrak u nama i mi u mraku? izrečena je večita istina o lutanju pesnika poput lutanja Odisejeva uz večite bure, brodolome i povremena zaljubljivanja. Duhovna prostranstva umetnika oskrnavljena su i zagađena su lažima i iluzijama. Na tom putu se mora biti i lukav i čestit, i dobar i zao, i pretvarati se, sve da bi se, kad se prežive Scile i Haribde, Kalipsine magije, Posejdonov bes ili podlo pevanje Sirena, po svaku cenu stiglo do konačnog odredišta, Itake, odnosno do pesme.
….. U kratkoj pesmi „Silazeći” sugeriše se ideja tog lutanja. Kada se pesnik moreplovac ukotvi, njega i na kopnu čekaju lutanja: Misleći o njima produžio je da silazi i onda kad / je iščezlo stepenište. Iz navedenih stihova stiče se utisak kao da lirski subjekat silazi u lavirint sa bezbroj vrata, a njegovo konačno odredište je nedostižno, jer ga i nema.
….. Programska lirika može da objasni nastanak pesme, ali poreklo umetnika je božansko i sa tim je saglasan i Sugarev. U određenom broju njegovih pesama dominira jaka privrženost religiji, da bi u drugim pesmama smisao religije bio doveden u pitanje. Ipak, na kraju zbirke, čitalac ponovo oseća boju, blizinu i toplinu božjeg glasa u pesmi. Pesma ne nastaje tek tako kad pesnik poželi, ona sazreva i nastaje neočekivano. U pesmi „Teologija” Bog nije shvaćen kao stariji antropomorfni apsolut, već: Bog je dete / na nekoj zaboravljenoj obali / pravi zamke od peska / u kojima mi živimo. Rušenje i ponovno građenje opet oslikavaju cikličnost sveta, koji se survavajući u ponor ponovo rađa. Božije namere i pobude umetnika su plemenite; dok stvara, umetnik nije običan čovek, ali kad se vrati svakodnevnom običnom životu, i on se nalazi u Božijoj milosti, i on je tada obično grešno i smrtno biće, pre svega čulno i instinktivno.
….. U pesmi po kojoj zbirka i nosi ime „Skrivena čula” pupčana vrpca postaje svojevrsno sredstvo izvršenja smrtne presude – umesto da simbolizuje novi život, ona postaje vesnik smrti. Pored motiva same pesme i motiva Boga, u zbrci se često javlja i motiv smrti. Međutim, smrt je lišena izvorne krajnje negativne konotacije i predstavlja samo deo unapred pomenutog i isplaniranog ciklusa.
….. „Spori sneg” je pesma ispunjena lirskim paralelizmima, ponavljanjima (pada, pada, svira, svira, spora, spora) oslikava neki dostignuti minimum, koji može biti u isto vreme i maksimum same krive pesničkog puta. Harmonika, svirka i ples asociraju na muziku, a sinestezija spora mekoća asocira na pasivnost. Živost i pasivnost moraju uporedo postojati, kao i dan i noć, kao i svaki dualitet iz koga sve nastaje i u koji sve propada.
….. Božansko počinje da gubi autoritet u svađi anđela u pesmi „Dugo”. Ta svađa nije obična – tu pršti perje, božanstvo nije jedno, njih ima ih više i oni imaju različite kriterijume. Kao što ljudi razumeju i osećaju veru svako na svoj način, tako, izgleda kod Sugareva i taj apsolut, shvata jedan moral u hiljadu oblika nemorala.
….. Lirski subjekt, filozofski začuđen nedokučivim tajnama teologije, na tren odmara i traži mir u šarenilu ovozemaljskog. U pesmi „Boja višnje” epiteti pčelinji, ljubičasti, gust, lepljiv, koji asociraju na med, u službi su deskripcije koja ima funkciju da opiše ovozemaljsko šarenilo. Kao poruka javlja se ideja da svi mi pravimo svoj med začinjen mukom, suzama, znojem i krvlju, ali njegova slast nam je dovoljna da i dalje opstajemo i sebi dajemo smisao.
….. Biva čovek degradiran i na poslu, i u svakodnevnom životu, i to Sugarev pesnički beleži. Od medonosne pčele, ljudsko biće metaforički postaje skupljač papira, kako je nazvana jedna duboko refleksivna pesma ove zbirke: Zaleću se u magleno jutro i kreću da gamižu / i preturaju po kontejnerima / spore teritorije / promuklo se psuju nemoćno se tuku.
….. Na izmaku svih snaga čovek u borbi za opstanak pribegava svemu. Spreman je na poniženje, ali i na brutalnost. Ljudi sada postaju gmizavci, jer sve je to samo ciklus, sutra će biti pčele, ali nikad božanstva. Ne treba dopustiti truloj prirodi čoveka, koji je drugim ljudima vuk, da trijumfuje nad duhovnom prirodom, jer čitav svet srlja u propast, lišen ikakvih moralnih skrupula, a okreće se demonskom, kao poslednjoj slamci spasa – još jedna je poruka koju pesnik prenosi.
….. Mačka, tradicionalno demonološko biće, u istoimenoj pesmi predstavlja smrt. Prapraistorija i neoneomoderno doba povezani su totemima zaboravljenih mitologija, ali u pesnikovim genima je i ono sto on nikad nije fizički video, njegov deža vi je tu kad poželi: I kako te ljubavnički želi moja izmorena krv / koja pamti stene mezozoika / i antracitski led svemira.
….. Najavljeno poricanje Boga ostvaruje se u pesmi „Najnovija kosmogonija”: Sigurno da uopšte nije bilo tvorca / sigurno su stvari postajale same od sebe! Konkretni odgovor na pitanje kako je univerzum nastao nije ponuđen, ali se priznaje postojanje duha nasuprot materiji. Na kraju, duh ipak mora da trijumfuje, jer je, za razliku od telesnog, neuništiv. Religija se opet javlja kao lajtmotiv, zbog čega dalje u pesmi „Božić” kontrast rađanje-smrt predstavlja kulminaciju čitave zbirke sa mišlju da je rađanje početak umiranja: Još savim malo i rodiće se smrt / dugo si je začinjao / dugo je nosio u sebi. Početak je kraj, kraj je početak – ova koncepcija prožima celu zbirku i ona se ne može odrediti ni kao pesimizam, ni kao optimizam, već kao samosvest realnosti.
….. Najduža pesma ove zbirke „Prognana ljubav” sintetiše u sebi splet prethodnih motiva u jednu celinu koja zaokružuje zbirku. U odnosu na prethodne kratke pesme i haiku stihove, ona je prava poema i manifest poetike same zbirke. Lirski subjekt stiže na sam kraj svog puta, njegova Itaka je na vidiku, a umesto radosti dominira osećaj umora i beznadežnosti: Starac sa dušom mladića / snažan polet zborana koža. Slike nastavljaju gradacijski da se ređaju: tvoj svet je skončao i tvoji koraci / u okolnom pepelu / tonu / i neće se vratiti niti smeh / ni dah vetra / ni zagrljaji već ni nežne reči.
….. Ljubav u vidu ženske figure i ljubav u vidu poezije stapaju se u jednu ljubav: Da prognana ljubav bila je jastuk / bila moj krevet od svetlosti / bila je rosa u koju sam jutrom / gazio bosonog i srećan.
….. Lirski subjekt apostrofira blizinu kraja putovanja i predočava je i svojoj voljenoj i nama čitaocima. Iako ovi stihovi liče na intimnu ispovest, na opravdavanje zbog života trošenog na pesnički put, oni svedoče zapravo o njegovoj uspeloj misiji. Obala života je sve dalje, pučina sve bliže – pesnik se u potpunosti izdvaka iz materijalnog i dospeva u duhovno.
….. Složenim komponovanjem motiva, bogatstvom alegorije i raznovrsnošću stila, Sugarev je predočio nov pogled na misaonu liriku, mnogo prostraniji, smisaoniji i opipljiviji. Pesnik treba da ostane stoik koji ne sme da dozvoli patnji da ga zaustaviti na putu stvaranja, čini se da vizija koju nam Skrivena čula prenose. On može snagom i gipkošću svoga duha poraziti patnju, osvojiti muze, a božanskim u sebi osloboditi ih za pesmu, u čemu Sugarev i uspeva.
.
.
.
.
.
.
