.
.
DNEVNIK TETOVAŽÂ I UNUTRAŠNJA HRONOLOGIJA
.
(Katarina Pantović, Unutrašnje nevreme, Matica srpska, Novi Sad, 2019)
.
.
„’Poezija se ne nameće, ona se eksponira’ – ta rečenica djela i autore mjeri ekstremnim mjerilom. (….) Ako se poezija eksponira i ako egzistirati znači istrajavati u svjetskoj noći, onda su egzistencija i poezija u svojim temeljnim kretanjima međusobno solidarne.ˮ
(Peter Sloterdijk, „Doći na svijet – doći do jezikaˮ)
Pored teorijskih postavki o poeziji kao tetovaži (duševnoj ozledi) transponovanoj u reč (pismo), te o pesniku kao tetoviranom biću (trajno obeleženim radom tetovaže), u studiji Tetovirani život Peter Sloterdajk, ujedno, poeziju tematizuje kao samoeksponiranje, uviđajući, pritom, ambigvitet upisan u gest samoeksponiranja. Naime, pesnički početak, bivanje započetim (i stopljenim u samoeksponiranosti) subjekta, tetovaže i pisma (pesničkog jezika), neizbežno sa sobom povlači ambivalenciju, kako na psihološkom planu (neprekidno osciliranje između nužnosti pisanja, želje za samoraskrivanjem, za bivanjem pesnikom/pesnikinjom, kao stanjem samozapočetosti s jedne, i straha, bojazni, egzistencijalnog drhtaja koji samoizlaganje pesničkog glasa podrazumeva, s druge strane), tako i na poetičkom planu (poetika počinjanja, po Sloterdajku, podrazumeva jedno stanje započetosti, pred-određenosti na započinjanje, stvaralačko samoraskrivanje „Jer i početi može samo onaj koji je već počeo ili, treba li da kažem: koji je već započet?ˮ). Upravo stoga, zaključuje Sloterdajk „Moć započinjanja, što je literarni debitanti u sebi posebno jako doživljavaju, zasniva se na već započetosti jednog predliterarnog životnog teksta. (…) Samo zato što se već nalazimo usred jedne povijesti, možemo početi pričati našu pripovijest.ˮ
Objavljena kao 280. knjiga Biblioteke Prva knjiga Matice srpske, zbirka pesama Unutrašnje nevreme Katarine Pantović, kao poetički gest samoeksponiranja, samoraskrivanja, dolaženja na svet kao dolaženja do jezika, debitantska (u smislu monografske zaokruženosti), a kompaktna i celovita (na planu umetničke vrednosti jedne poetike započinjanja kao stanja već započetosti), dokaz je kako se „pričanjeˮ lične pripovesti može realizovati tek ako se autor(ka) nalazi „usred jedne povijestiˮ (pri čemu povest ovde treba razumeti ne kao istorijski i sociopolitički, već pre kao književni, poetički, tradicijski metanarativ istorije srpske književnosti).
Kakva je lična pripovest koju Unutrašnje nevreme samoeksponira, samoobjavljuje, unoseći vlastitu literarnu već započetost u „jednu povijestˮ kao distinktivno obeležje pesničkog glasa? Indikativna i poetički relevantna za razmatranje prirode pesničke „povestiˮ Unutrašnjeg nevremena Katarine Pantović bila bi pesma kojom se zbirka zatvara, pesma „Dragi dnevničeˮ. Apostrofirajući (i naslovnom sintagmom oprisutnjujući) formu, književni oblik dnevnika, jasnom se ukazuje kako intencija, na tematsko-motivskom planu, tako i opredeljenje za specifičan ton lirskog obraćanja i specifičan poetski senzibilitet. Naime, budući da dnevnički model, po definiciji iz Rečnika književnih termina (1986) podrazumeva „hronološki opis događaja u kojima je autor učestvovao u određenom periodu života.ˮ, pesme zbirke Unutrašnje nevreme, raspoređene u tri ciklusa („Zahteviˮ, „Neizvesnosti čekanjaˮ i „Kada smognem snageˮ), mogu se posmatrati kao zasebne dnevničke zabeleške, kao reporterski precizno kadriranje kako spoljašnjeg tako i unutrašnjeg sveta, dok, s druge strane, imajući u vidu da dnevnik svojom stabilnom strukturom „Forma d[nevnika] (datiranje i oznaka mesta) obavezuje autora na tačnost i verodostojnost.ˮ, diktira kako egzaktnost hronotopa, tako i simultanost (naporednost ili potpunu vremensku blizinu, gotovo stopljenost) pojave i zapisa o njoj, određeni ton dnevničkih „beležakaˮ, tj. zasebnih pesama, takođe ulazi u komponente horizonta očekivanja (tj. u receptivni horizont pretpostavljenih čitalaca). Sa dnevničkom formom u najtešnjoj vezi bio bi i sam naslov zbirke – Unutrašnje nevreme – pri čemu komponenta „unutrašnjeˮ upućuje na dnevničku (zapravo lirsku) zagledanost subjekta u sebe, okrenutost sebi, vlastitom biću i najintimnijim ontološkim, egzistencijalnim i poetičkim preokupacijama, dok se komponenta „nevremeˮ povezuje prevashodno sa duševnim previranjima i bolom samoeksponiranja, kao samozapočetosti i samospoznaje.
Oblik lirskog dnevnika, koji je finalnom pesmom „Dragi dnevničeˮ sugerisan kao krovni oblik celine pesničke zbirke, podrazumeva precizno određenje prostorno-vremenskih koordinata, tj. jasno i nedvosmisleno ocrtavanje hronotopa. Otuda su, u pesmama zbirke Unutrašnje nevreme, izrazito zastupljeni (frekventni) prilozi za vreme, ali i direktno navedeni (imenovani) delovi dana, meseci, sati i minuti, čak i vrlo precizni i puni datumi: „jednog jutraˮ („Odlukaˮ), „Jutrosˮ („U prolazuˮ), „Noćasˮ („Prvi snegˮ), petak („Grad rida u sivim rukavicamaˮ), noć („Pesma o srediˮ), mart („Jesenja kožaˮ), „Svaki danˮ („Bolnička pesmaˮ), ponedeljak („Simbiozaˮ), uoči Nove godine („Iznenadilo me jeˮ), „Onog danaˮ („Na auto-putu Beograd-Novi Sad IIˮ), svaki dan („Dnevnikˮ), „Od avgustaˮ („Kutijaˮ), svakodnevno („Kada smognem snageˮ), „subotom uvečeˮ i „nakon snaˮ („Rođaciˮ), 15. 02. 2019. („U Crkvi Svetog Marka 15. 02. 2019.ˮ), danima („Vrela krvˮ), u ovom trenutku („Mukeˮ), juli („Poseta antičkom graduˮ), danas („Dragi dnevničeˮ), dok se pesma „Prosečan danˮ, segmentiranjem dana na sate i minute („12: 01ˮ, „15: 17ˮ, „17: 45ˮ, „00: 14ˮ) ukazuje kao najvernije podražavanje dnevničke forme. Pored preciznih hronoloških odrednica, karakteristika koja podseća na dnevničko beleženje stvarnosti bilo bi i nedvosmisleno jasno određenje prostornih okvira lirskih zbivanja, gde se kao „pozornicaˮ unutrašnjeg nevremena redovno javlja gradski, urbani prostor: grad, klupa, autobus / gradski prevoz, taksi, groblje, soba, Beograd (Crkva Svetog Marka), bolnica, auto-put Beograd-Novi Sad, put iz Austrije u Srbiju (negde kod Slavonskog Broda). Ipak, uprkos preciznosti, neposrednosti i tačnosti, kao odlikâ temporalne komponente zbirke Unutrašnje nevreme, ova komponenta, ujedno, biva problematizovana, uvođenjem sumnje, nepreciznosti, nesigurnosti, momenta nepoverenja u vernost vremenskog plana, momenta raspuknuća unutar sâmog vremena: tako, u pesmi „Grad rida u sivim rukavicamaˮ uneta je dvosmislenost u poredak danâ u nedelji „Subota je / A ne, petak je / Opet me prevario / Božji satˮ, dok se u pesmi „Jesenja kožaˮ nesigurnost očituje u percipiranju godišnjih segmenata (meseci) „Sve ukazuje na novembar, premda je mart.ˮ Upravo ovakvo poimanje vremena, kao onog koje se ne podudara sa faktičnom, svakodnevnom, spoljašnjom temporalnošću upućuje na to da u zbirci Unutrašnje nevreme dominira, zapravo, intimna, lična, subjektivna, za unutrašnje tetovaže (pre svega ljubav i smrt) vezana – unutrašnja hronologija. Sa meditativno-ispovednim, introspektivnim, solilokvijski prisnim tonom dnevničkog poveravanja, lirskog samoeksponiranja kao samo(raz)govora, u tesnoj su vezi teme ljubavi i samospoznaje. Ljubav se, u zbirci Unutrašnje nevreme, pre svega događa kao prekid, sećanje, daljina, ljubav je pomerena u prošlost (i eventualno percipirana kao etapa samorazvoja bića lirske junakinje), doživljena kao otisak, kao trajna tetovaža, dok je muškarac sveden na minuli (iako i dalje prisni) digitalni zapis „Od nas je ostao samo algoritam / čet na fejsbuku / Od tebe je ostao / Samo avatar / profilna slikaˮ („Ono što je ostaloˮ). S druge strane, motiv samospoznaje (donekle povezan i sa ljubavlju) pre svega je u vezi sa ženskim likovima – majkom i bakom (sa etapama njihovog životnog puta i modusima njihovog prisustva u životu lirske junakinje), ali najviše i najznačajnije, motiv samospoznaje u vezi je sa opredeljenjem za pisanje, za ambivalentno žuđeno-zastrašujuće umetničko samoeksponiranje „A meni se obraća slovo kojeg se plašim.ˮ („Pisanje pesmeˮ) i „Moram, jednostavno se / moram opredeliti za reč / Za reč kao za celibat, ili životnog saputnikaˮ („Pisanje pesmeˮ), ali i u sâmu pesmu upisana je dvostrukost, pesma se i otkriva i skriva, pokazuje istovremeno i lice i naličje „Začikava me pesma, otkriva se i pokriva kao / nevaljalo dete. / Izvrnula se kao stara čarapa.ˮ („Pisanje pesmeˮ), lirski subjekt se dvoumi između nepisanja „Neću da pišem / Neću da se kompromitujemˮ („Grad rida u sivim rukavicamaˮ) i slutnje nastanka pesme „Predosećam: / Noć će biti toliko tamna da će, u svoj svojoj / crnini, početi da svetli i da se preobražava / u pesmuˮ („Na auto-putu Beograd-Novi Sadˮ), i zato, pesma se mora, kao tetovaža, preboleti, kako bi, tamo gde je bilo tetoviranje mogao da nastane jezik „Treba preležati pesmu kao bolest.ˮ („Sinhroˮ).
Vremensko-prostorna precizna situiranost lirskih zbivanja, ispovedni ton, naglašena introspekcija, ljubav i samospoznaja, refleksivni, o sebi i svetu zapitani ženski subjekt, konačno, odabir dnevničke forme kao modela pesničkog govora, mogli bi navesti tumače da zbirku Unutrašnje nevreme svrstaju u (neo)romantičarsku tradiciju srpskog pesništva. Iako baštini neke od poetičkih elemenata ove linije razvoja srpske poezije, zbirka Unutrašnje nevreme Katarine Pantović više ulazi u dijalog sa ovom tradicijom, iznutra je preobražavajući i dekonstruišući. Motiv srca jedna je od dominanti (neo)romantičarske lirike. Upravo se načinom pesničke obrade motiva srca zbirka Unutrašnje nevreme udaljava od ove linije razvoja srpske poezije, zadržavajući je, pritom, kao dijaloški, intertekstualni, tradicijski (onaj koji subjekat koji piše smešta u poziciju već započetog pisanja) podtekst. Od anatomije tela i krvotoka kao mreže vena i kapilara („Hoću da ti proučim telo / Anatomiju, da budem preciznija / Hoću da razgledam vene, kapilare, / pege od sunca, ožiljke od boginjaˮ i „Vide mi se vene čak i po stomaku i grudima / Mlade su / Dugačke i uporne / Kao mlaz iz dotrajale slavine / Kao da se život iz sve snage / Razgranao po meniˮ, pesma „Zahteviˮ) do analogije između mreže puteva i auto-puta sa srcem (analogije između prostornog, aritmetičko-geometrijskog, matematičkog i anatomsko-fiziološkog plana) „Auto-putevi su zamršene tangente / Ili: tačka s mnogo pravih / Znaš ono: / Kroz bilo koju tačku ravni može se povući / beskonačno mnogo pravih / E sad zamisli umesto tačke ravni / moje srceˮ („Dragi dnevničeˮ), motiv srca (krvotoka, vena, kapilara, auto-puta), javljajući se u prvoj i poslednjoj pesmi („Zahteviˮ i „Dragi dnevničeˮ) tvori okvir zbirke Unutrašnje nevreme, ali ovaj motiv više ne figurira kao stereotipno, automatizovano, poznato emocionalno središte i duševna žiža, već se preobražava u spolja sagledanu, anatomsko-aritmetičku tačku ravni (pisma) kroz koju se može povući beskonačno mnogo pravih (doživljaja, utisaka i emocija, transponovanih u reč). Isto tako, motiv srca jedan je od elemenata (auto)poetičke ravni zbirke pesama Unutrašnje nevreme Katarine Pantović, budući da je upravo srce, po Peteru Sloterdajku, ono mesto u koje se upisuju / utiskuju / urezuju duševna tetoviranja, koja će poroditi pesmu „Ono što život najtvrđe u nama otiskuje i što bi pri tome htio najdalje sakriti od nas, to upisuje individuama između plećki.ˮ
Ono što ostaje od ljubavi („Sad je daljina najbolji svedok / tvog boravka u meni / Ti i ne znaš da si sada ovdeˮ), ono što ostaje od bližnjih nakon njihove smrti („Muči me kako smo baku sahranili / Ispraćaj za kremaciju nije bio na našem jeziku / I sve se činilo nekako neprirodnoˮ), ono što ostaje kad dan iscuri kroz prste, a noć se raspadne u jutro („Zahvalnostˮ), ono što ostaje kada svet tvrdoglavo zaćuti („Mukeˮ), ono što od duboke, istinske pobožnosti preostane kao površinski utisak, uzgredni prizor na fotografiji turiste iz Japana („U Crkvi Svetog Marka 15. 02. 2019.ˮ), ono što ostane kad se tuga izluftira („Letnji raspored nameštajaˮ), jeste ona dnevničko-pesnička, samoeksponirajuća, iz tetovaže iznikla (ali nadograđena) „reč spremna da se potčini / i izgubi u meniˮ („Pisanje pesmeˮ), jeste slovo koje provocira, plaši, začikuje, i jeste – ispovedna zabeleška i kardiogramski dijagram one unutrašnje „oluje četvrte kategorijeˮ, koja je, u debitantskoj knjizi, knjizi-prvencu Katarine Pantović, pretvorena u dnevničko-introspektivno-tetovirane i po principu unutrašnje hronologije raspoređene pesme.
.
.
.
.
.
