.
.
Idealna obala Jasmine Topić
.
(Jasmina Topić Plaža nesanica, Kulturni centar Novog Sada, 2016)
.
.
…..Jasmina Topić, pesnikinja iz Pančeva, koja je ujedno i prozni pisac i esejista, svojom novom zbirkom Plaža nesanica nastavlja niz svojih lirskih naracija i ispovesti, određujući mesto u književnosti onog što traje u nama ili prolazi pored nas (Korčula).
…..Prvom pesmom prvog ciklusa označenog pojmom odlaska (Odlazak) autorica određuje svoj položaj, odnosno položaj lirskog subjekta označenog pogledom, koji je okrenut ka obalama i zagledan u njih (Između obala i pogleda). Pogled je uvek pogled čoveka, odnosno sam čovek. Ali šta sve obala u značenju pesama Jasmine Topić može predstavljati? Njen položaj jeste položaj čoveka čija je zagledanost ka obalama, kao bitnom pravcu kretanja, u znaku najavljenog odlaska. Njen pogled okrenut je ka obalama i određen obalom.
…..Već u toj prvoj pesmi Jasmina Topić, iako oseća svu nužnost odlaska, krajnje banalizuje i odlazak i povratak motivom magneta za frižider kojim se sva putovanja obično završavaju. Tako ona isključuje značaj putovanja samog po sebi, ali ujedno naglašavajući važnost putovanja, jer putovanje, pre svega, jeste potreba za promenom.
…..Takva zagledanost ka obali povlači i pitanje pozicije sa koje se obala gleda ili bar naslućuje, i ka kojoj će se, uskoro, krenuti. S koje udaljenosti se obale naslućuju teško je, a možda i nepotrebno određivati. Jer to može biti jednostavno pozicija bilo čijeg doma u trenutku potrebe za promenom. A možemo reći i da čovek na putovanje polazi upravo iz sebe. Govoriti o obalama jednako je kao i govoriti o moru, jer nikada nije sigurno gde prestaje more, a počinje obala. Ta prirodna neodređenost granice obale, ali i osećanje obale kao prostora u koji se mogu smestiti sve nesređene i neodređene misli, osećanja i očekivanja (a koja će se, nagovešteno, sređivati procesom beleženja, pisanja) kao takva poslužila je Jasmini Topić za lični prostor preispitivanja i mogućeg iskustva i razumevanja života.
…..Olovka koju steže u džepu u trenutku odlaska, ujedno je određuje i kao specifičnog putnika. Putnika koji uočava svu bitnost nenaslanjanja na druge, oslanjanja na sebe, ali ujedno i važnosti da izađe iz sebe, da se ne zadržava u sebi iza zatvorenih prozora (Još manja smrt). Putnika koji ide da bi otkrio, pronašao, ali i izgubio, oslanjajući se jedino na olovku kao na štap, (Između obala i pogleda). Putnika koji putuje iz sebe, nesiguran u postojanje svega ka čemu se može krenuti, ali uveren u potrebu odlaska.
…..U prvim pesmama prvog ciklusa autorica kao da ni sama nije sigurna ni u jedan od mogućih pravaca kretanja, uz stalnu zapitanost da li novi pravci pronalaženja nužno za sobom povlače i mogućnost gubitka („Grozničavost“).
…..Primetna je i stalna potreba autorice da sve razlaže na dva elementa, na dve polovine. Kod nje je sve u znaku dvojnosti: Imam svoju polovinu sebe / pola propalo (Grozničavost); Vratićemo se na drugu polovinu kreveta / na prodaju je (Veze); Lica vam bleda jer bez dvojine / nalik ste utvarama koje navodno žive (U istom pravcu). Sve što postoji, u stvarnosti ili samo kao pojam (čovek, krevet, ličnost, život) kod Jasmine je izgrađeno iz dve polovine, kao da je to jedini način postojanja koji oseća, razume i priznaje. Ujedno, ona nagoveštava i povremeno razdvajanje te dve polovine kao sigurniji način postojanja.
…..Jedna od najautentičnijih slika u ciklusu Odlazak jeste slika antena koje su u ravni sa crkvenim krovom i zvonikom, koju ironično razume kao poruku božanstvu da uhvati bar jedan signal (U istom pravcu). Njen umetnički postupak u ovoj strofi podrazumeva isključivanja svega što nije u ravni koju posmatra, jer ono što ostaje u ravni smbolično je, ali ne na način da se veruje da to zaista nešto znači i da nije slučajno. U ovoj pesmi autorica preispituje i jedan neizvestan odlazak, odlazak ka nepoznatoj obali s koje se ni božanstva nisu oglasila bar jednim signalom. Iz toga sledi i ključno pitanje Znaš li kuda nisi otišao?
…..U ciklusu Odlazak sve je u znaku odlaska, kao što je i nagovešteno. Trenutak razmišljanja o pravcima i razlozima odlaska jeste zimski trenutak, odnosno beli pejzaž. Do kraja zbirke čitalac razume kako je tačka polaska uvek jedna i ista, a svi mogući pravci odlaska jesu samo sigurni pravci povratka u već određeno.
…..Jasmina Topić nam u drugoj pesmi ciklusa Na plaži metaforom plivanja nagoveštava i krajnju mogućnost svakog pokreta, budno nas opominjući na konačnost svega. Tako je svaki zamah prilikom plivanja samo iznova prikazano davljenje. More je pretnja, neizvesnost, a obala, koja se zanimljivo naslućivala s tačke polaska, sada je samo dosada mesta. Dok je kuća, odnosno dom, mesto utvrđenog identiteta, čuvar identiteta i uspomena, obala, more i leto jesu mesto susreta utvara, kako autorica govori u šestoj pesmi ovog ciklusa. Ipak, sva pozitivnost povratka jeste u mogućnosti ponovnog odlaska. Kao da je odlazak bežanje od sebe i svega što jeste i što je jednom zauvek utvrđeno i dato.
…..Bilo da putuje ka obalama, ili velikim gradovima bez prilaza moru, svako putovanje je duboko u vezi sa tačkom s koje se polazi. Ma koliko daleko da odlazi daljine su samo način da se zaboravi i mesto i soba iz koje nikada i ne izlazimo (Unutrašnje putovanje).
…..Pažljivo nas dovodeći do kraja svih svojih putovanja, Jasmina Topić se, u pesmi Korčula, lirično zatvara unutar obala ostrva na čijim plažama je previše sati koji stoje, unutar ostrva čija suština nije određena mestom, kao što ni čovekova suština nije određena mesom. U tom trenutku ona se bliži osećanju večnosti. Ostrvo je potreba da se odvoji od velikog sveta. S ostrva se ne vide putevi, a oni vodeni ne ostavljaju traga. I sve doprinosi tajnovitosti i nesigurnosti postojanja. Njeno putovanje i traganje za idealnom obalom završava se na ostrvu koje je tiho disalo svoju i sve slučajne prošlosti, poput večnosti.
.
.
.
.
.
