.
.
…..Bio je to jedan od onih skromno obučenih, zapuštenih starčića. Sa izbledelim šeširom na glavi i u prastarim, izderanim cipelama.
…..Žicao je po autobuskom peronu. Tragao za mušterijama.
…..Rešio sam da propustim četiri autobusa: u 15, u 17, u 19 i u 19 i 5, i sednem na onaj u 20 sati.
…..Koračao sam pored njega, raširio je dlan, pa podigao ruku i ja sam spustio hiljadarku na suvu izboranu kožu.
…..– Ali ja nemam sitno, – rekao je.
…..– Ostatak zadrži! – predložio sam mu tako da pređemo na Ti.
…..Odavde, preko fasada i krovova, s vrha strme kaldrmisane ulice videlo se jezero ka kojem je namerio da me odvede. Dopala mi se boja jezera još jutros kad sam stigao u varošicu, na sahranu tragično stradalog kolege.
…..Ta čvrsta modrina jezera je i dalje ostajala modra čvrstina, dok smo se sporo, spuštali prema vodi.
…..Starac je pričao polurazumljivo o sedam osmina, o potopljenom delu varoši, pominjao je fabriku kamioneta, fabriku aleve paprike, udarništvo, tu je nekada bio stadion na kojem se vežbalo za majski slet, nisam mogao da prihvatim sve te reči, teret potonulog, potopljenog… Onda sam pomislio da tako govori i drugima koje ulovi na autobuskoj stanici. Kao da je teret nerazumljivih reči postao još teži.
…..Skoro sve kuće, postrojene na nizbrdici, s obe strane, bile su prazne, video sam to po olišajenim ugnutim krovovima, po nagnutim dimnjacima i tv antenama, po zavesama na trošnim prozorima, čija je prašina govorila: nema nikog, nema nikog.
…..– Dobro, razumeo sam, – rekoh, ali su me zavese bolje shvatile od starca koji je produžavao nerazumljivu molitvu prošlim vremenima. Bilo je bolje, bilo je bolje … papagajio je.
…..Iznad nahero plota cvao je modri jorgovan, čija je otežala krošnja lenjivo polegla po baskijama.
…..Spuštali smo se prema jezeru sporo i sigurno, kao da smo otac i sin ili još bolje kao da smo deda i unuk iz neke pesme nastale u 19. veku.
…..U pustim, bogato ozelenelim dvorištima videle su se prazne klupe, santrači starih bunara, prazni ambari, satrule drvene senice, klanderi… Svrake su se naselile u krošnji drveta koje sigurno nije bilo orah. Ili je bio orah? Ili su to bile kreje?
…..Koračao sam trudeći se da ne razumem nijednu starčevu reč.
…..Naglo, ulična krivina je savila ka obali i mi smo se našli na obalskom pesku, pred crnim čamcem, apatincem. Starac ispruži ruku i ja slušajući taj pokret uskočih unutra. On vrlo hitro odveza konop, kao da želi da spreči moje eventualno odustajanje, pa i sam ukorači u čamac. Spustio sam se na daščano sedalo, položeno po sredini čamca. Starac me pogleda sitnim očima i taj pogled kao da me je bocnuo – dodao sam mu drveno veslo sasvim glatke, sjajne drške, koje je ležalo kraj mojih nogu. Odgurnuo se od peščane površine i čamac je lenjivo cimnuo kroz mutnu vodu jezera.
…..Starac je veslao odmereno, bez vidnog naprezanja, prestao je da govori, zurio je odsutno, nezainteresovano, iznad moje glave, žvaćkajući nekakav zalogaj.
…..Povremeno sam žmurio, povremeno posmatrao starčevo suvonjavo lice. U momentu kad je gurnuvši vertikalom veslo u vodu, prvi put zaustavio plovilo, reče: – Ovder pod nama je bio fudbalski stadion Dinama! Levo je stajala panorama.
…..Nagnuo sam se preko ivice – voda je mirovala.
…..Ništa sem žućkaste površine se nije moglo videti, ništa se nije moglo naslutiti, možda je dole bila dugmetara ili ciglana, svilara ili klanica. Ili su i dalje na dnu stojale stative, a kroz mrežu se provlačile sitnije ribe…
…..Opet smo zaplovili lagano, posmatrao sam nemo staračko lice – razmišljajući da li je stigao do kote 90.
…..Čamac je opet zastao: – Ovde pod nama je bila mlekara, pored nje pekara.
…..Primetio sam starčevu navadu da govori u stihovima.
Opet smo plovili
– Ovde, – reče, ne zaustavljajući se, – škola učenika u privredi! – i nasmeja se potom iz nekog njemu znanog razloga. Možda je tu predavao ovo ili ono…
…..Posmatrao sam nebo, sumrak je još bio daleko. Do mog odlaska iz varošice u koju sam zabasao putokazom smrtnog slučaja, bilo je dovoljno vremena da ništa ne doznam i da u to budem siguran.
…..Plovili smo.
…..– Vidiš?
…..Pogledao sam u starca, stojao je poluosvrnut na pramcu. Njegova ruka je upirala ka vodi, kroz vodu, ka dnu…
…..– Vidiš? – ponovio je – ovde je bio korzo, levo na sto metara gimnazija. Sve je to, brate, potopljeno.
…..Stalno je govorio o potapanju varošice, koja je nestala u bar sedam osmina svog tela, pre trideset godina.
…..– Kako to dokazuješ ? – upitao sam ga, osećajući kako se ugao mojih usana osmehuje.
…..Starac je ćutao.
…..Slutio sam da govori istinu – mogao sam da zamislim sve te zgrade, ulice, trgove, pa čak i bandere, duboko u vodi, na trideset-četrdeset metara, ulice kojima su sad klizili džinovski somovi ili jata šarana… Stajališta za štuke, raskrsnice za maniće… Mogao sam da zamislim besmisleni, beznačajni beton, koji je prekrila voda veštačkog jezera… Video sam u svojoj zamisli i TV antene na krovovima, sa zakačenim žicama vodenih trava…
…..No sve je to bilo neizvesno. Trebalo bi da budem dubinski ronilac da bih se uverio u istinitost njegovih tvrdnji. Ali čemu – svako uverenje i uveravanje su podjednako suvišni, dakle, nema smisla sve to – sem ovo lagano zajedničko klizenje po površini veštačkog jezera i hiljadarka u njegovom džepu. Niko me nije terao, kako bi rekao on.
…..Plovidba, ako je to uopšte plovidba se nastavila…
…..Vozili smo se u tišini.
…..Onda čamac zastade i starac reče: – Ovde, ispod nas je bila crkvica Blagovesti…
…..Podigao sam obrve.
…..– Nagni se preko ivice i oslušni, – reče.
…..Nagnuo sam se i načuljio sluh.
…..Dok sam koncentrisano osluškivao, trudeći se da čujem zvona potopljenog svetilišta, video sam starčevu uspravnu senku kako podiže veslo visoko iznad svoje glave. Skoro da sam se bacio udesno – i pogledom propratio starčevo telo kako vešto i sabrano nevino prebacuje svoje veslo na suprotnu stranu čamca.
…..Smeškao se nekako zlokobno ili bolje reći: zadovoljno.
…..– Probajder s druge strane.
…..Blago se nagnuvši udesno, opet sam slušao, sada piljeći u starca bez imalo skrivanja svog opreza.
…..Ne, nije se ništa čulo. Ni-šta.
…..– Čuju se zvona crkve! – rekao sam, značajno klimajući glavom.
…..Starac je pocrveneo, skoro pocrneo u licu. Da da, govorio je njegov izraz, da, da. Da li sam ti to i obećao?
…..Zaplovili smo nazad, starac mi je okrenuo leđa i veslao ka obali.
…..Posle dvadesetak minuta je iskočio iz plovila, ja sam iskočio za njim.
…..Rukovali smo se. Žurio sam se da ga što pre napustim, da se bezbedno udaljim, iako je do polaska poslednjeg autobusa preostalo skoro dva sata.
…..– Sam si me častio, nisam to tražio! – rekao je.
…..–Tako je! – složio sam se i rekao: – Doviđenja.
…..Polako sam se zatim uspinjao kosinom ulice.
…..Kad sam došao na vrh, osvrnuo sam se. Jezero je opet pomodrelo. Steklo onu svoju čvrstu modrinu – pomislih kako jata sitnih ribica prolaze kroz širom otvorena vrata i prozore potopljenih domova… Kroz TV antenu, iznad zelenim biljem pokrivenog betona, kraj vetrokaza koji bi trebalo preimenovati u vodokaz….
…..Odavde – čamac je podsećao na crnu praznu mahunu.
…..Starac je nestao, kao vodeni duh. Kezma se zvao taj duh? Vodeni duh ili nešto još manje verovatno.
.
.
(Iz zbirke priča Okean Dunav, Zadužbina „Petar Kočić“, Banja Luka – Beograd, 2016)
.
.
.
.
.
