(Dimić, Ivana, Arzamas, Beograd: Laguna, 2016.)
Međutim, život je kratak, a istina deluje daleko i živi dugo.
Kazujmo istinu.
Šopenhauer
Već paratekstualni elementi romana Ivane Dimić – naslov Arzamas, poglavlja, pa i epitekst – izvodi iz recenzija na poleđini romana, sugerišu njegov značenjski lavirint. U književnoj kritici Arazmas je u više navrata određivan kao „roman o plesu smrti“, ali i kao roman u kome se pripoveda o snazi ljubavi (Bajčetić 2016). Puno je izukrštanih narativnh staza u ovom romanu, lako se u njemu može zalutati. Međutim, Arzamas intendira upravo takve, uronjene („immersed“) čitaoce jer samo kroz ovakvo „kao da“ učešće, najprirodnije i, činu čitanja najprirođenjie stanje, u lavirintu sveta ove priče može se uočiti implikovana „spasonosna“ vertikala – staza života. Svakim batom koraka po kaldrmi ove staze, u romanu zvonkije odjekuje život. Stoga ćemo izabrati upravo ovu, treću stazu – život – i njome ćemo se kretati kroz roman-lavirint Ivane Dimić.
Arzamas je roman o životu; roman u kome se o životu pripoveda istinski, a reći istinu o životu neizostavno znači dotaći se smrti. Ovaj roman otvara reč koja simbolizuje život, a sadržana je u anagramu „amam“, ujedno naslovu prvog poglavlja. Život, i onaj ko život daruje, na liminalnim su pozicijama teksta Arzamasa, te kao snažni kognitivni markeri intendiraju čitanje ovog romana kroz pomenuti topos i trop.
Umnožene su perspektive iz kojih je u Arzamasu opserviran život. O njemu se pripoveda kao o „igri bez prestanka“ koja, kako naratorka ističe, u zavisnosti od našeg ritma (ili „ritma koji nas igra“) može da nas učini „teskobno slomljenim“, ali i „tirkizno blaženim“. Do istine, u romanu se dolazi dvama postupcima koji su, zapravo, pandani polovima života, objedinjeni u reči uzetoj za naslov romana, arzamas: sreća i smrt. Život je sagledan istinski, iz oba aspekta, kroz prizmu tragičnog i komičnog. Ova slagalica, život, sačinjena je od (kako glase naslovi poglavlja) „božićne poslanice“, proleća, igranke bez prestanka, srećne zvezde, odsjaja, beskrajnog kanona, ali i suočenja, straha i drhtanja, novembra, kata – strofe, spoznanja, leka za pritisak, demencije, lakune u sećanju, nemog gneva, osame. I onog, prkosnog „Neću!“, upućenog smrti. Međutim, kako ističe naratorka, „svako ne – ne, istovremeno je nečemu da – da“. Ne – smrti jeste da – životu. Elementi života su nepromenljivi; raspored, delom, jeste. Izbor, ipak, postoji – jedna je od poruka romana.
Naratorka Arzamasa je pasionirani čitalac literature (filozofske – Ničea, Hajdegera, Šopenhauera, i beletrističke – Čehova i Emili Dikinson), a potom opservator i istinski „čitalac“ života. S jedne strane, u mikroesejima koji, proporconalno, čine polovinu romana, odnosno u „lepljivim listićima“, kako Mihail Epštejn naziva ovu formu, prisutna je naratorkina živa intelektualna igra koja na mnoge načine inspiriše; igra koja podstiče tkanje još jednog, „privatnog“ narativa o životu. U romanu se, delom, prikazuje: njegova druga polovina sačinjena je od gotovo transkribovanih kadrova, što je istakao i Goran Marković u svojoj recenziji Arzamasa, sa scenama iz svakodnevice dementne majke i ćerke koja ove scene „koloriše“, rezbari, ukrašava. Sreća i smrt šavovi su ovog romana o životu.
Smrt je u Arzamasu u više navrata personifikovana, a najčešće se ukazuje na njen ludistički momenat – ona se sa čovekom igra: „Ali moram da priznam da mi je malo neprijatno od te njene najnovije sklonosti da podražava dečje igre kao što su žmurke, šuge, čoveče, ne ljuti se, i tome slično.“ (78). Međutim, u borbi sa naratorkom, ujedno i junakinjom romana, smrt može samo da čeka da se „spusti gard“. Ipak, dugo će joj trebati – poručuje smrti naratorka u jednom od fingiranih dijaloga. Kroz motiv smrti daje se i sarkastičan osvrt na aktuelne društvene teme, kao npr. na globalizaciju: „[Smrt] Hoće da se uklopi u savremenost, pa imitira glavne globalističke trendove koji nemaju milosti ni prema jednoj čovečanskoj vrednosti, ni poštovanja u odnosu na večne noumene.“ (79)
Esejističke beleške o životu, naročito o smrti kao njegovom polu, u Arzamasu su isprekidane scenama koje katkad podsećaju na skečeve, i u kojima se one „ozbiljne“ teme ismevaju. Smeh je sigurnosni ventil duševnog zdravlja i zaobilazni put do iskrenosti. Po filozofu pragmatisti Džordžu Santajani, ismevanje je uvek praćeno osećajem superiornosti onog ko ismeva. U ovim scenama Arzamasa, u sukobu sa smrti, obe junakinje su superiorne. Ipak, želja da se u romanu, kao dominantna, izdvoji jedna tema, može nas dovesti čuvenog problema u vezi sa (čuvenom) Vitgenštajnovom slikom. Da li je ovo roman o životu, ili roman o smrti? Arzamas je roman o oboma, jer je jedno u drugom sadržano.
Arzamas nije samo tematski i značenjski, već i žanrovski lavirint. U jednoj od naratorkinih, a možemo reći i autorkinih autopoetičkih beleški, u odlomku Raspored i časovi stoji: „Tako je ispalo da ne spadam nigde. To što pišem nije poezija, bar ne u prepoznatljivom obliku, proza me se odrekla zbog kratkoće i odnosi se prema mojim pričama kao reka prema nedostojnom potoku, a drame vole da budu viđene i niko preterano ne hrli da ih čita.“ (69) Ako se prisetimo Bahtinovog određenja romana kao žanra u nastajanju, Arzamas je, gledano iz ovog ugla, itekako proširio žanr romana još jednom, specifičnom vrstom koja kombinuje kazivanje i prikazivanje, esejistički diskurs sa dijaloškom formom i scenarijom. Pesnik Novalis je govorio da je roman ljudski život u obliku knjige, a Volfgang Kajzer je ovaj žanr nazvao pripovednom formom o privatnom svetu, u privatnom tonu, čiji je predmet savremena stvarnost, data bez distance. Arzamas Ivane Dimić jeste život sam, predstavljen neposredno, sa zemaljskog tla, kroz odškrinuta vrata privatnosti. Po središnjoj temi, Arzamas bi se mogao svrstati u nekoliko tipova romana: u psihološki, porodični, društveni, humoristički. Međutim, ni ovde se ne iscrpljuju mogućnosti žanrovskog određenja Arzamasa. On se čak može nazvati i romansiranom dramom.
U Arzamasu se može uočiti polemička nota usmerena ka popularnim, proceduralnim žanrovima – savetima za lakši život i drugim formama sa uputstavima za upotrebu. Kroz jedan od dijaloga majke i ćerke: „Što ne pišeš nešto korisno što svakog zanima? / Misliš, kuvar?“ (21) otkriva se naratorkin ugao gledanja na tekuću književnu produkciju. Međutim, „saveti za lakši život“ ujedno su jedna od kompleksnijih tema romana Arzamas. Oni nisu pouzdan oslonac. U trenucima kada se smrt „prišunjava“, saveti, čak i oni u vidu „narodnih mudrolija“, postaju „ćilim iz Buhare“ (13), a pamćenje se „pretvara u supu“ (14), što je slikovito predstavljeno u odeljku Božićna poslanica. Život je alhemija, ali njegov „kamen mudrosti“ ne može se naći. Jedino se može živeti, koračati, istrajavati… prkositi.
Hronotop romana je privatni; to su soba i duša. Tlo neprekidno podrhtava u ovom romanu, bilo da su u pitanju nemiri, duševni potresi, ili, pak, bukvalno – zemljotres. Za osam godina, koliko traje pripovedano vreme, prostor na kome se odvija radnja postepeno se sužava, te su pred kraj romana u kadru invalidska kolica i krevet. Takođe, pred kraj romana uočavamo i naratorkin eskapizam – beg u literaturu, u tuđu priču, u priču Emili Dikinson (i priču o Emili Dikinson).
Radnja romana se u više navrata dešava u tri, odnosno u pola četiri (noću), čime se autentizuje majčina bolest, demencija. Ali vreme priče u Arzamasu je mnogo duže i seže do arhajskog – mita o Persefoni i Demetri, koji funkcioniše kao intertekst poezije Emili Dikinson i, delom, romana Arzamas. Priča romana Arzamas je priča o komplementarnosti svetlosti i tame, života i smrti, koja je u osnovi pomenutog mita.
Likovi ovog romana su prave dramske junakinje. Dementna, ali do poslednjih trenutaka, visprena majka i kćer koja „lanenim dlanovima“ neprestano koloriše i odlaže „poslednju žetvu“, u poslednjoj sceni suočavaju se sa protivnikom onako kako samo one mogu. U osnovi delova romana koji „kolorišu“ uočava se pravi komični dramski sukob. Protivnik je smrt, ali, kako ističe naratorka, „ima li smrt, u bilo kom obliku da naiđe, dostojnijeg protivnika?“ od dve junakinje Arzamasa? Usled načina na koji je u njoj narativizovan susret sa smrću, poslednja scena Arzamasa može se ubrojiti u najupečatljivije scene ove vrste u u savremenoj srpskoj prozi. U poslednjem kadru romana smrt je dočarana kroz reakciju na nju – majčin uzvik (iznenađenja) i ćerkin smeh. Smeh je pobeda straha, a zvuk – tišine. Sreća i smrt, arzamas, nastavljaju vojevanje u areni života.
Nemoguće je „zbuniti nesanicu“, što bi, u kontekstu ovog romana, bila metafora za bitku sa smrću. Međutim, poput Fransiska Goje o kome se pripoveda u odeljku – mikroeseju Gojino bdenje, autorka Arzamasa je „nasrnula“ na svoju „nesanicu“. Tako su nastali mikroeseji i dijalozi, tkivo ovog romana. Pobeda straha znači njegovo prihvatanje. Spoznati može se samo putem koraka, u tangu, plesu ljubavi i smrti, a pod dirigencijom života. Roman Arzamas je odgovor na ovaj izazov. I nema „cipele od kartona“!
.
.
.
.
.
