Palimpsest

„Tradicija raste s vremenom. Nalik utabanoj stazi, ona postaje put ljudi, koji su trasirale umrle generacije. Autoritet ustaljenih verovanja iza sebe s lakoćom skriva zlo. I niko više ne pita čija je stopa bila prva na utabanoj stazi, niti zašto je tuda kročila. Jedna pradavna Reč, bila je dovoljna da od tradicije smrti stvori način života“. – čovek koji je pokušao da bude drugačiji.

Prastari pergament nosio je pečat bogova. Bio je star koliko i ljudska misao i zahtevao je krv nevernika.  Reč je utemeljila strah; strah je utemeljio dogmu.

I u ime te dogme – krv je pljusnula na oštrici i jedna glava je dobila novi vrat. Pobodena na koplje, nemirnim pogledom je tražila svoje telo. Oči su tukle u dupljama i unezvereno sekle vazduh. Spepeljeni oblak delio je nebo napola, dok se smrt kreveljila s njenih obraza.

Smrt.

Žrtvovala je razum i puštala svoje korenje dokle god je Reč dopirala.

Dugo vremena je prošlo, dok jedan sanjar nije uvideo da osim truleži i zaborava, Reč može biti ubijena i drugim rečima – onim koje su bliže ljudskoj prirodi i mirišu na najdublje porive u njoj. Tako je Reč izgrebana i prekrivena drugom, brutalnijom.

Oni ludi su se nadali da će nova tradicija vikati – Mir! Ali, ona je još jače urliknula – Smrt!

Bila je ta smrt tako velika, da su o njoj mogli da posvedoče samo –

Jedna mrtva glava.

Jedan nagoreli oblak.

Sve ostale oči pripadale su ubicama.