.
.
Roman о životu-krstu
.
(Lidija Dimkovska, No-Ui, Skoplje, izdavačka kuća Ili-Ili, 2016. Makedonski kandidat za nagradu „Balkanikaˮ za 2016. godinu)
.
…..Postoje knjige o kojima ne sme a da se ne piše, a roman No-Ui Lidije Dimkovske je jedna od njih. Ustvari, lično smatram da su sve knjige Dimkovske takve – književni događaj u makedonskoj književnosti. Dimkovska je jedan od naših retkoh autora podjednako uspešnih u u poeziji i u prozi, prisutna i odavno se dokazala među književnom elitom na evropskoj i svetskoj književnoj sceni, gde su uvrstana makedonska dela zahvaljujući njoj i još nekima.
…..No-Ui je precizno strukturisano delo, koje sažetim izrazom nudi ceo raskoš svetova, vremena i događaja. Kroz priču o babi i unuci, moćno i originalno ispričanu od strane devojke, a povremeno „viđenuˮ babinim očima, Dimkovska još jedanput (kao i u prethodna dva dela „Skrivena kameraˮ i „Rezervni životˮ) stvara savršenu priču o sudbinama malih ljudi, u jednom velikom istorijskom, ali i aktuelnom kontekstu. Naime, kroz porodičnu istoriju babe Nedjeljke i njene imenjakinje – unuke Nede (Ne-da ili No-Ui), pred čitaocem se otvara vremenska mašina ličnih prepletanja, intimnih i metaforičkih egzila, do dalekih istorijskih dešavanja, a opet bliskim sa današnjicom. Simbolički odabran naslov No-Ui je stub oko koga se sve vrti, između ne i da, između dve krajnosti, između suprotnosti (imena) dveju junakinja, ozmeđu života i smrti, prisustva i odsustva.
…..U ličnoj priči dvaju ženska lika utkana je i jedna mnogo snažna, opšta i univerzalna tema o Drugom, strancu i tuđincu, o onome ko prinudno ili dobrovoljno napušta svoje mesto, seli se ili biva preseljen. U pozadini lične priče nalazi se baba-Nedjeljkina ljubav prema njenom mužu, zbog koga napušta Split i odlazi za Italiju, a u pozadini one univerzalne nalaze se sva ona tužna i nezapisana imena progonjenih, raseljenih, premeštenih svuda po svetu. U jednom delu narator (ili autor?!) kaže: „kada više negde ne živiš, ti si tamo mrtav. I kada mrtav čovek ode tamo gde je nekad bio živ, to je kao da hoda duh. A svi se mi plašimo duhova, zar ne? I deca i odrasli!ˮ
…..U vremenu kada se svet iznova prekonstruiše zbog mnogih selidbi, kada su (ne)jasne geopolitičke igre centara moći izbacile na površini termin „migrantiˮ, Dimkovska otvara i teme o ratu, fašizmu, nacizmu i još nekim neprijatnim pojavama sa kojima se suočava naša današnjica. Ona moćno primećuje: „Svaki rat zatvara škole, a otvara grobove. A između njih – skrovište, glad, siromaštvo, prah.ˮ I ponovo nalazeći savršen balans između širokog kadra i onog što stavlja u fokus običnog čoveka, narator dopunjava: „Možda je bolje da budeš duh ljubavi, a ne rata.ˮ
…..Na osi selidbi, stvarno i simbolično, u No-Ui ima jedno mnogo suptilno, a opet i mnogo moćno promišljanje o odnosu prema jeziku, maternjem, ali i o onom / onim jezicima koje kasnije usvajamo. Naime, unuka je jedina koja razume babin maternji jezik – hrvatski, pa kada ona postaje senilna i već vidi svoju smrt, svoj život priča unuci baš na svom maternjem keziku. Čitajući ove epizode u knjizi Koneskova sintagma „Jezik je naša jedinstvena i prava domovinaˮ nikad mi nije izgledala toliko dirljivo istinita.
…..No-Ui je roman o životu-krstu, jer svako nosi svoj krst, zar ne? Ali No-Ui je roman i o tuđincima koji su među nama ili o onima za koje smo mi tuđinci. Jer u svetu migranata, izgleda da smo svi duhovi. Ne mnogo velika po obimu, ali ogromna po značenju i slojevitosti, knjiga Dimkovske budi osećaj iznenađenja i zatečenosti od strane toliko jasnih, takoreći banalnih istina na koje nesvesno ili bezbrižno zaboravljamo: „I za običnog čoveka smrt je krst, ali za tuđinca je sve krst: i prošlost, i sadašnjost i budućnost. Krst, ma koliko težak, moraš nositi sam. Naći će se ljudi koji će hteti da ti pomognu, da ga ponesu kao da je kofer, ali nije kofer: unutra je, u duši, i sve seče direktno u srce.ˮ
…..No-Ui je roman i o krstu koji ponekad treba da ponese i knjiga, i književnost i umetnost, jer angažovanost može i traba da ima estetsku vrednost, stalno i konstantno pokazivanje ličnih, etičkih stavova i kriterijuma, u ovom slučaju preko izrezbarenog pisma.
.
.
.
.
.
