Putnik

***

Zlo sam shvatio

kao što seljak shvata

lošu godinu

Srca otvorena

za sve što može da dođe

lutam svijetom

Tražim travku

ili nešto slično

smrt da razumem

Učenje  

Neko odbrojava silane,

rasipa molitve.

Iz sna u san konce provlači

kroz uši,

muziku tešku veša o zidove.

Neko noć otvara:

uvreme da zarijem zube.

Gladna godina         

Konje smo imali, za trku, za tovar,
i tor pun ovaca i goveda, i pse tor
da čuvaju, i vukove oko tora da urlaju.

I dođe gladna godina: ni žito, ni travka,
ni vočka ne rodi, nemadosmo ništa
ni za konje, ni za ovce, ni za goveda.

Psi prestadoše tor da čuvaju, vukovi nas
napustiše, odoše svoj nemir da nađu,
i glad utole tešku.

Začetak pesme

Kad ljubav kao mržnja,

snagom nepoznatom

kroz usta tek otvorenam,

prošeta svetom,

tad reči se osete, reske,

dok padaju po ranama sivim,

kao da silaze sa freske

anđeli među ljudima živim.

Posle pesme

Nije san ispljuvak noći, ni vuk,

ni zub zaboravljen u koži.

Nož, ispod vrata, ne seče pesmu,

reči nastavaljaju da žive u komorama.

Ni zemlja, ni mravi, ni crvi

ne uspevaju prodreti u san.

Akcija i reakcija

Nije to ljubav
ni svađa
navika čista

Nečije mi je rame potrebno
da svoje rame naslonim

I ruka nečija
kad svoju ruku pružim

Ako nekom idem
ja to nisam
to meni neko dolazi

Putnik

Pošao sam u svet
smrt svoju da pronađem.

Bio sam ključar u noći,
skitnica sunca.

I onda kad sam joj na tragu bio,
stigla je kući pre mene.