.
.
Jer isto je biti prorok i pesnik
.
(Nebojša Milenković, „Natrag (Božidar Mandić i Porodica bistrih potoka)„, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2015.)
.
.
…..Nijedno određenje života i dela Božidara Mandića ne odgovara više od metafore „privilegija duhovnika“, a istovremeno sam potpuno siguran da bi sam Božidar Mandić u potpunosti odbio oba dela ove visokoparne sintagme i svako njihovo značenjsko povezivanje. I bio bi potpuno u pravu.
…..Ali, takođe, njegovo mišljenje uopšte ne pobija izuzetno mesto koje ima u kulturi i životu, zahvaljujući onome što se ranije ispravno ali preširoko označavalo svetonazorom. No, vratićemo se već na Božin svetonazor. Monografija u kojoj istoričar umetnosti i kustos prateće izložbe (il’ beše obrnuto?) Nebojša Milenković piše o liku i delu Božidara Mandića poseduje ono nepristajanje na „naknadnu stručnost“ ili „šta sam vam rekao“ poziciju, tako da je dobro narativni i kontekstualni prikaz ove monografije zameniti njenim – pa, čitanjem, a čim drugim. Milenković u svojoj studiji nije podlegao pukoj akademizaciji (najčešće tzv. naknadnoj pameti) potpuno neuklopive ličnosti i dela Božidara Mandića, prepustivši mu i čak vlastiti glas (sastavni deo monografije je i razgovor ove dvojice) kao neophodan deo istorijsko-estetskog „monografisanja“. Istorijski prikaz umetničke scene Novog Sada šeste i kasnijih decenija prošlog veka, sagledavanje literarnog, likovnog, pozorišnog i ekološki-angažovanog delovanja Mandića u kontekstu (ali ga i daleko nadilazeći) kulture nekadašnje Jugoslavije pa sadašnje Srbije, pomenuti ležerni intervju, uz mnogo fotografija, crno-belih kada je reč o dokumentima, kolornih kada se reprodukuju Mandićevi likovni radovi, sliva se u sjajnu, sasvim nestandardnu studiju… ali čega?
…..Božidar Mandić je važna i retka pojava u kulturnom i društvenom životu jednog podneblja koje ne poznaje i ne poštuje lične izbore i alternativne živote, pojava autonomna i marginalna, nekodifikovana u toj meri da ne izaziva čak ni izrazite otpore. Jednostavno, referentni sistemi stvaralaštva, tačnije svetonazora Božidara Mandića i dominantne novosadske, srpske i balkanske (ranije jugoslovenske, ma šta to značilo) kulture, nisu u rezonanci. Okružen kulturološkom ideologijom, Mandić je sačinio autentičan svetonazor, od samog početka svog umetničkog i životnog delovanja postajući „lična institucija“, autentični zastupnik svoga „vjeruju“. Naravno da u ovom momentu svesno zanemarujem veći broj pojedinaca i umetničkih grupa koje su delovale u konceptualnim šezdesetim i kontekstualnim (kasnijim) decenijama, ali preostatak i sažetak svih tih grupnih stremljenja „šezdesetosmaških“ umetničkih utopija ondašnje Jugoslavije je samo – Božidar Mandić. Uz mali izuzetak njegovog rođenog brata Miroslava Mandića, ali tek kao ekstremniji refleks Božinog umetničkog i životnog habitusa.
…..Vratimo se sada na svetonazor. Ništa bolje ne definiše pojam svetonazora od razmišljanja o „i“ umesto „ili“. Ako je reč o sveukupnosti životnih stavova, onda uverenja Božidara Mandić pokazuju zapanjujuću doslednost, a ukoliko pomislimo na opredmećivanje unutrašnjih htenja, utoliko zapanjuje raznolikost Mandićevih tvorevina. Možda bi trebalo da potražimo druge konstante, recimo siromaštvo (skomnost u izvođenju) i futurizam (egzistencijalna opomena).
…..Sve što je radio a što i dalje radi Božidar Mandić, iskazuju ova dva momenta – oslanjanje na načelo uprošćavanja izraza i metod projektovanja vlastitog duha u buduće prostore i vremena. I dalje, sve to zarad Mandićevog osnovnog procesa estetizovanja prorokovanja kao možda primarnog oblika upražnjavanja umetnosti. I verovatno prvog po redu, na skali istorijskog razvitka ljudske duhovnosti. Znate i sami tu trijadu: šaman pa pisar pa umetnik.
…..Time Mandić na sebe preuzima moćnu, surovu, tragičnu i nežnu ulogu proroka, tačnije govornika i iscelitelja ljudskog jada i pada. Mandić poznaje ljudsku tragediju, komediju, glupost i zablude. Njemu nije dovoljno da ih iskaže, objasni, prokaže… ne, žigosanje mora da prethodi uznesenju, ozdravljenju, oporavku. Njegovo celokupno delo prožima taj naturalni futurizam, ili budući tradicionalizam. Okvir njegovog javnog i intimnog, životnog i estetskog, spoljašnjeg i unutrašnjeg delovanja je napred-gledajuće sameravanje čovekovih vrednosti, te otuda toliko proročke i moralizatorske dimenzije u njegovom delu, a koje se stapaju i prožimaju sa estetiskim postulatima. Retko se može naći delo, umetničko ili kakvo drugo, gde su u toj meri neodvojivi estetski i etički momenti. Samo, možda, u „prorokovanju“, odnosno eshatološki pregrejanoj misli. Golim okom vidljiva ali i logična druga strana Mandićevog delovanja je njegov apokaliptični ton kojim prožima sve što radi. On sam za sebe kaže da je „usamljenik u apokalipsi“.
…..U toj ravni karakteristično je Mandićevo meandriranje između koncepta Porodice bistrih potoka kao realne i estetske kategorije, kao porodičnog ili društvenog „projekta“, intimne sfere ili kolektivnog angažmana. Taj četvrti „noseći stub“ (prva tri su pisanje, likovnost i pozorište) u Mandićevoj estetici predstavlja „bavljenje“ ljudima, nepatvoreni, do kraja jasni i nedvosmisleni utopistični moment, permanentno „školovanje“ sebe i drugih, oblik javne učionice u kojoj i svakidašnje preživljavanje predstavlja oblik estetike. Jedna spisateljica se svojevreno čudila kako se to Božidar Mandić predstavlja kao Porodica bistrih potoka kada je razveden i ne živi sa porodicom. Bizarno, ne i dobronamerno razmišljanje, ali simptomatično za percepciju Mandića u okvirima kultura Balkana. Slične vrste „iščuđavanja“ pratile su i druge oblike Mandićevog bavljenja umetnostima, ekologijom i javnim poslovima.
…..I tek u sljubljenosti i skladu literature, likovnosti, pozorišta i javnog delovanja mogu se jasno ocrtati strukture Mandićevog praktikovanja uloge „estetičkog etičara“, vizionara primordijalne slike bića i bitka. Toliko preobraženja, naravno, zahteva i preobraženi kategorijalni aparat.
…..Jer Mandić želi da redefiniše telesne i govorne jezike, da svođenjem pronađe nepropadljivo ljudsko u čoveku (kaže on: „…kapitalni proces katarze naspram nagomilavanja.“). Njegovo književno delo obuhvata poeziju i lapidarne i gnomske „meta-eseje“, u kojima dosledno neguje upozoravajući ton. Ne pristajući na konvencije literarnih formi, njegova književnost nalazi svoje idealno ishodište u formi novinske kolumne, sa pripadajućim atributima: sažetost, asocijativnost, jezička virtouznost, moralizatorski patos.
…..Kroz druga dva medija kojima se Mandić opsesivno bavi, likovnim delima i pozorištem, struji isto nepristajanje i rudimentalizacija. Načela siromaštva u izražajnim sredstvima i svođenja u estetskim kategorijama grade još jednom ključnu Mandićevu dilemu a to je ista dilema koja lebdi nad čitavom istorijom filozofije: da li je (samo)spoznaja istovremeno i metamorfoza? Ne zaboravimo da je jedna od dve starim Grcima najomiljenijih izreka, vezivanih za proročište u Delfima, upravo maksima: Spoznaj sebe. Ali, uz neophodnu dopunu one druge: Ničega previše, što Mandić i doslovno navodi u razgovoru sa Milenkovićem, govoreći o hrani, naizgled banalnoj pojedinosti, ali tako dobro uklopljenoj u monografiji „Natrag“.
…..Mandićevu estetiku „meta-proroka“ sred zabludih vremena i ljudi, lepo mogu predstaviti dva stiha kojima se današnja pop muzika iskupljuje zbog svih okeana zaglušujuće-trivijalnih pesmuljaka. Grupa „Magazin“ u pesmi „Prorok“ peva ,,…mjesto da mi dođeš lijep / kao prorok među pošten svijet.“ Tako i Božidar Mandić pokušava da iskupi sve neurastenije i izglobljenosti savremenog sveta, u svom retro-futur uznesenju da je veliko i snažno upozorenje isto što i preobražaj, pre nego apokalipsa postane zaista večna svakodnevica. Jer, tamo i tada Boža neće biti sam, nikako neće biti sam.
.
.
.
.
.
