.
.
Nedelja, život na istorijskom minimumu
.
Ako sanjaš škriljce, umreće ti tetka
i to u požaru,
sve nedelje su male smrti, pomisliš
zvuk cepanja kičme od kreveta
vraća prostoru oštrinu i besmisao.
Jutarnji šlajm u ustima gust i topao
kao čokolada
podseća da se nešto neprijatno
u tebi dogodilo dok si spavao
u prozore se zakucavaju krhotine ulica
i to traje –
jedra od senki gužvaju se po zidovima kao
večna misao o tetkama i njihovim lošim instalacijama,
postepeno se sklapaju šine
povlače se bledi repovi, kornjače prozirnih oklopa
i ostale nežno-nakazne stvari
koje si tokom noći odnegovao.
Umij se, protrljaj oči:
to nije Elvis, to je Marjan Čakarević,
pesnik iz Beograda,
siguran znak da će se bar jedna tetka
realizovati u jeziku
još dugo nakon eksplozije,
i zaista, jutro je najgori svet
od svih mogućih svetova.
.
.
Inkarnat
.
Kada ostaneš napokon sama u sahari,
svetlo nestane i zvuk se svede na iglicu
zarivenu u nerv,
osetićeš nevidljive hrapave ruke predaka
na grudima i trbuhu. Seljački prsti će iskusno
ispitivati ovlaženu srž i ostala
zatamnjena mesta.
Sigurnim i pohlepnim pokretima,
u samo njima znanom ritualu.
Ostani mirna dok ti niz leđa klize
nesmirene kosti i ne boj se.
Nikada nećeš saznati
koliko od tebe uzimaju
ni kome se, uopšte, ta žrtva prinosi.
.
.
Katatonija
.
Danas sam prozirno
i krhko. Na grudima leži jezero,
bogato krugovima kada ga dotakneš.
Ako bi mi nešto disalo uz kožu,
svet bi video da sam od stakla.
Ali nema nikog.
Mogu na miru da budem
sama, hladna i lomljiva.
.
.
Rasipanje
.
Telo je groznica od koje se umire,
zato se oprezno privijamo uz polumrak
prljavih prolaza i tuđih, zauvek tuđih stanova.
Ali srce je rudnik užasa i nemoj da otvaraš prozore,
pališ svetla
od toga se umire
pusti iznemogla mokra tela
u oslobođenoj glatkosti najlona
prepusti se radosti bezrazložnog
rasipanja semena
prepusti se slobodi koja se stiče snažnim
i brzim potezima biča,
protetičkim nastavcima čula, prepusti se
prstima sputanom kriku;
zlatnim, toplim mlazevima sreće
ili udarima staračkih pega o sasvim nežne
devojačke butine
gadnih li, divnih bliskosti
glad ima isto lice i kada su ti usta puna tuđeg mesa
i kada kroz želudac ne prolazi ama baš ništa
danima, ali
oteklih jezika zahvatamo med s perja
nepoznatih ptica
i potapamo se u njega
kao u udobnu teglu formalina
i to bude dom u kom smo spokojni,
i opasni
kada se tama polegla po sobi stopi sa našom,
vlažnom kao jezero svetlosti
koje je zrak
kroz prozore izgrebao.
.
.
Izbor sačinila Danijela Jovanović
.
.
.
.
.
