.
.
(Analiza pozicije lirskog subjekta u zbirci Utopljene duše Vladislava Petkovića Disa)
.
Uvod. Lirski subjekat. Vizije.
.
.
……Odakle nas to Dis posmatra? Iz koje stvarnosti, sa koje ravni, iz koje perspektive? Čije su te oči koje gledaju pritom u nas i uporno nas prate pogledom? Odakle se sve to lirski subjekt javlja i kome se obraća, kuda stremi, ko mu se približava? Koji su svi horizonti sa kojima nas susreće u svom pesničkom svetu?
……Sa čime se to pesnik susretao i u koje daljine je bio zagledan, ko ga sve pohodi u noćnim vizijama, gde se nalazi dok nam se obraća glasom proroka? Koje su to oči koje se naziru iz svakog stiha, iz svih uglova, uporno zagledane u njega; u nas? Najzad, čiji su pogledi koji neprestano motre sa svih strana i u koga tako gleda mrtvo i prazno oko nirvane?
……Iracionalne i somnabulne vizije suštinska su potka Disove poezije. One sežu u neshvatljive ponore i teško je pratiti njihovu putanju. Svakako su dvosmerne i to kretanje lirskog subjekta možemo podeliti u dve jasno izdvojene celine: jednu kojom pesnik kreće nadole, u zaumno, nokturno, htonsko, i koju možemo okarakterisati kao katabazu. Poput drevnih kosmogonija, i ovde se rođenje posmatra kao silazak, kao pad iz viših u niže egsistencijalne sfere (Deretić, 963) i osnovna emocionalna potka tom prilikom jeste svojevrsni antagonizam, neprijatnost i odrođenost. Nasuprot tome imamo još jednu putanju lirskog subjekta: onu koja vodi gore, u solarno, kreće se dinamično, optimistično, gotovo agresivno, te ćemo je nazvati anabazom.
……Te dve linije kretanja svakako nisu i jedine: naprotiv, kroz pesme ciklusa “Utopljene duše” mi možemo jasno pratiti svojevrsno meandriranje lirskog subjekta, njegovo lutanje i rasplinjavanje pretežno ka unutarnjem, duboko i bolno ličnom, ili pak svačijem i svevremenom. Nasuprot tome, primetno je da sva kretanja koja na sebe preduzima lirski subjekat ostaju u senci svojevrsnog kretanja tvari, materije, ka samom pesniku. Njegova pasivnost dominantna je u zbirci “Utopljene duše”, za razliku od aktivne pozicioniranosti u tematski potpuno drugačijoj zbirci “Mi čekamo cara”. Stiče se utisak da je osnovna poza lirskog subjekta svojevrsna očuđenost i zagledanost u daljine, poza statičnog posmatrača pred čijim se začuđenim pogledom ukazuju najneobičnije zagrobne vizije, mesijanska pozicija vizionara i proroka. Kao u drevnim mitovima o postanku sveta, fizička (ali nikako i duhovna) inertnost lirskog subjekta na taj način gotovo postaje “simbol čovekove sputanosti životom, zakovanosti za zemlju” (Deretić, 963) koja je tematski uobličena u “Tamnici”. Pasivnost nipošto nije i znak malodušnosti, odustajanja; naprotiv, u ovoj poziciji lirski subjekt izuzetno je napregnut, napet; ona nosi gotovo dramski naboj, vodi pesmu ka svom misaonom vrhuncu i potom kraju. Disova transcedentalna poezija sva je u tom napregnutom kretanju ka misaonom vrhuncu i ishodištu, u istraživanju i introspektivnom posmatranju.
.
.
Katabaza. Silazak u snovno.
.
……Odavno je zaključeno da je Dis pesnik smrti i snovnog. Snovi i smrt u sprezi su, Hipnos i Tanatos egzistiraju paralelno i njegove somnabulne vizije gotovo po pravilu su vezane za motiv smrti, pokrova, mrtve drage, raspadanja, truleži, groba (rake). Sva pesnikova kretanja tom prilikom su zapravo hod, balansiranje, gotovo pelivanski pokušaji snalaženja u mraku; stihovi jasno ukazuju na nesnađenost i nepripadanje:
Pa kuda idem, da li idem, je l opsena?
Ko me goni, koga nosim, pre i sada? (Dis, 16)
……Prostorna i vremenska dezorijentisanost i besciljno lutanje osnovno je osećanje čoveka koji se još uvek nalazi u liminalnoj poziciji između sna i jave i luta tim neparcelisanim zaumnim prostorima.
……Dezotijentisanost je i osnovno osećanje čoveka koji je doživeo ontološki pad iz smisla u besmisao, sa zvezda na tvrdu zemlju, tematizovan u uvodnoj pesmi zbirke, glasovitoj “Tamnici”. Pad sa “nevinih daljina”, bez volje, ukazuju na pasivno trpljenje života, ali vezu sa onostranim bitisanjem lirski subjekat i dalje ostvaruje u snovnom, putem zvezda, koje su “nevino vezane za san moje glave” (Dis, 9). Rezigniran, “zakovan za zemlju”, on egzistira a ne živi, statičan, intertan. Međutim, ovenčan snovima, poput božanstva, oko njega se dešava neverovatno kretanje prirode, govor šuma, moćni i mistični pozivi i pogledi iz daljine, iz dubine.
……Vratimo se na sve Disove silaske u dubine, u nebiće. U “Pesmi” nailazimo na još čudniji, doduše sporiji od pada, silazak u grobnicu dana. Pratimo pesnika kako se spušta kroz uspomene, zaborav, i posmatramo njegovu gotovo mitsku katabazu u more od pepela pod pokrovom vremena. Pokrov je važan motiv Disove poezije i predstavlja inicijacijski trenutak prelaska iz svetovnog u onostrano, iz solarnog u htonsko, iz svakodnevnog u zagrobno. Ova liminalna pozicija nosi sa sobom veliki mitski potencijal, ranjiva je, opasna, i predstavlja mesto susreta sa nečistim silama. U poeziji srpske moderne, pokrov je, naprotiv, onaj Pandurovićev “silazak s uma u sjajan dan”, ono pomereno i izmešteno osećanje silaska kao trijumfa, ili makar utehe. Pokrov je profilisan i u znamenitoj pesmi “Utopljene duše” gde se iza sivih magli koje podsećaju na obrise dalekih obala pomalja moćna vizija pokrova – velikog, prostranog, belog, “pod kojim leže utopljene duše”. (Dis, 44)
……Postavlja se pitanje šta Dis postiže izmeštajući svog lirskog junaka u prostore ispod pokrova, ispod međe, ispod ovosvetovnog. Ako izuzmemo prvobitni pad na zemlju i u život tematizovan u “Tamnici”, nama se čini verovatnim da se ovaj silazak doživljava kao oslobađanje, vraćanje autentičnom, praiskonskom, i da se u ovim htoničnim prostorima lirski subjekat oseća zaštićenim i slobodnim. Vizije koje pritom doživljava vrednosno su visoko kvalifikovane. Osim toga, ovi prostori izvori su pesničke inspiracije i on nam tom prilikom saopštava: “I moja se miso budi, al’ ko mis’o pesnikova”. (Dis, 19) Kao da su sfere ispod i iznad tla, dubine i visine, jedino još dostojne života.
.
,
Anabaza. Uspravni život.
.
……Ima kod našeg pesnika i ovosvetovnog, dnevnog, uspravnog, ima i stremljenja, i solarnog principa (ali ne nasuprot htonskom, već kao njegov sastavni deo). Uspenje lirskog subjekta realizuje se kao susret sa dušama mrtvih i zagrobnim svetom kome se stremi. U pesmi posvećenoj preminulom književniku Janku Veselinoviću pesnik se na uzdizanje odlučuje kako bi našao “mesto gde stanuje sreća” (Dis, 20) i gde ga, svakako već u skladu sa Disovom poetikom, sačekuje razočaranje.
……U pesmi “Jutarnja idila”, dok posmatra oblake posle oluje, pesnik im se u snovima približava i odlazi na nebo, gde prisustvuje raskošnom umiranju vasione:
Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pak’o,
Neku mutnu stvar da maše i kosi.
……gApokaliptična vizija smrti vasione posmatra se za trenutak iz ptičije perspektive, dok se pesnik ne probudi; međutim, u nastavku pesme radnja se i dalje odvija na nebeskim visinama a pesnik im svedoči zadivljen i radostan.
……Treba pomenuti da je lirski subjekat u ovakvim pesmama po pravilu aktivan, on deluje i aktivno učestvuje u svetu i životu. Aktivni princip svakako nije nužno i pokret naviše, ali podrazumeva makar pogled naviše, poput pesme “Himna”, antihimnične u svojoj osnovi, u kojoj pesnik poziva u imperativu saputnicu da se odvaži da zagazi u baru života i “živi međ ljudma u muzici bluda!” (Dis, 22). Međutim, kao da se pesnik prijatnije oseća dok stoji ili pak silazi, kao da se nesigurnim korakom penje ili kreće. Sve što se dešava oko njega i u njemu veličanstveno je i pesnik ga radije posmatra odozdo, zagledan i začuđen, sluteći smrt i radujući joj se.
.
.
Statični lirski subjekat; pesnik – prorok
.
……Kretanje ka gore, ka nebesima, stremljenje nebeskom i solarnom tematizovano je mahom u pesmama iz zbirke “Mi čekamo cara”, patriotsko opredeljene i aktivno usmerene ka slavljenju kolektivnog. U “Utpoljenim dušama” kretanja lirskog subjekta limitirana su, budući da se pesnik aktivno služi introspekcijom ili pak začuđeno posmatra svet i život u kome aktivno ne učestvuje. Transcedentna Disova poezija okrenuta je ovde onostranom, slutnjama, snovima. Lirski subjekat se u većini pesama zbirke nalazi u onom istom položaju u kome se našao u uvodnoj “Tamnici”: dočekan na tvrdoj zemlji posle pada, kao da se još nije pridigao, kao da se još nalazi u defanzivnom položaju, začuđen, nesnađen, dezorijentisan. Ta neobična perspektiva mu omogućuje posebni ugao gledanja ali i samim tim poseban, gotovo dečiji i dečije iskren vrednosni sud, kao i centralnu poziciju mesijanskog karaktera. Odatle lirski subjekat svedoči ogromnom i beskrajnom kretanju, hodu, okretanju, približavanju, i na kraju – pogledima. Kao da se čitava priroda jednim gotovo nečujnim glisandom kreće ka njemu i oko njega, dok on poput pesnika vizionara, ukletog pesnika, svedoči tom nemom, gotovo nečujnom klizanju u nesvesno.
……Pesnik – prorok još se u uvodnoj pesmi pozicionira kao neko ko pasivno “trpi” život, “zakovan za zemlju” (Dis, 10), bez svoje volje i bez mogućnosti kontrole nad njim. Okrunisan mesijanskim “vencem snova” (isto, 10) pesnik još uvek ne doživljava prilaženje, već samo odlaženje zvezda, prvobitnih ideala. Ono što on počinje da oseća jeste disanje noći, govor šuma i glas tišina, i pogled očiju koje se odnekud sa visina pomaljaju kroz trave, kroz prirodu, i koje će se kao lajtmotiv pojavljivati kroz čitavu zbirku. Ova animistička slika sjedinjenja lirskog subjekta sa duhom i dahom prirode dovodi do ekstatičnih pesničkih slika iz kojih provejava misticizam, koji će dati ton čitavoj zbirci. U duhu animizma pesnik će jesenju prirodu opisati poput mitske paganske boginje: “kroz prirodu, preko drva, ružno jesen ide” (Dis, 71), ili neobičnim pesničkim slikama: “kroz tamu ide, mili sumaglica, vlaga hladna”; (Dis, 74) Prilaze mu, kao bogu na istinu, i dani, i prošlost, i priroda; na njega i sve njegovo se spušta i silazi samrt, opkoljava ga;
……Interesantno je pritom da sve to što se približava pesniku nikako nije telesno, antropomorfizovano, već eterično, praćeno auditivnim senzacijama koje izazivaju jezu i uznemirujuće slutnje onostranog. U pesmi “Ogledalo” lirski subjekt čuje koračanje “senke tišine i nejasna mira” da bi potom osetio “dodir trulog ogrtača”, koji sugeriše onaj isti pokrov koji deli biće od nebića. (Dis, 25) Pesnikova fizička pasivnost nikako ne znači i njegovu misaonu statičnost, naprotiv, sva čula su napregnuta i sva radnja odvija se na planu auditivnih i vizuelnih senzacija. Pesnik nastupa iz svojevrsne eshatološke pozicije, sluti apokalipsu, ima vizije stradanja, smrti, raspadanja i truleži, nebeskih okršaja. Ova perspektiva, dakle, nikako nije pesnički jalova, oslonjena na posmatranje i konstatovanje. To je najbolje ilustrovano u “Prvoj zvezdi”, u stihovima u kojima pesnik opisuje kako mu prilazi “hod jesenjih dana i dah tužnih obamrlih čari”:
I dok zemlja mirno prima cveće
Kao vazduh umrle cvrkute,
Moja mis’o lagano se kreće
Kroz grobove u mrtve minute. (Dis, 35)
……U ovoj statičnoj slici ono što se kreće jeste misao lirskog subjekta, koja ide u prošlost, daljine i dubine sećanja, u zagrobni svet mrtvih, u eterične prostore nalik na antički aetas aura, gotovo proročki poima prostore i dimenzije, nadmoćno i vizionarski ih obilazi i podnosi nam glasnički izveštaj o svojim pohodima.
……Već u gore navedenoj pesmi pesnika prodorno posmatraju mrtvi. Međutim, eufonično prilaženje smrti i umrlih u jatu, hordama, apokaliptičnim zagrobnim svitama, u eshatološkim pesničkim slikama “Nirvane”, predstavljaju vrhunac ove htonične ekstaze i, po našem mišljenju, čitave Disove poezije. Pasivna pozicija lirskog subjekta jedina je moguća i jedina ostvariva, kako bi se doživelo i na pravi način predstavilo umiranje vasione i somnabulne vizije. Kada bi bilo drugačije, kada bismo pogibiju zraka i glasoviti dolazak nirvane posmatrali iz aktivne pozicije sudelovanja, onda ne bi mogli razumeti čitavu pesmu u ključu žrtvovanja, gotovo u mitskom ključu čoveka koji je počinio iskonski prvobitni greh, potom bačen u život, a onda i žrtvovan kao u drevnim kosmogonisjkim mitovima:
Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari,
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari. (Dis, 80)
……Dolazak nirvane predstavljen je kroz lajtmotiv očiju, onih istih koje odasvud posmatraju, uporno i prodorno, sluteći smrt i nesreću. Pogled, iako mrtav i prazan, prvi put dobija fizičku težinu kamena koji pritiska, guši i satire budućnost u jednoj, gotovo klaustrofobičnoj, teskobnoj atmosferi sve većeg nadiranja smrti.
……Iste ove oči pogledaće još jednom pesnika u snu, iz cveća, kao sa odra, ili pak sa onih prvobitnih visina sa kojih je pao u život – tamnicu. U pesmi “Možda spava” kao da se ona okrunjenost lirskog subjekta snovima sa početka, ovde sklapa i pretapa sa ovom eteričnom vizijom očiju koje on ne uspeva da uhvati i opredmeti, ali ih sluti; očiju koje pružaju utehu ali su, nažalost, nedostižne. Pasivna pozicija je pozicija snevača koji živi u svojim snovima, statičnost lirskog subjekta uslovljena je fokusiranjem na motiv očiju koje uokviruju zbirku.
……Na ton “Nirvane” pesničkim slikama se nadovezuje pesma indikativnog naziva “Raspadanje”, koja nam donosi izuzetno uspelu pesničku sliku pustoši, poput one posle požara, uz senzacije zadaha truleži i vetra koji cvili, koje kao da tematizuju stanje posle dolaska nirvane. Pesnik sred sve te propasti stoji i posmatra veličanstveni prizor;
Kroz svet, kroz pokrete, kroz šum preko granja,
Kroz dokon vetar što uzalud cvili,
Ja čujem korak moćnog raspadanja. (Dis, 91)
……Ovim prilaženjem dodatno se ističe bespomoćnog lirskog subjekta, njegovo žrtvovanje, njegova nemoć da se ostvari u svetu na koji je pao, ali i istovremeno neskriveno divljenje i očuđenost prizorima smrti i razaranja koje posmatra pred sobom. Opet, nije samo on taj koji procenjuje svet oko sebe. Maestralnim pesničkim postukom Dis uvodi i još jednu konstantu, još jedno prisustvo, još jednog lirskog subjekta – oči, pogled koji neprekidno motri na našeg lirskog junaka ove kosmogonijske epopeje. Ono što tom prilikom dobijamo je zapravo dvostruka perspektiva posmatrača i posmatranog, stvaraoca i tvari, junaka vizionara i žrtve, lovca i njegovog plena. Lirski subjekat zaključuje: “moj svet me gleda pogledom trupina” (Dis, 90) i gotovo se pritom udvaja, postavši istovremeno i junakom i žrtvom.
.
.
Zaključak.
.
……Nije bilo moguće prići tematici i motivima koje je Dis obrađivao u svojim pesmama na drugi način. Nije bilo drugog pristupa koji bi lirskog junaka učinio svedokom nirvane i prorokom apokalipse od ovog kojim se naš pesnik služio. Ukoliko samo pomislimo na animistička poimanja sveta, kosmizam, metafizičke, zaumne predele koje lirski subjekat posećuje, ukoliko se setimo očiju koje ga prate i netremice posmatraju, biće nam jasno da je pesnik morao da se nađe u središtu svega toga, zadivljen, začuđen, sred svih tih raskošnih umiranja. Njegova pozicija sa koje posmatra i doživljava svet oko sebe, snovni i zagrobni, morala je da bude centralna i statična. Pozicija proroka, mesijanskog vizionara koji zalazi u nadstvarnosno, dominanta je u čitavoj zbirci “Utopljene duše”. Ne treba pritom zaboraviti da je lirski junak mahom statičan, dok je svet eteričnih vizija i oblika koji mu prilaze aktivan. Na taj način je dodatno istaknuta pozicija žrtve svakog od nas u ovom životu koji se trpi i podnosi, u koji se pada. Ona kretanja koje lirski subjekat preduzima mahom su usmerena u dubine, ispod pokrova koji deli svetove, na liminalnoj poziciji sa koje se svakog časa može survati još niže, u ništavilo. Pesnik se ponekad i uspinje, mahom da bi posmatrao nebeske bitke ili družio sa mrtvima, aktivan pritom, glasan, siguran. Na svim putovanjima pomno ga prate i netremice posmatraju nečije već oči, udvajajući perspektivu, naglašavajući jaz između nas i sveta, između onog ko posmatra i onih koji posmatraju, potvrđujući neprekidnu napetost između svetova. Odakle nas to Dis posmatra?
.
.
.
.
Literatura:
Petković Dis, Vladislav, Pesme, Sremski Karlovci: Kairos, 2000.
Deretić, Jovan, Istorija srpske književnosti, Beograd: Prosveta, 2004.
.
.
.
.
.
