Poezija

Starci

.

.

.

Taj ples 

.

Scena se ponavlja svakog dana.
Otrgnuvši se iz prinčevog zagrljaja,
devojka beži sa bala
da se ne bi otkrila laž:
mišje i ptičje sažaljenje,
vilinska dobronamerna podvala,
zla maćeha i budalaste sestre,
sve to što stvarno čini život,
naizgled nesrećan.
I ono što će se kasnije desiti,
što će postići uz pomoć dokaza,
uz pomoć druge staklene cipele u džepu,
sve to zapravo čini život,
naizgled srećan,
dok nas smrt ne rastavi.
Ali ono za šta zaista živi,
ono što ponekad samo sluti,
jer slutiti još jedino zna,
zbog čega devojčica postaje devojka,
a devojka žena,
to su trenuci onog plesa,
ona vrtoglavica
i ona muzika koja dopire iz orkestra,
sa milion vragolastih barjačića
na notnim linijama,
koje su u stvari žice nebeske harfe,
zategnute do pucanja,
ili ih nema.

.

.

Napad na Tekomu 

.
Ne, nije u pitanju rat.
Ovo je ritualno, tajno i tamno ubistvo,
moj obračun sa njom.
Koliko sam samo uživao u toj lepoti,
u levkovima njenih narandžastih cvetova,
sa pet latica koje se nude kao otrovne usne,
u jedrini njenih tamnozelenih listova,
u bremenitim, punim mahunama
koje će nam rađati nove cvetove.
Bujna i čulna, omamljujuća u letnjim večerima,
rasla je kao vode s proleća,
neumitno, nezaustavljivo,
u dogovoru sa zemljom koja joj je sve dala.
Širila se, osvajala, onako putena, pohotna divljakuša,
privlačnija od svih uparađenih ruža iz susedstva.
Ali, ne veli Rilke uzalud:
„Šta je lepota ako ne sam početak strašnog“.
Lepota ne ume da služi, ona ne ume da ne vlada.
Potkopala se ispod zida, ispod temelja,
provukla se između crepova na krovu,
prožela malter, izdrobila ciglu,
lagano u prah pretvara ono što sam zidao
da sebe ogradim a njoj podastrem oslonac.
Kupio sam sitnozubu testeru, pripremio stari očev pijuk
i žurim da sve okončam dok nije olistala
i opet me zavela lepotom
i lišila one male, nejake spremnosti
da se od nje branim.
Sečem, pucaju žile, kruni se i osipa suva koža,
stenje zemlja dok trnokopom čupam njene duge noge iz tla.
Čujem vriskove tihe osvajačice
koji se gube u daljini, u dubinama mog bića.
Jutros u devet počeo je moj napad na tekomu.
Zbogom lepoto koju proleće nikada više neće okrilatiti!
Jer, nema krila posle ovakvih rastanaka.

.

.

Straževica

.
Prošlo je dvadeset godina
I ne znam ni gde mi je ona soba u kojoj sam ležao,
Ni gde je onaj telefonski aparat
Koji sam čvrsto stezao u šaci,
Ali znam gde su mi reči koje mi je noćima sestra slala,
Iz stana u ulici Mile Dimić u Rakovici
Kroz kablove dugačke stotinu kilometara:
-Opet tuku Straževicu,
Ovo se ne može izdržati,
Drhti jedro u citoplazmi ćelije,
Svako jedro u svakoj ćeliji,
Kao da bombarduju iz zemlje
Da se dokopaju dana.
Čujem joj uzdah koji se pretvara da ga nije ni bilo
I koji se pokrije po glavi negde ispod grudne kosti
I tako pokriven taj uzdah ćuti,
A ona kleči u kupatilu jer jedino tamo može
Da čuje svoj glas kada mi govori.
Visoko u vazduhu iznad Resnika
Pilot kome kaciga zamenjuje glavu, srce i dušu,
Dok svud po kabini zelene lampice
Trepere kao na božićnom drvcetu,
Povlači ručicu i još jedna bomba
Stremi ka svom cilju.
Tačno ispod aviona, u mojim mislima,
Dole na zemlji je onaj resnički plot
Koji je davno naslikala Nadežda Petrović.

.

.

Starci 

.
Bio sam na moru i upoznao starce
Koji nikada nisu bili na najbližem ostrvu,
Ribare koji nisu naučili da plivaju.
Sve tako, krpeći mreže i radujući se ulovu,
Prošao im je život kao film što se završi.
Bio sam u brdima, razgovarao sa starcima,
Koji se nikad nisu popeli na vrh planine,
Koju svakog dana gledaju dok se umivaju pred kućom.
Čuvajući ovce, da ih ne pojedu vukovi,
Osedeli su, pogrbili se i tako čekaju kraj.
Išao sam u neke gradske kvartove,
U koje valjda nikada nisam imao razloga da odem,
Išao sam, tek onako, da bi me taj prostor zapamtio.
Da bi me vreme u tom prostoru ovekovečilo.
Poznajem ljude koji nikada nisu upoznali drugog čoveka,
Koji nikada nisu dozvolili drugome da ih upozna,
Koji nikada nisu svukli svoju kožu ni pred kim,
Koji sede, gledaju u sat, i čekaju da život prođe,
Koji nisu spremni na rizik da nekog zavole
I koji nikada nisu pročitali pesmu
„Čekaonica“ Miroslava Aleksića.

.

.

.

.

.

author-avatar

O autoru Miroslav Aleksić

Rođen 1960. godine u Vrbasu (Srbija). Diplomirao je na Katedri za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavio je knjige pesama: Zigurat (1986), Popik ili čug (1990), Nema voda (1994), Oskudno vreme (2016), Neponovljivi kod (2018). Pesme su mu prevođene na ruski, slovački, makedonski i rusinski jezik. U Moskvi je 2017. godine izašla knjiga njegovih izabranih pesama: Labirint / Lavirint (Izbor i prevod: Andrej Bazilevski). Aleksićeve pesme zastupljene su u više od dvadeset antologija i izbora poezije u Srbiji i u inostranstvu. Dobitnik je književnih nagrada: Pečat varoši sremskokarlovačke i Lenkin prsten. Učesnik je najznačajnijih književnih festivala u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, a kao pesnik je gostovao u Rusiji, Rumuniji, Mađarskoj i Hrvatskoj. Jedan je od osnivača i član je redakcije uglednog književnog časopisa „Trag“. Bio je sekretar Festivala jugoslovenske poezije mladih u Vrbasu i umetnički direktor Međunarodnog sajma knjiga u Novom Sadu. Urednik je kultne tribine „Savremeni čovek i savremeni svet“ u Matici srpskoj Radi kao pomoćnik upravnika Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *