(Marijana Jovelić, Kondor, Povelja, Kraljevo, 2015)
Marijana Jovelić objavila je prvu knjigu pesama daleke 2004. Kanosa pred tvojom dušom. Očigledno ne pripada pesnicima koji snagu svoje poezije mere brojem objavljenih knjiga. To ne znači da nova knjiga pesama imenom Kondor objavljena 2015. godine ne zavređuje pažnju čitaoca. Naprotiv, prijatno je osveženje u književnosti u kojoj se knjige pesama pojavljuju kao „što kiše donose puževe“ (E. Halilović).
…..U poeziji Marijana Jovelić, koja kao da je iz jednoga daha iznedrena, bez deobe na cikluse iliti krugove, osnova je magijska, mitska, sa sve rusalkama zelenih kosa i vencima na glavi, sirotim zavedenim i neopreznim Samsonom, razbludnim satirama kojima tirs i frula ublažavaju ružno lice, brbljivi Sifiz kažnjen za svagda, te Medeja okrutna i osvetoljubiva. Ta magijsko mitska osnova služi samo kao simbiotička veza između anahronog i modernog. Paralelno s mitskim likovima koristi pesnikinja svakodnevne pojmove realnog sveta kao simbole pesme, rađanja, ranjivosti smrti. Tako se mati i teškoće porađaja poistovećuju sa nastajenjem pesme, ali i sa plodnošću (Odstrel). Pojedinačno je u službi postizanja univerzalnog.
…..Uočljivo je da se određeni pojmovi pojavljuju kroz celu knjigu. Npr. zmija je svuda, u raznim varijantama. To htonično biće u čitaocu te i u pesnikinji izaziva ambivalentan odnos: strah od zmije i kult zmije. Često je spominjanje kundaka, pušaka, mača. Ne mislim da su ti pojmovi ovde upotrebljeni u bukvalnom značenju ili kao znamenje rata. U pitanju je žena a asocijacija navodi na aktivizam žene, na njenu samurajsku bitku za život u svoj raznolikosti i teskobi.
…..Vešto je uplitanje sintagmi i iskaza iz narodnog stvaralaštva u moderan stih (gađam jabuku kroz prsten), i pominjanje životinja iz slovenske, i još starije, mitologije u funkciji stvaranja asocijativnog povezivanja (crni konj, vuk, labud, kondor…).
Pri pevanju o muško ženskim odnosima pesnikinja ni jednog trenutka ne zalazi u patetiku. Primenjuje diskretno ironijski odnos prema predmetu pevanja (Staklena srča, Čaša…). Ne igra igru podsmeha do kraja, već joj se uzvrati diskretna nota erotskog. Izroni katkad i zebnja zbog mogućeg nestanka ljubavi:
Ne bojim se što
hladnoća prodire u moje telo.
Bojim se toplote
koja ga napušta
samo da bi
otopila sneg
ti si taj sneg.
(Vučija usta)
Muškarac je i Satir i Sifiz. Oba produžavaju vrstu. Muško je i neoprezni Samson i Kentaur, ružno i pohlepno zvere. Čak je i život ljubomorni muškarac, on je posesivni kolibri: pamti svaki cvet na svojoj teritoriji. Žena je nespretni Feniks; žensko je i ljubomorna, osvetoljubiva Medeja, i lukava i nepouzdana Dalila. Ona je kondor, velika ptica koja lebdi.
…..Kod Marijane Jovelić stih, pesma u prvom su planu šta god se kao dodatni motiv javilo. Najneobičnije su komparacije u kojima je stih najvažniji, a katkad se ispišu začuđujući antipodi u kojima je stih asocijativno povezan sa rađanjem i smrću, sa odanošću i izdajom, sa zlom primisli i nevinim činom oboženja. Pamtljive su sitagme: trenutak proračunatosti na dečjem licu, šal o vratu kamikaze, nož u utrobi, vuk koji umire od gladi i u borbi za teritoriju, ranjeni morski pas.
…..Poezija Marijane Jovelić sva je u refleksnim odsjajima. Uprkos svojoj sumnji u kvalitet poezije koju piše (Čaša), ona poseduje probran artistički iskaz.
…..Kondoru će, verujem, ojačati krila. Njegov let tek će obići svet.
.
.
.
