.
(Zvonko Karanović: Iza zapaljene šume, LOM, Beograd, 2018; Zlatno doba, LOM, Beograd, 2015; Kavezi, LOM, Beograd, 2013; Mesečari na izletu, LOM, Beograd, 2012)
.
.
…..Zbirka pesama Iza zapaljene šume Zvonka Karanovića koja je objavljena 2018. godine predstavlja četvrtu knjigu poetske eksperimentalne tetralogije u kojoj se kao prethodni naslovi javljaju: Mesečari na izletu (2012), Kavezi (2013) i Zlatno doba (2015). Iz knjige u knjigu, mada sa većom pauzom između treće i završne, četvrte, pesnik Karanović menja formu, strukturu i koncept svojih dela: Mesečari na izletu je zbirka pesama u prozi, Kavezi su svojevrsni poetski roman, Zlatno doba i Iza zapaljene šume knjige u kojima se ili prepliću pesme i prozni pasaži, ili smenjuju rodne perspektive iz kojih lirski subjekat progovara. Sve ovo, u prvi mah, čini intrigantnim opus koji se sada pred čitaocima pojavljuje u jednoj simetričnoj, četvorougaonoj celovitosti, provocirajući dva moguća načina čitanja: prvo linearno, sekvenciono, zasnovano na hronološkoj određenosti naslova, i drugo, nelinearno, u kojem bi svaka knjiga zauzela svoje mesto u pažnji čitaoca onoliko koliko odgovara njegovom literarnom senzibilitetu. Prvo čitanje značilo bi postavljanje svake zbirke u određeni kontekst cele tetralogije, a drugo, manje zahtevno, značilo bi dekonstrukciju četvorougla i čitanje zbirki u njihovim hermetičkim kontekstualnim kružnicama bez uspostavljanja veze sa temama i idejama prethodnih ili potonjih knjiga iz tetre. Izabravši bilo koji od ova dva načina čitanja, čitalac neće načiniti grešku ni prema sebi ni prema knjigama, iako je prvo daleko zahtevnije, jer provocira na analitičko-sintetički pristup pročitanom, na traganje za motivsko-tematskim i idejnim korespodencijama i diferencijacijama sa ciljem otkrivanja jedne sveobuhvatne poruke dela.
…..Kada kažemo da svaka knjiga iz ove tetralogije predstavlja svojevrsnu kružnicu, pre svega mislimo na postupak kojim se pesnik Karanović služi u kompoziciji: sem četvrte zbirke Iza zapaljene šume, prethodne tri otvaraju se i zatvaraju istim motivsko-tematskim spregama – u zbirci Mesečari na izletu u pitanju su prva pesma „U hotelskoj sobi” i četrdeset i prva, poslednja, „Demoni u bordelu”, povezane odnosom lirskog subjekta, majke i striptizete, telefonskim razgovorom i aurom nadrealnog; u Kavezima to su „Prolog (Oblaci, disko-igrači)” i „Epilog (Ljudi u automobilima)” povezani razgovorom Žicolikog i Pticolike, u kojem se ponavlja rečenica o odlasku u berlinski hotel; u Zlatnom dobu biće to „Izlaz” – „Soba odjeka” i „Ulaz” – „Diva”, izlaz iz stvarnosti i ulazak u Institut gde „Ulaz” na kraju knjige inicira čitanje unazad, čineći od kraja knjige njen početak; u zbirci Iza zapaljene šume to je motiv četvrtka u prvoj i poslednjoj pesmi, iako je ova knjiga po pitanju zamišljenog kruga čitanja najfleksibilnija i ima najstatičniji kraj.
…..Kada su u pitanju pozicije lirskog subjekta i načini na koji su ispisane pesme, smenjivanjem rodnih perspektiva u zbirci Iza zapaljene šume pesnik čini iskorak iz prethodnih načina pevanja i dominacije muškog lirskog subjekta, stavljajući sada u istu ravan muškarca i ženu koji su svakako najravnopravnije stajali jedno uz drugo u Kavezima, mada je za lirskog subjekta ovih knjiga žena kao takva (bilo da je ona majka, supruga, medicinska sestra, striptizeta ili Anima) uvek nekakvo udaljeno biće, sa kojim se ne može uspostaviti jasna veza i konkretan emotivni odnos. Iz minus-prisustva ovakvog odnosa muškarca i žene, iz neuhvatljivosti onog drugog, iz ponuđenog, ali ne i uzetog, na kraju iz prvog odnosa majke i sina, narativna psihološka ravan dovešće do toga da u liku muškarca koji ne dolazi u hotel u kojem ga čekaju dve žene, u zbirci Iza zapaljene šume, pronađemo muškarca, lirskog subjekta iz prethodne tri knjige. Okrenuta leđa solarnom simbolu i centripetalnoj sili, odbijanje ljubavi („ljubav je iluzija”), uvući će subjekat u drugo lice Prirode, njen dualitet, lunarnu silu kao sponu sa kosmosom, silu opijuma, izazivanja sna i podsvesnih rađanja psihodeličnih atmosfera: „Bio je sklon maštanju nego radu, opravdanjima nego borbi./ Sanjareći, stvarao je svetove, ali to mu nije pomagalo da se otrgne osećaju promašenosti./ Činilo mu se da je neko odozgo, iz svemira, spustio crevo iz koga neprestano izlazi uspavljujući gas.” („Izlet”, Mesečari na izletu). Taj gas će u trećoj knjizi Zlatno doba biti motivacija za smeštanje na psihijatrijsku kliniku (Institut): „Bio je to san, košmar, gušenje, dugotrajno gušenje/ otimanje vazduha, naizgled ispovest čoveka užasnutog/ pred smrću, sapletenog u trenutku kada je zamahnuo/ prema dubini, njegov izbezumljen pogled, njegove/ iskolačene oči dok pada u gluvu tišinu, u mrak.” („Soba odjeka”, Zlatno doba). Ovako iskorišćeni motivi gasa i gušenja u citiranim stihovima iniciraju prikaz sveta kao gasne komore i koncentracionog logora što je hipotetičkim rukopisom Zapisi iz srećnog doma (naslov analogan Zapisima iz mrtvog doma F. M. Dostojevskog) u Kavezima blisko temi ropstva i slobode. Karanovićeve „persone” oslobađaju sebe time što izlaze iz stvarnog sveta, odlazeći u prostor koji je granični prostor između stvarnosti i nadrealnog – na primer psihijatrijska ustanova – kao „beli prostor“, čist materijalni prostor na čijim brisanim obrisima hologramske projekcije mozga (svesne ili podsvesne) dobijaju svoja puna značenja. Sa druge strane, za muškarca kao subjekta, potencijalno oslobađanje dolazi i kroz ženu, koja kao Pticolika čini par (kavez) sa Žicolikim, ili pak na višem nivou u otkrivanju Anime on dostiže posebno iskustvo identiteta. Analogno ovome, motiv hotela u ovoj poeziji, viđen od strane nekih kritičara kao mesto slobode, potvrđuje svoje značenje u svakoj od tri knjige u kojima se pominje; tačnije u Mesečarima na izletu prva pesma potencira hotel kao glavni prostor, takav je slučaj i sa Kavezima, a u poslednjoj pesmi zbirke Iza zapaljene šume hotel ne ispunjava svoju svrhu, jer se čovek koga čekaju žene ne pojavljuje.
…..Vrlo blizak Tomasovom konceptu jungovskog sagledavanja sveta iz Belog hotela, osećanju svetskog bola („zapaljena šuma”), raspolućenosti ličnosti, arhetipu i simbolima, inicijaciji (ili bar pokušaju inicijacije) kroz ritual (ples disko-igrača ili striptiz), te sjajnoj individuaciji koja i kada se dešava u nadrealnim prostorima briše mogućnost postojanja izgubljenog identiteta, pesnik Zvonko Karanović svoju poeziju tetralogije nudi čitaocima poput atropinskih kapi za širenje zenica i nov pogled na svet, čiji je odraz ili drugo lice, makar u ovim knjigama, satkan od plastike, plastelina, želatinaste i lepljive mase, prolaznosti, usamljenosti, mraka i smrti. Verujući, ipak, u moć Poezije – ona je uz pesnički lik Žaka vrlo živa i glavna tema ovih knjiga – čitaocima je ostavljena mogućnost posebnog iskustva uranjanja u drugačiji, inovativan i originalan pesnički svet, koji i stilski, dinamičnim smenjivanjem poetskog i narativnog izraza u Mesečarima, Kavezima i Iza zapaljene šume, te odličnom ritmičkom organizacijom stiha u Zlatnom dobu, svedoči o posvećenosti pesnika i pregnantnom radu na knjigama koje su pred nama kao jedan nov primer oneobičenog, mogućeg i vrednog u savremenoj srpskoj poeziji.
.
.
.
.
.
.
