.
.
.
…..Ženski Hugo Кapet suvereno osvaja nova prostranstva poetike. Ona je tiha vladarka duhovnom orbis terarrum, sa svojim sugestivno-gospodarećim insignijama oličenim u peru. Zadivljujuće je odsustvo straha da li će se nekom svideti, te da li će možda napraviti poguban lapsus calami dok nas zadužuje novim pesničkim blagom. Njana devocija da, na tabulama rasama često isprofanisano-izmoždenih duša posustalih, bezvoljnih, umrtvljenih savremenih ljudi, iz poduhvata u poduhvat ispisuje uvek drugačije poetske sadržaje, dostojna je svake pažnje. Mistički-autarhično i, istodobno, orleanski-revolucionarno, Džankovićeva bez zapreka, samopouzdano širi svoj lirski Ile-De-France.
….. Fokus na ličnosti i njenoj neposrednoj okolini ona postepeno produbljuje i proširuje tako, da to nipošto ne nalikuje na pretenciozni egzibicionizam, ali je daleko od puke, bojažljivo-defanzivne taktike kojoj samo naoko zaliči majstorski-vešto izvedena poetska strategija da čitaoca vispreno i domišljato, sitnim čarkama „isprovocira“ i navede da bezglavo i gotovo besvesno uđe i zadre u dubinu nepregledne, pesničke šume. Ne izbegava ona otvorenu, frontalnu borbu zbog bilo kakve vrste bojazni nego zato, što direktne ringovske sukobe naša pesnikinja ostavlja za sebe samu, ne libeći se unutarnjih samosuočavanja koja nikada ne uzimaju obličje sumnjivih ritualnih, bespomoćno-nekonstruktivnih i kukavičkih harakirija. Njen riskantni introspektivni eksperimentalizam koji vodi preko potrebnoj pesničkoj individuaciji i integrativnoj emancipaciji, uzvišenu refleksivnost zaogrće u novo, samo njeno borbeno otkriće ratne veštine: upotrebu intelektualnih uzengija.
…..Autorkina prelepa misaona fuga od realiteta, emanira njenu poetsku auru u kontrateži konceptualističkim, anti-ekspresivnim, ravnodušno-narativno-detektorskim, „konstantantskim“ opisivanjima anomalija objektivne stvarnosti na kojima se ne iscrpljuje akcionost njenog književnog nagnuća koje karakteriše nesumnjiva emocionalna tonalnost. Elegantni spoj intelekta i osećanja, daje njenom telu gotovo nadljudsku snagu, i ono je spremno da se potpuno ispravi dok jaše u punom kasu, te da dobije zahvalni, blagorodni oslonac u sedlu, propeto na uzengije, ne bi li zadalo konačan, fatalni udarac katkad zapretanom, bezmalo utvarno-fatamorganičkom, a ponekad nametljivo-vidljivom i nedvosmisleno-egzistentnom oponentu: potrebi za samoispitivanjem i autorevalorizacijom vlastitog habitusa i sopstva.
…..Džankovićeva je realist samo u domenu antishizoidnosti u recepciji umetnčkog dela. Njana knjiga je usvojiva i najskeptičnijem recipijentu sa najtvrdokornijim gledištima na svet i umetnost. Ona funkcionalni „realizam“ celishodno koristi kao svoj poetski eho, empirijsko-induktivistički pokus, isceljujući antidiskurzivni bunt protiv oveštalih, jalovo-multiplikovanih, bezbojno-samodovoljnih, neprimenljivih „umovanja“. Pesnikinja je gotova da upotrebi to neumoljivo kritičko ogledalo vlastite refleksivnosti, bez strepnje da će da se poseče na oštricu bespoštedno-istinoljubivog feed backa−a. Životvorni princip kontrasta kojim samouvereno korača do sopstvenog urbis aeternae, delom služi postizanju ideala nepomućenog duševnog mira, čuvene stoičke ataraksije, ali i stabilizaciji i konsolidaciji emocijama uzdrmane poetske ličnosti koja bridi ustreptalošću donetoj u nemilosrdnom procesu mukotrpnog razdvajanja Dobra od Zla, Svetlosti od Tame, alta od soprana. Ova dihotomija različitih, protivstavljenih polariteta, samo je privremena i služi određenju i razlučivanju ovih komplementarnih, organski povezanih pojmova koji neretko alhemijski proizilaze jedan iz drugog, poput crnog grafita i blistavog dijamanta u bleštavilu zmijski- mudro-presmikavajućih alotropskih modifikacija.
…..Dakako, autorka ne teži njihovom konačnom raščlanjivanju, budući da je sama sklona da seme Dobra pronađe u svakom Zlu, kao i klicu Zla u Dobru, koje uvek panično pleše na ivici, sklono skliznuću u otaštinjenu, sujetnu samosvest, kao nužni ishod svoje neumerene prenaglašenosti. U pesmi „Prijedor“, pesnikinja kaže: „Ja bijelim, da nas crno ne zaboravi. Nikad.“ Autorka perpetuirano metodski sumnja. Ta skepsa nije samosvrhovita i ne vodi umetničkom i realističnom izolacionizmu. Naprotiv: njen cilj je konstantna samoanaliza, samopročišćavanje i autoproblematizacija unutarnjih dendritsko-neuritskih, bezmalo demonski-senzitivnih, ali i visokoosvešćenih sadržaja, koje vode uklanjanju besplodnih, jalovih, nekorisnih balasta i viškova u procesu dosezanja one prvotne, esencijalne, nepatvorene istine o sebi i svetu oko nas. Džankovićeva je kadra da nesamoštedljivo uđe u ring sa samom sobom, te da kroz nemio proces decentracije nanovo dođe do svoje biti lišene zabluda, predrasuda i sputavajućih paradigmi. U pesmi:“ Ja protiv Ja“, ona kaže: „Dan kao godina. Ubijam ubijeno. Mrcvarim iznemoglo.“ Njana ćuprija je „tanja od dlake“, a „oštrija od sablje“, a na „Pozornici“ utrkuju se, kao večiti takmaci, „Pajaci“ i „Lutkar“. U pesmi „Flomaster“, ista veli: „Što bejaše crv sumnje, to biće grobni crv“. Nadalje, u pesmi pod nazivom „P.S.“, poetesa kliče: „I ono što kroz prozor izađe, zasigurno će traga ostaviti“. Pesnikinja ne strepi bojažljivo od tranzitornih gubitaka i privremenih osujećenja kratkoga daha i na „neduge staze“, budući da stameno i prilježno veruje u čvrstu snagu Večnog i neprolaznog, koja nagoni na imperativ ispunjenja svakog egzistentnog trenutka smislom, aristotelovski opominjući da je nada, zacelo, san budnih.
…..Džankovićeva je sklona da se izmesti iz sopstvenog realiteta tako, da ta strastvena i maestralna dislokacija ne zaliči na puki eskapizam i malodušno bekstvo, a sve u cilju objektivne spoznaje istine o svetu i vlastitom mikrokosmosu, koja se ne izopačuje i ne promeće u beskorisnu depersonalizaciju. Dakle, ona kroz konstruktivni proces osobitog obesebljivanja, kritičkim distanciranjem od sebe same, na način koji je najkorektniji prema sopstvenom biću i okolnom Univerzumu, na jedan direktivno-dinamički način procene i akcije, dolazi do spoznaje vlastitog stava i gnoseoloških fenomenoloških apsoluta unutar koordinatnih sistema u kojima se aktivno-sveprisutna, usredsređeno-samokritična, spremna na neočekivane udarce, širom otvorenih očiju, kreće. Shodno navedenom, ista kaže: „Кoz maglu koračam, dok me o čiviluk obješena koža čeka“. U ovom hrabrom, beskompromisnom pohodu, konsekventno, tinja opasnost od iscrpljivanja i rasipanja „poetskog ludila“, te lekovito-ubojite ekspresije koja razobručeno prska iz pesnikinjine metaforičko-konkretizovane, očigledno-zapretane lirske kontemplacije. No autorka „ne bere brigu“: Naime, stvarnost oko nje pobrinula se da neprekidno aktivno podstiče njenu osebujnu ekspresivnost kroz gotovo soterski-spasonosan proces represije. Potiskivani imaginativni sadržaji katkada pomahnitalo iskrsavaju na površinu poetesinog lirskog epiderma, bivajući u svojoj suštini jedan krajnje fertilan proces otvaranja i osmišljavanja naoko intovertirano-sterilnog stvaralačkog circulus vitiosusa, začaranog kruga satkanog od intaktne, stidno-zabašurene, ali još uvek „vruće“ i potentne zbilje, najpodložnije i najzahvalnije za pesničko „kovanje“.
…..Autorka znalački i intelektualno-pošteno opovrgava i razobličuje neutemeljene autoritete, spremna da ih prihvati ukoliko je uvere u svoju zasnovanost i autentičnu verodostojnost. Budući da je autoritet istorijska i vremenita kategorija, on je u stanju stalne napetosti, te permanentnog gibanja i procesualnog kretanja. Pomenuta anksioznost titra, najpre, između autoriteta koji želi trajnu stabilizaciju, a koji bi, postigavši svoj cilj, anihilirao celokupan život istine, i autoriteta koji se lomljenjem svakog fiksiranja nanovo rađa, a koji bi, kada bi se kretao bez upravljanja, sve pretvorio u haos. Nakon što, pomoću auotoriteta, dođe do sebe, pojedinac prerasta okvire autoriteta. Sopstvene unutarnje vrednosti slobode teže da ih autoritet potvrdi, goneći jednovremeno na otpor. Pesnikinji autoritet ili daje snagu koja okrepljuje i učvršćuje, ili uz pomoć rezistentne aktivacije daje oslonac koji isključuje svaku proizvoljnost njenog sopstvenog kreativnog delanja. Džankovićeva potvrđuje pravilo, da upravo individuum koji sam sebi može pomoći, teži da u svetu postoji autoritet.
…..Džankovićeva nije pesnikinja-faktograf. Ona brižljivo traga za kauzalitetima, kritički otelotvoravajući atomističku, Leukipovu krilaticu iz 5. veka. pre n.e , da je bitnije iznaći jednu jedinu uzročnu vezu, nego li dobiti na dlanu čitavo Persijsko kraljevstvo. Jedno od glavnih uzroka klonuća i posrnuća savremene civilizacije jeste vladavina formalizma i subdozirane, uvredljivo-nezainteresovane, nehajno-odljuđene „učtivosti“ lišene vlastite esencije i dubine. Po principu:“ Nolli me tangere, ili pak, Nolli turbare circulos meos“, apatični, emocionalno-idejno osiromašeni i devastirani „moderni čovek“ današnjice, komunikacijski i suštastveno se udaljuje od izvornih vrednosti u sebi i društvu. Naša pesnikinja se altruistički priklanja drugom biću, filantropski inaugurišući „njeno visočanstvo“- komunikaciju. Ova nije uperena samo prema drugom biću, tj. ekstravertirana, nego i usmerena prema razoktrivanju tajni zatomljenog, vlastitog „Drugog Ja“, što kroz čarobni simbiotski, sinergistički proces empatične uzajamnosti samoaktualizovanih Ega i Alter-Ega, dovodi do vaspostavljanja interakcija između i unutar bića u čitavoj makro i mikro-vaseljeni.
…..Pitanje glasi: Da li Džankovićeva, nakon usmeravanja vlažnog, uzbuđeno-čistog poetskog daha u dragi kamen, pasivno čeka da se njegovo blistavo staklo zamagli, ili se pak ona ne libi da njegov istinski kvalitet oproba riskantnim, nebojažljivim, neoklevajuće-rešenim, posve dendijevski-nonšalantnim, oštrim ugrizom u tvrdu materiju o čijoj kakvoći unapred ne želi da zna gotovo ništa, spremna na pokoravajuću slast samoiznenađenja? Čitajući je, razdire prelepa uznemirenost: Gde odlaze naše senke, onda kada nas proguta mrak? Da li one služe da odmagle zamagljena ogledala, brišući ih svojim tamnim, debelim prstima halapljivih makroa koji bezuspešno prete da otmu dušu nesnađenog, otuđenog čoveka današnjice koga pesnikinja ohrabruje ne ističući samo njen evidentni tragizam, nego i spasonosnost lirizma kao modusa ekstatičko-katarzičkog razotuđenja? Treba znati, da ta ista ogledala podmeću smrtnici, želevši da njima provere da li, iako odumiru, ipak još uvek dišu.
…..Кada širimo prste obeju šaka, gledajući kroz njih prema izvoru svetlosti, da li je to znak da postajemo slepi, ili smo spremni da prihvatimo svoje prelepo „spadanje“ na tih famoznih, objektivističko-brutalnih, samosvesnih deset prstiju na kojima se zasniva teret našeg življenja i treperenja? Oni ne slute, da na taj način mi i njima ukazujemo čast, da smo gotovi da gledamo na njih sa uvažavajuće-prosvetljujućom snagom jednog novog promišljanja koje nužno može da bude ono blagotvorno ishodište samo nakon osvešćene i konkretizovane egzistencijalne akcije stvaraoca. Iluzija se dešava, naime, kada se tih deset prstiju pomešaju u svakovrsne, čudnovate poetske oblike naše pesnikinje, ali halucinacija se događa onda, kada mislimo da se njena refleksivnost ne napaja sa blagodarnih i blagorodnih izvora direktne, bučno-konkretne iskustvene samospoznaje: Pa zar zbilja tako lako možemo da razlikujemo uskovitlani, uzdignuti talas raspomamljene vode, od krila ptice koja leti prkosno-nisko, vrebajući plen?
.
.
.
.
.
