.
Margaret Diras, rođena 1914. godine. Francuska spisateljica, dramaturg, scenarista i reditelj. U francusku književnu baštinu ušla je kao jedna od najprevođenijih i najproučavanijih pisaca druge polovine 20. vijeka. Bila je aktivna članica Francuske komunističke partije i Pokreta otpora za vrijeme Drugog svjetskog rata. Napisala je velik broj književnih djela, romana, drama, intervjua, eseja. Najpoznatije djelo je autobiografski roman „Ljubavnik „. Preminula je 1996. godine.
.
.
Kako ste počeli da pišete?
.
Imala sam jedanaest godina, živela sam u Kohinhini, bilo je trideset stepeni u hladu, stalno. Pisala sam pesme – otud to uvek počinje – o svetu, o životu o kome ništa nisam znala.
.
.
Vaša prva knjiga, „Bestidnici“, datira iz 1943. Imali ste tada dvadeset devet godina.
.
Ona govori o mržnji koju sam osećala prema starijem bratu. Poslala sam rukopis Kenou – nisam ga poznavala – koji je radio u Galimaru. U njegovu kancelariju ušla sam uzbuđena, ali sigurna u sebe. Svi drugi izdavači već su bili odbili knjigu, no bila sam sugurna da će tog puta biti prihvaćena. Keno nije rekao da je knjiga lepa, rekao je jednostavno, podigavši oči: „Gospođo, Vi ste pisac.“ Sledeće godine objavio je „Miran život“. Taj roman bio je tako loše konstruisan, naglašeno realističan, tako naivan! Sve do „Moderato cantabile“ kao da nisam prepoznavala knjige koje sam napisala. „Brana na Pacifiku“ i „Konjići iz Tarkvinije“ još su knjige previše pune, u njima je sve previše rečeno. Mašti čitaoca ništa nije ostavljeno…
.
.
Godine 1950. red je stigao na „Branu na Pacifiku“, istinsku knjigu o Vašoj ranoj mladosti.
.
Ona je ujedno i najpopularnija, najlakša. U pet hiljada primeraka je prodata. Keno je tu bio entuzijasta, kao dete, mnogo je učinio oko reklame i malo je falilo da dobijem Gonkurovu nagradu. No, bila je to knjiga politička, antikolonijalistička, a u to vreme nagrade se komunistima nisu davale. Dobila sam je trideset i četiri godine kasnije, za „Ljubavnika“ koji inače obrađuje iste teme: oskudan život u kolonijama, seks, novac, ljubavnika, majku i braću.
.
.
Šta ste osećali pišući „Ljubavnika“?
.
Izvesnu sreću. Knjiga je izašla iz tame – tame u koju bejah otklonila svoje detinjstvo – i bila je lišena reda. Sačinjena je od niza epizoda, nepovezanih, koje sam neprestano nalazila i napuštala, bez da ih najavljujem, bez da ih zaključujem.
.
.
„Ljubavnik“ je prodat u milion i po primeraka, samo u Francuskoj. Preveden je na dvadeset i šest jezika. Kako objašnjavate taj ogroman uspeh?
.
Šta reći kada je moj izdavač, Žerom Lindon, štampao „Ljubavnika“ u samo pet hiljada primeraka! Za nekoliko dana je rasprodat. Za mesec dana tiraž se popeo na dvadeset hiljada i ja sam prestala njime da se bavim. Ostavila sam ga, ne otvarajući ga više, kao što sam to uvek činila. Ljubav je, govorili su mi, tema koja garantuje useh. Ali to nije ono o čemu sam razmišljala pišući. Bila sam gotovo sigurna da gnjavim čitaoca i da mu idem na nerve s temama koje sam, u svakom slučaju, već obrađivala. Očito nisam predvidela da će ljudi, našavši me ponovo na stranicama „Ljubavnika“, učiniti od njega vrstu popularnog romana.
.
.
Šta je još moglo da utiče na jedan tako zvučan uspeh?
.
Knjiga, verujem, prenosi to ogromno zadovoljstvo koje sam iskušavala, deset sati dnevno, pišući je. Uobičajeno, u francuskoj književnosti ozbiljnost knjige meša se s činjenicom da je knjiga dosadna. A u stvari, ako čitaoci ne završavaju knjige koje čitaju, to je stoga što su one pretenciozne, prožete glupom pretenzijom da se na nešto drugo odnose…
.
.
Da li biste želeli da ukažete na ključ za tumačenje „Ljubavnika“?
.
To je roman, i tačka. Koji ne vodi, koji ne ide nikud. Priča se ne zaključuje, samo je knjiga ta koja se završava. Ljubav, užitak, to nisu „priče“, i drugačije čitanje, dublje čitanje, ukoliko ono postoji, ne pojavljuje se. Na svakom je da odluči da li će ga nazreti.
.
.
Od 1943. do danas objavili ste petnaest romana, ne računajući filmske scenarije i pozorišne komade. Šta osećate svaki put pred izlazak knjige?
.
Dok se ne pojavi, knjiga je nešto bezlično što se plaši rođenja, izlaska. Poput bića koje nosimo u sebi, zahteva tromost, tišinu, samoću, sporost. No, jednom kad izađe, sve to nestaje, kao munja.
.
.
Da bi postalo šta?
.
Ono što pripada čitavom svetu, svima koji uzimajući knjigu u ruke žele da je prisvoje. Knjigu treba osloboditi spisateljskog kaveza, učiniti je živom, kadrom da kruži, da pobudi ljudske snove…
.
.
Kakav odnos postoji između pisanja i stvarnosti?
.
Svi pisci, želeli to ili ne, govore o sebi. O sebi kao o glavnom događaju u svom životu. I kada, očigledno, pripovedamo o stvarima koje su nam strane, naše Ja, naše opsesije su upletene. Isto je sa snovima – i Frojd to kaže – samo se naše samoljublje u njima vidi. Pisac ima dva života: jedan, spoljašnji, u kojem progovara, deluje, iz dana u dan, i drugi, istinski, koji ga svuda sledi, koji mu ne dozvoljava da predahne.
.
.
Da li biste mogli da definišete sam proces Vašeg pisanja?
.
To je dah, nepopravljiv, koji me zapahne manje-više jednom nedeljno, a zatim tokom meseci nestane. Stara zapovest, potreba da pišem a da odmah ne znam šta: i samo pisanje svedoči o tom neznanju, o tom traganju za mestom u tami gde se prikuplja celokupno iskustvo. Dugo, mislila sam da je pisanje posao. Sada sam uverena da je reč o unutrašnjem događaju, o „ne-radu“ koji postižemo pre svega poniranjem u sebe i puštanjem da se isfiltrira ono što je u nama već očito. Ne bih govorila toliko o ekonomiji, obliku ili kompoziciji proze, koliko o odnosima suprotstavljenih snaga koje jezikom treba identifikovati, klasirati, zauzdati. Poput muzičke partature. Kada se na to ne obaziremo, pišemo „slobodne“ knjige. Ali, pisanje nema nikakve veze sa tom slobodom.
.
.
To bi, dakle, bio konačan razlog Vašeg pisanja.
.
Bolno je to što treba da probijemo našu unutrašnju tamu da bismo preko čitave stranice razlili njenu prvobitnu snagu, pretvarajući ono što je po prirodi „unutrašnje“ u „spoljašnje“. Razlog je to što kažem da samo ludaci zaista pišu. Njihovo pamćenje „probušeno“ je i u potpunosti okrenuto ka spolja.
.
.
Pisanje radi isterivanja sopstvenih fantazama? Vi i sami ističete terapeutsku moć pisanja.
.
Kao dete, uvek sam se plašila da se ne zarazim leprom. Tek kasnije, pošto sam u neku ruku pisala o njoj, lepra je prestala da me zastrašuje, ako Vam to nešto govori. Pišem da bih sebe učinila običnom, da bih se masakrirala, a potom da bih se lišila važnosti, da bih se olakšala od sebe same: neka tekst zauzme moje mesto na način da manje postojim. Ne uspevam da se oslobodim sebe, osim u dva slučaja: uz pomoć ideje o samoubistvu i ideje o pisanju.
.
.
Koji je, po Vašem mišljenju, zadatak književnosti i pisaca?
.
Da predstavljaju zabranjeno. Da kažu ono što se normalno ne govori. Književnost mora biti skandalozna: sve duhovne aktivnosti, danas, treba da nose u sebi rizik, avanturu. Pesnik po sebi taj je rizik, neko ko se, za razliku od nas, ne brani od života. Pogledajte Remboa, Verlena… No, Verlen dolazi tek kasnije. Najveći ostaje Bodler: dovoljno mu je bilo dvadeset pesama da dosegne večnost.
.
.
U jednom intervjuu pravite aluziju na konkretne osobine koje razdvajaju muško pisanje od ženskog.
.
Žena je oduvek prisno i prirodno povezana sa tišinom i, samim tim, s poznavanjem i osluškivanjem sebe. To njenu književnost dovodi do autentičnosti koja nedostaje muškoj književnosti, čija struktura previše upućuje na ideološka, teorijska znanja.
.
.
Ne mislite li da malo preterujete?
.
Pod muškom književnošću podrazumevam onu koja je otežala od ideje. Prust, Stendal, Melvil, Ruso nemaju pol.
.
.
Koje još uspomene čuvate na Rejmona Kenoa i na susrete s njime?
.
Volela sam ga. Smatram da je „Caca u metrou“ izuzetna knjiga. No, pitam se, ko zna kako bi završio on, Keno, da se nije plašio sebe, svojih mračnih misli.
.
.
Govorite o književnosti u doba kada ste se s njime družili?
.
Na svoj način prolazio je kroz rukopise koji su pristizali kod Galimara: tvrdio je da je dovoljno da se pročita nekoliko stranica da bi se stvorila predstava, ne toliko da bi se spoznalo da li je knjiga manje ili više uspela, već da bi se uvidelo da li je pisac egocentrični amater koji otkriva svoje tajne na stranicama rukopisa kao devojčurak u svom dnevniku, ili je, naprotiv, reč o pravom – čak i ako nije dobar – piscu. Pisac, govorio mi je, je neko ko uviđa da nije sam naspram teksta.
.
.
Kakvi su bili Vaši odnosi sa autorima Novog romana, Natali Sarot, Alenom Rob-Grijeom, Klodom Olijeom, Klodom Simonom?
.
Svi su za mene previše intelektualni. S teorijom književnosti koje se mašta pridržava i na koju se svodi. Ja, ne, nikad nisam imala takve ideje, da podučavam… Natali Sarot jedna je od mojih veoma dragih prijateljica: naravno, uvek sam mislila da njeni eseji, o Dostojevskom („Doba sumnje“, Galimar, 1956 – prim. prev.), na primer, nadmašuju njene suviše umne romane.
.
.
Negde pedesetih godina, u vreme romana kao što su „Brana na Pacifiku“ ili „Moderato cantabile“, govorilo se o izvesnim stilskim i tematskim afinitetima između Vas i „Ekol di regar“ („L’École du regard – naziv za književni pristup autora Novog romana – posebno Rob-Grijea, Bitora, Simona – koji su u tematskoj konstrukciji romana pažnju poklanjali pogledu – prim. prev.).
.
Ne volim tu temu. Jednostavno kažem da moji učitelji jesu, i uvek će biti, drugi pisci: Hemingvejevi dijalozi, ljubavna ispitivanja Gospođe de Lafajet i Benžamena Konstana, a zatim i Fokner, Muzil, Ruso.
.
.
Šta mislite o nekim francuskim savremenim piscima poput Filipa Solersa, Mišela Turnijea, Mišela Lerisa, Mišela Bitora?
.
Ko ih čita? Zameram im dosadu. Pisci su to slični Bitoru koji, mislim, posle „Promene“ („La Modification“) nije imao bog zna šta više da kaže. Solers je previše ograničen: neko poput njega, koji čini sve da izazove pažnju javnosti i postane predmet razgovora time što skandalizuje buržoaziju temama koje u stavrnosti više nikog ne šokiraju, ne treba da ima velikog poverenja u sebe. Uz to, čujte, mislim da me ti ljudi više ne podnose. Zavidni su, poput većine kritičara koji se pobune svaki put kad se oglasim u novinama ili kad se pojavim na televiziji, spremni da me napadnu kao prošle godine, kad smo Godar i ja govorili na televiziji o filmu i knjigama. Niko među njima u svakom slučaju nikad neće napisati knjigu kao što je „Zanesenost Lole V. Stajn“.
.
.
Pre nego što je Margerit Jursenar umrla, govorilo se da vas dve delite prvo mesto u francuskoj književnosti među ženama piscima.
.
Jursenar je sedela u Francuskoj akademiji. Ja ne. „Hadrijanovi memoari“ su velika knjiga: ostalo, počevši od „Severnih arhiva“, čini mi se nečitljivim. Tu sam knjigu na polovini ostavila.
.
.
Šta mislite o angažovanoj književnosti, poput angažovane književnosti Albera Kamija?
.
Rekla sam Vam, savremeni pisci su mi dosadni. U većini slučajeva. Odgonetnula sam da su njegove knjige konstruisane na isti način, s istom umešnošću, istim moralističkim ciljem. Gnjavi me i sama pomisao da se o književnosti može razmišljati kao o načinu za podupiranje neke teze.
.
.
Vratimo se Vašem odnosu sa Sartrom.
.
Mislim da je Sartr razlog tako žalosnog kulturnog i političkog zakašnjenja Francuske. Smatrao se naslednikom Marksa, jedinim istinskim tumačem njegove misli: otud potiču dvosmislenosti egzistencijalizma. Uostalom, kad se prisetimo Konrada, onda o njemu štaviše i ne možemo govoriti kao o istinskom piscu: odsada je on samo izolovana figura, zgrčena nad samom sobom, u nekoj vrsti prinudnog egzila. Pre rata, kao što sam i ja to uradila, itlektualac je trebalo da se upiše u Partiju, a Sartr je, umesto da se bori kako je trebalo, zapao u vajnu „grešku intelektualca“: grešku koja se u prvom redu njemu vratila.
.
.
Među Vašim revnosnim posetiocima, pedesetih godina, bio je i Žorž Bataj.
.
Bili smo baš prijatelji, no ništa me ne može odvratiti od pomisli – ili barem sumnje – da je Bataj imao u sebi nešto vrlo katoličko. Čitavo njegovo delo prožeto je nekom vrstom dvosmislenosti: kao da je bio mučen vrlo starim osećanjem krivice koje ga je odbijalo i fasciniralo u isti mah. Njegovi erotski rukopisi to potvrđuju, mada se bave putenim prestupništvom. Erotika u njegovim rukopisima više se tiče sterilne naslade na papiru, nego naslade žive, telesno iskušene. Što se njegove upotrebe jezika tiče, veličina Bataja počiva na njegovom načinu da „ne piše“ – pišući. Odsustvo stila u „Nebesko plavom“ („Le Bleu du ciel“) potiče iz želje da se, po svaku cenu, u sebi potpuno izbriše svako književno sećanje da bi se reči, očišćenoj od svih drugih implikacija, povratila prvobitna vrednost. Na isti način junaci knjige, oslobođeni ostataka buržoaskog individualzma, idu ka uništenju, rastakanju svoga Ja.
.
.
. Prevela: Mira Popović
Margerit Diras „La Passion suspendue“, razgovori sa Leopoldinim Palotom dela Tore
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
